piše: Marija Kovačević Kuzmanović
„Na pozornici se prvo digne zavesa, pa se tada odigrava drama. U životu to drugačije biva: prvo se odigrava drama, pa se onda podigne zavesa.”
Branislav Nušić
Naš veliki književnik je uspeo u dve rečenice možda najbolje da objasni taj odnos, odnosno paralelu između stvarnog života i pozorišta. Granice koje vrsne pozorišne trupe brišu i iluziju koju nam predstava baca u oči teško je objasniti nekome ko pozorište nije doživeo na pravi način. Potrebna je velika ljubav i veliko umeće raditi na ovako delikatnoj vrsti umetnosti kako bi ona postigla svoj potencijal i bila upravo ono o čemu je Nušić nekada pisao. Zato trenutke kada naiđete na predstavu koja govori vašim jezikom i evocira emocije i uspomene, treba posebno istaknuti i o njima razgovarati. Takva predstava je ujedno Kavijar od praziluka u režiji Mateje Jovanovića, prema tekstu Nikole Masala, u produkciji Teatra Ulica.
U pitanju je nezavisno pozorište koje, kako sami navode, čine umetnici sa i bez diplome. Pozorište je osnovano 2018. i na pitanje zašto se zovu baš Teatar Ulica, naveli su sledeće: „To je čast svim onim ljudima koji umetnost stvaraju na ulici, jer upravo tamo je ona najčistija, tamo gde je svaki gledalac ujedno i kritičar, gde nema određene cene koliko košta to što su oni stvorili. Nisu ’zaštićeni’ scenografijom, rediteljem, producentom, udobnom salom… Prosto su sami. Oni, umetnost i publika.” No ovaj teatar i te kako raspolaže scenografijom, kostimima, rekvizitima, velikom ekipom koja radi na sceni i iza nje, kao i sistemom koji se evidentno pokazao vrlo efikasnim u produkciji i stvaranju novih predstava za našu gladnu publiku.
Što se tiče same predstave, dramska radnja je fokusirana na život i probleme jedne tipične srpske porodice u današnjem vremenu. Život oca porodice se zakomplikuje kada se njegova bivša devojka sa fakulteta preseli u stan do njegovog. Kako se negativne emocije i rivalitet između dvoje bivših zahuktava, radnja se dodatno zamršava sa ne-tako-sitnom laži mlađeg sina koja pravi opštu pometnju među svim stanarima u toj zgradi. U začarani vrtlog se mešaju i komšije, baba, rođak sa sela, ćerka bivše devojke, pa i poštar, na određeni način.
Ovu predstavu čini vrlo interesantnom to što je napisana pre svega za publiku koja živi, diše, radi u današnjem vremenu. Igre rečima, situacije, poštapalice, reference, sve su usko vezane za kultne momente iz naše svakodnevice i pop kulture. Gotovo svako može da se pronađe u nekoj od situacija ili referenci na koje se drama oslanja. Pitki dijalozi i brze tranzicije drže nam pažnju dok pratimo razvoj situacije. Zbog vešte kombinacije komedije naravi, karaktera i situacije gotovo je nemoguće suzdržati suze od smeha.
Sam mizanscen je lepo uklopljen i izbalansiran između dešavanja radnje i scenografije koja dodatno dočarava sliku jedne beogradske porodice. Ne postoji komad scenografije ili kostima koji je višak, kao ni momenat praznog hoda u drami, jer svaki trenutak i detalj je bitan za dalji razvoj priče. Čak se i popularna autorska pesma iz 2005. godine savršeno uklapa uz izabrane momente koje vidimo na sceni.
Živopisne likove sa svim svojim dobrim i lošim stranama tumače talentovani glumci i glumice iz Teatra Ulica: Nikola Masal, Jovana Savić, Sara Mihajlović, Nenad Novaković, Nikola Radulović, Jovana Dautović, Aleksa Suzić, Maša Kotaranin, Una Ninić, Mateja Pjanović, Aleksandar Đukić, Luka Dragojlović i Srećko Janićijević.
Dok uživamo u letnjem suncu i dugim odmorima, nestrpljivo čekamo šta nam ansambl Teatra Ulica novo priprema u narednoj sezoni.
avgust, 2024.
