Kada je godine 1882. godine Katarina Ivanović napustila ovaj svet, duboka žalost utkala se tih dana među Srpstvo. One dvadeset i tri slike koje je poklonila srpskoj naciji, izložile su se u prostoriji Narodnog muzeja i valja naglasiti da se tada, po prvi put u istoriji Srbije, napravila izložba u slavu preminulog umetnika. I da poentiram, bitno je da je umetnik bio – umetnica!
Ako se pitate čime je ona to zaslužila, uspeću da sažmem odgovor u četiri reči: slikala je istorijske kompozicije! I zato, pre nego što vam objasnim zašto je to bilo tako posebno, hajmo brzo da pređemo na analizu njene istorijske kompozicije Osvajanje Beograda iz 1806. godine. Borba protiv Turaka bila je bitna tema srpske umetnosti od 17. veka, te je Katarina Ivanović, nadahnuta nacionalnim tendencijama da se istakne ideal herojstva, podvizi predaka i slavnih dela, počela svoje slikarske teme da prilagođava tadašnjim težnjama. Kako je namena slike bila da visi u kakvoj svečanoj dvorani, razume se da je morala izgledati grandiozno.
Strateško mesto samog Prvog srpskog ustanka, koji je tema kompozicije, nije poznato, no slikarka to nije ni nameravala. Kada gledamo u sliku, vidimo da ona nije pravi odraz samog događaja, ali isto tako vidimo da ona zasigurno nosi poruke o heroizmu. Lik Karađorđa smešten je u drugi plan, on je nenaoružani vožd, a njegov vojnički uspeh i podvig iskazuju prikazane epizode na slici, ne on sam. Sa ciljem da se prikaže viša istina, napušta se topografija bojnog polja, likovi gube individualnost, a komandant je samo posmatrač. Stoji po strani u položaju victora, tj. pobednika. Po obodima prvog plana, tamnim bojama naslikani su ranjenici, masa je rasuta, sve je organizovano tako da se pogledom fokusiramo na središnji pojas. Arhitektura u pozadini je svedena i uprošćena, vidimo požar i dim koji dodatno dramatizuje atmosferu. Oko posmatrača, uprkos centru kompozicije, ima potrebu da šeta. Platno je ispunjeno brojnim figurama odevenim u orijentalne i naše odežde. Centralno mesto kompozicije pripada junaku Prvog ustanka, Uzun Mirku Apostoloviću. On stoji, osvetljen, u baroknom stavu, reprezentujući ličnu odvažnost vojnika. Lako ga je prepoznati. U ruci drži oružje, njime zamahuje iznad glave, noga mu je na palom neprijatelju koji je u pokorenom stavu postavljen u dno kompozicije. Podignutom sabljom pokreće druge na otpor i brani.
Cilj je bio, umesto prikaza ratnog dela i opsade, postići nacionalnu slavu kao predmet slike. Paleta kojom se to postiglo je tamna, sa puno crvenkastih i beličastih tonova.
Dinamičnu atmosferu postigla je i jakim kontrastima i odnosom figura koje su rasute preko celog platna, ali tako da pokazuju različite epizode ovog događaja.
Osuda
Direktor Narodnog muzeja Mihailo Valtrović je, u jednom svom govoru o Katarininim istorijskim kompozicijama, izneo stav da Katarina kao nacionalna heroina uspešno bira istorijske teme za svoje kompozicije, dok likovne vrednosti kojima te teme slika imaju mnoge propuste. Zamerao joj je nesposobnost da neobaroknim postupkom komponuje scenu u žestokom pokretu. To jeste tačno, ali videćemo da Valtrovićeva argumentacija, da je ta nesposobnost usledila zbog prirode njenog pola, nikako ne pije vodu. No, pre nego što krenemo u odbranu naše najpoznatije slikarke, hajmo da vidimo kako su tačno glasile njegove zamerke:„Manje je uspeha imala u istorijskom živopisu, na polju, na kome se uopšte malo umetnica javljalo, i na kome i muškarci umetnici ne dolaze lako do priznanja i slave. Njen neuspeh ne proističe iz pogrešnog izbora istorijskog događaja, no iz nedovoljne umetničke snage da pokaže kompozicijom njegovu veličinu i važnost. Izabrani događaji u njenim istorijskim slikama puni su značaja po lice koje je u njima središte, i puni su sudbe po narod u kojem su se zbili; oni su, prema tome, svojom sadržinom pravi predmeti za istorijsku sliku. No, u načinu predstavljanja, u rasporedu i međusobnom odnosu raznih činjenica u istorijskom činu, nema one jednine, koja jednim udarom dejstvuje, ubeđuje i ponese. Inače, u tim slikama ima vrlo lepih pojedinosti u izrazu, pokretu i boji, kojih se vrednost tek opštijom analizom može da pokaže.”
Odbrana
Iz današnje perspektive, čini se nepravednim postaviti situaciju na ovaj način, odnosno smatrati istorijsko slikarstvo slikarstvom za muškarce. Valtrović je ovde pošao od tadašnje aktuelne studije pola koja je razlikovala muško i žensko izražavanje u umetnosti. Međutim, ako vidimo da je bilo netipično za žene da slikaju zahtevne istorijske kompozicije, hajde da postavimo pitanje odakle Katarini ta ideja! Ideja je došla upravo iz činjenice da su je umetnički krugovi i akademije sa kojima se susretala na svojim putovanjima, naročito onim po Minhenu, gurnuli u srž rasprava čiji je ishod zahtevao da žanr slike treba zameniti istorijskim kompozicijama, sa ciljem da se emancipuje građanstvo. To je uticalo na nju samu, te je ona, rešena da naslika istorijsku kompoziciju, stvorila između ostalog i Oslobođenje Beograda.
Sa druge strane, Katarina je svojim školovanjem i zanimanjem za istorijske kompozicije postala nacionalna heroina, te je njen povratak u Beograd sa školovanja 1846. bio najavljen u Srpskim novinama. Ova naša heroina je, po rečima novinara, bila spremna da prihvati narudžbine u kojima će tema slike biti upravo nacionalna istorija. Na njenoj rešenosti da tome pristupi, koliko god tehnički bila nestabilna, moramo zahvaliti i prosvetiteljskim reformama bez kojih Katarina, kao žensko dete, ne bi ni imala mogućnost da se školuje. Reforma školstva krajem tog osamnaestog veka izmenila je tradicionalno obrazovanje ženske dece. Uticaj prosvetiteljstva u tom momentu uspeo je da smanji uticaj crkve. Ideju o dobrom verniku je logičnim sledom događaja zamenila ideja o dobrom podaniku, a podanici su morali biti svi, bez obzira na pol! U takvom sistemu je porasla Katarina Ivanović i tu je počela da pohađa prve časove slikarstva. Školovanje se, međutim, i tada razlikovalo, te su žene najviše pažnje posvećivale slikanju mrtve prirode i portreta, studije figura su bile u drugom planu, a slikanje akta (nagih figura) u potpunosti zabranjeno. Akt je, međutim, bio glavna fokusna tačka muških studenata slikarstva, te ne čudi činjenica da je ovakav način obrazovanja uslovio poteškoće prilikom slikanje jedne zahtevne teme kakva je bila istorijska kompozicija. Istorijska slika se gradila na platnu tako što bi se nage figure postavljale u prostor, a potom je na njih naslikavana odeća. Sa nepoznavanjem akta i procesa komponovanja, presudila bih u korist Katarine Ivanović, kao i svi vi, zar ne?
piše: Irena Radovanović
