piše: Tamara Živković
Prošlog meseca preminuo je jedan od najvećih španskih pisaca današnjice, čovek za kog svi kažu da je umeo majstorski da ispriča priču, pisac Senke vetra i Igre anđela, tvorac fantastične priče o Groblju zaboravljenih knjiga – Karlos Ruis Safon. Iako će Safon ostati upamćen prvenstveno po svojoj sagi o Groblju zaboravljenih knjiga, kojoj pripadaju četiri romana, mi smo se ovog puta odlučili da govorimo o Marini, knjizi koja se često doživljava kao uvod u sve one karakteristike Safonovog stvaralaštva, koje će on do vrhuca dovesti upravo u Senci vetra i knjigama koje za njom slede.
Marinu je Safon pisao negde u periodu između 1997. i 1999. godine, međutim, zbog nekih problema sa izdavačima, ona je objavljena dosta kasnije. Iako se primarno svrstava u književnost za mlade, ova knjiga nije samo za njih pisana. Safon uvek ističe da on piše za sve koji vole da čitaju i koji pre svega uživaju u zanimljivoj priči. Upravo je ta zanimljivost priče, koja je kod Safona neretko misteriozna i mistična, sa primesama detektivskih i gotskih elemenata, ono što ga je izdvojilo iz mora savremenih pisaca. Njegove knjige su uvek nekako pitke, one za koje biste rekli da se moraju pročitati u jednom sedenju. On tačno zna kada da uvede kog lika, detalj ili situaciju kojim bi vas naveo da morate da pročitate samo još nekoliko stranica. I pre nego što primetite, stigli ste već do samog kraja knjige.
Radnja romana Marina odvija se krajem sedamdesetih godina u Barseloni. Glavni junak priče i narator je Oskar Draj, dečak od petnaest godina koji u Barseloni pohađa školu, koja mu, kao i većini dece njegovih godina, život čini poprilično jednoličnim. Sve do trenutka kada, lutajući ulicama stare Barselone, nije naišao na mačka koji ga je odveo put jedne stare vile iz koje je dopirala muzika koja ga je opčinila. Prateći note i ni sam ne znajući zašto, Oskar je ušao u vilu i uplašen siluetom muškarca koju je prepoznao kroz tinjanje sveća, zgrabio je sat i pobegao. Taj sat i griža savesti, koju je zbog nemarne krađe osećao, navešće Oskara da se ponovo vrati tamo i da upozna Marinu i njenog oca Hermana.
Od tog trenutka njihovog upoznavanja počinjemo da pratimo dve narativne linije u romanu Marina. Jedna je prijateljstvo i ljubav koja se razvija između Marine i Oskara i koja se produbljuje onog trenutka kada Marina sa njim podeli zapažanje o ženi u crnom koja uvek, krajem meseca, dolazi na grob sa uklesanim crnim leptirom i donosi cveće. U drugu narativnu liniju nas uvodi praćenje traga o toj ženi i on nas vodi kroz priču o misterioznom Mihailu Kolveniku, vlasniku firme i čoveku koji je opsednut željom da ispravi nepravdu koju priroda nanosi čoveku stvarajući različite tipove deformiteta. I jedna i druga narativna linija nas vode kroz niz peripetija, iznenađenja, zanimljivih likova i pomalo zastrašujućih situacija i na kraju dobijaju neočekivani obrt koji će nas naterati da se zamislimo nad ljudskom sudbinom.
Još jedan od nezaobilaznih likova, kako u Marini, tako i u ostalim Safonovim knjigama, jeste Barselona, grad koji kod Safona nije samo pozornica na kojoj se priča priča nego je grad koji je priča za sebe. Ako nikada niste bili u Barseloni, kroz Safonove knjige ćete otići, i to ne samo putovanjem kroz prostor, nego i putovanjem kroz vreme jer se radnja njegovih romana često odvija u ne tako dalekoj prošlosti.
Ako nikada do sada niste čitali Safona, Marina je odlična knjiga koja će vas uvesti u svet ovog vrhunskog pripovedača, a ako jeste, pa nikada ne može da škodi da se ponovo vratite Safonu.
jul 2020.
