piše: Branislav Vujčić
Živimo u svetu koji sve manje podseća na svet naših predaka. Planeta je pokrivena sivom oplatom betona i čelika, uhvaćena u mijazmu smoga. Obnevideli od svetlosne polucije, ne obraćamo više pažnju na planete, zvezde i druge nebeske fenomene za koje smo nekada čvrsto verovali da kroje našu sudbinu. Migracije životinja, ništa manje monumentalne i herojske od kakve ljudske odiseje ni malo nas se više ne tiču – izuzev kada nam prepreče put za vreme saobraćajnog špica – a smene godišnjih doba (kada ih zbog klimatskih promena uopšte i primetimo), u čijoj smo veličanstvenoj scenografiji nekada videli pozornicu na kojoj se odvijala borba između primordijalnih sila svetlosti i tame, života i smrti, postaju samo smetnja našem komforu.
Na sreću, Kiki Smit je umetnica koja je, čak i usred njujorške vreve, u stanju da oseti taj sve tananiji puls planete i njenih ciklusa, te da prilagodi svoje sopstveno bilo prirodnim ritmovima. Dobar deo njenog, u tehničkom ali i tematskom smislu, raznorodnog opusa, pored početnog interesovanja za ljudsko telo, organe i njihove skrivene unutrašnje mehanizme, posvećen je upravo istraživanju prirodnih fenomena kojima pristupa sa gotovo panteističkim osećanjem za harmoniju i celinu. Ako tome pridodamo interesovanje za folklor, simbolizam, umetnost poznog srednjeg veka i rane renesanse, alegoriju i mitologiju sa logičnim akcentom na ženski princip – jer je Smitova jedna od ikona savremene američke feminističke umetnosti – različite materijale, medijume i nekonvencionalne umetničke tehnike (a, pri tome, i neverovatnu, gotovo detinju radoznalost i energiju zahvaljujući kojima, čak i u ovim relativno poznim godinama, nastavlja da istražuje i upoznaje se sa novim umetničkim postupcima), možemo očekivati da će rezultat, u najmanju ruku, izlaziti iz uobičajenih umetničkih tokova.
Katedrala (Cathedral) – bilo da je posmatramo kao deo veće celine ili zasebno – delo je koje dobro ilustruje sve ovo što smo do sada pomenuli. Kao i uvek kada je reč o radovima Kiki Smit, i Katedrala smesta u posmatraču izaziva mnoštvo različitih asocijacija: na folklor, basne, magični realizam i moderne bajke Anđele Karter, prizore meseci iz iluminiranih rukopisa (kakav je, na primer, čuveni Molitvenik vojvode od Berija), pa čak i naturalističke ilustracije iz monografija posvećenih prirodi.
Još jedan zanimljiv detalj u vezi sa ovim delom (koje je prikazano domaćoj publici u okviru izvanredne izložbe Kiki Smit nedavno održane u novootvorenoj DOTS galeriji u Beogradu) je i činjenica da nije – kao što bismo to, na prvi pogled, mogli očekivati – u pitanju ni ulje na platnu, crtež, grafika (niti bilo koja od drugih popularnijih umetničkih tehnika) već zapravo tapiserija rađena na takozvanoj žakard tkanini. Taj materijal koji će barem neke od nas asocirati na svečano postavljene stolnjake slavskih trpeza, dakle na izvesnu notu damastnog kiča i ne tako prefinjene raskoši, ili pak brokatne komplete haljina na vitkim figurama manekenki koje ponešto profano paradiraju modnom pistom, ovde, poput fresko osnove iz koje izvire neki naslikani svet, postaje iskričava mistična površina na kojoj se odigravaju neke važne stvari, ciklični prizori i tajnoviti prirodni procesi koji su inače nevoljno skriveni od očiju posmatrača, ne toliko zbog toga što bi takvi prizori bili zabranjeni za čoveka, već pre – naslućujemo to – što je ovaj prosto prestao, usled obuzetosti svojom tehnološkom civilizacijom, da obraća pažnju na njih.
Katedrala predstavlja deo serije tapiserija velikog formata prigodno nazvanih Izatkane priče (Woven Tales). U centru svoje kompozicije čija je dinamika efektno postignuta odnosom horizontala i vertikala prikazan je jedan vuk. Zaustavljen spokojno na nekoj vodoravnoj površini, vuk – toliko često demonski antagonista mnogih basni, priča i bajki – gleda nas pravo u oči i u samom njegovom stavu, gotovo ljupkom načinu na koji naginje glavu u stranu, kao i u pogledu njegovih žutih očiju, čini se da nema ništa preteće. Površina na kojoj vuk stoji nije sasvim precizno definisana. Mogla bi to biti i zaleđena voda, sneg ili nešto pak sasvim drugo, a moguće je da na neki način predstavlja personifikaciju elementa, odnosno lokaliteta u kome se scena odigrava, budući da svaka tapiserija iz serije poseduje po jednu širu horizontalnu traku u donjoj i jednu užu u gornjoj zoni. Svakako da na neki način predstavlja vizuelni lajtmotiv koji dodatno povezije sve tapiserije iz ciklusa Izatkanih priča. Iznad vuka je horizontalna grana ili stablo osušenog i palog drveta, a u pozadini neka vertikalno orijentisana struktura koja bi mogla biti drvo ili kamen. Sa desne strane je još jedan divni, lirski detalj – ptica u letu, tamnoplava, lepršavih krila, poput pupoljka nekog modrog cveta zahvaćenog vetrom. Konačno, iznad je jedna uža horizontalna traka, mesec i nebo protkano heraldičkim zvezdama.
Sa distance Katedrala, baš kao i druge tapiserije iz ciklusa Izatkanih priča, deluje poput finog i sasvim prozračnog crteža u kome je svaki potez ekvivalentan niti paukove mreže. Tek kada pobliže pogledamo, diveći se tom arahnidski delikatnom efektu, shvatamo suštinu: da to jeste bukvalno tkanje, umetnost fino strukturirane niti. Ovo lepo ilustruje čitavu simboličko/alegorijsku mnogostrukost kreativnog procesa Kiki Smit koji spaja jednu, u biti industrijsku tehniku namenjenu masovnoj proizvodnji, sa motivima prirodnog sveta u njegovom najčistijem obliku, neopterećenom balastom moralnog sentimenta i osude, što se da primetiti u načinu na koji je predstavila vuka. Sam izbor medijuma se može povezati i sa mitologijom, jer je, prema grčkom mitu, Arahna, koja je po tkačkoj veštini bila kadra da parira samoj Atini – i za to nepoštovanje ju je boginja kaznila tako što ju je pretvorila u pauka – mitološki prototip svih tkača. Naravno, Kiki Smit je imala i vrlo ličan motiv da se odluči za medijum tapiserije. Naime, kao devojka, Smitova je, prilikom posete dvorcu Anžu imala prilike da vidi takozvanu tapiseriju Apokalipse, ciklus srednjovekovnih tapiserija sa scenama iz Otkrivenja Jovanovog i koje su na nju ostavile dubok utisak.
Ukoliko se, posle svega, plašite da se ovakvom tehnikom na žakard tkanini dobija konfekcijski proizvod, dopustite da vas razuverimo. Kiki Smit učestvuje u bukvalno svakoj fazi proizvodnje ovih tapiserija. Najpre izrađuje kolaž velikog formata i šalje ga studiju koji se bavi izradom same tapiserije, propraćen često nizom dodatnih skica. Zatim se kolaž digitalno obrađuje, vraća umetnici na korekcije, koja nastavlja da radi na njemu, te šalje natrag na dalju digitalnu obradu. U pitanju je proces koji zna da potraje i po nekoliko godina, a finalni rezultat, po njenom sopstvenom priznanju, često zna da iznenadi i samu umetnicu.
Očigledno je da Katedrala sadrži u sebi mnoge elemente karakteristične za opus Kiki Smit – ekološki momenat, personalne evokacije, cikluse godišnjih doba, mitologiju, pitanje ravnoteže između čoveka, civilizacije i sveta prirode – sve to tako pomešano i galvanizovano, njenim radovima daje posebnu snagu. Međutim, zašto se ova tapiserija sa vukom zove baš Katedrala? Iako je u tapiserijama iz ciklusa Izatkanih priča mnogo toga nejasno i ambivalentno – u tome, uostalom, leži i dobar deo njihove čari – svakako nećemo pogrešiti ako primetimo da je i sama priroda svojevrsna crkva, sanktuarij koji, iako predstavlja poprište svakodnevne brutalne darvinovske borbe za opstanak, poseduje sopstveni sakralni kvalitet.
Zanimljivo je na koji način Kiki Smit vidi prirodu, i pored svog hrišćanskog, odnosno katoličkog vaspitanja, u kome se katkad instrumentalizuje prirodni svet sa svim svojim živim bićima, kao nešto što je kreirano od strane Demijurga sa svrhom da čovek u njemu uživa, odnosno da ga eksploatiše po sopstvenom nahođenju. Za nju priroda nije, po onom starom stavu, „citadela Satanina i njegovo poslednje uporište”, kako je to svojevremeno lepo formulisao Artur Miler, već nešto sasvim suprotno – prostor velikog spiritualnog kapaciteta, u kome i predatori i lovina egzistiraju u harmoničnoj simbiozi u čijoj se prividnoj destruktivnosti naslućuje neki viši kosmički poredak.
Stoga, na tom industrijskom palimpsestu od žakard tkanine, u Citadeli i drugim tapiserijama iz ciklusa Izatkanih priča, gotovo subverzivno izrastaju prizori velike lepote, prizori kojima polako i neumitno preti potpuno uništenje.
Šta možemo da uradimo tim povodom? Možda ne mnogo, možda ništa. Ali, za početak, možemo da pogledamo tapiserije Kiki Smit koje nam se obraćaju odnekud, kao iz velike dubine, iz naše prošlosti, iz našeg sopstvenog nesvesnog. Negde, u daljini, u nekoj šumi, vuk staje na proplanku i gleda svojim žutim očima u tminu. Negde, lane stoji u visokoj trsci, zlatnoj poput ljuspa sa Agamemnonove maske. Negde, lisica vreba među granjem. Oslušnimo, uz pomoć Kiki Smit, šta imaju da nam kažu.
decembar, 2022.
