„Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina Momo Kapor ostaje među najvećima, kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima”
Matija Bećković, Poslednji oproštaj
Prve godine života Mome Kapora obeležili su rat i lične tragedije. Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Već 1941. godine prilikom bombardovanja Sarajeva, kuća u kojoj se Momina majka sakrila sa njim biva pogođena, a ona svojim telom uspeva da zaštiti malog Momčila. Nažalost, ona gine.
Kapor će kasnije reći da taj događaj nije ostavio značajne psihološke posledice na njega, mada misli da se psihijatri ne bi složili sa njim. Posle rata otac ga šalje za Beograd, koji ga kupuje za čitav život. U Beogradu je diplomirao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti, i do kraja života bavi se umetnošću, piše i slika, mada je neko vreme bio i ratni reporter.
Nije Kapor slučajno nazivan hroničarem Beograda. On je živeo svaki njegov deo, divio se pijacama i ulicama, proučavao je njegove stanovnike i boemski (mada nije voleo sam sebe nazivati boemom) provodio vreme u kafanama. Kako je rekao, Beograd je za njega bio niskobudžetni Njujork. Sada već jedna od čestih novinarskih rečenica je da samo dva grada u Srbiji imaju svoje pisce – Vranje Boru Stankovića, a Beograd Momu Kapora.
„U stvari, nemamo baš čime da se pohvalimo svetu, ne nalazimo se među najvećim i najlepšim gradovima, asfalt nam je propao, život se ofucao kao stari zimski kaput, ali bar imamo pijace kakve niko nema. Tužne su mi metropole koje ih nemaju i one gde se povrće raznosi u kamiončićima i one što traju samo pre podne, pa ih poslepodne rasklope i negde sklone.”
Momo Kapor, Dragi Naši, Duh i trbuh Beograda
Njegovi prvi romani Foliranti i Provincijalac su uputstva pridošlicama kako da se stope sa Beogradom, u kratkim pričama iz zbirke Dragi naši on strancima objašnjava svoja rodoljubiva osećanja i privrženost glavnom gradu, u opise devojaka koje su ga opčinile on inkorporira zvuk potpetica koje udaraju u beogradski asfalt ili njihove poglede uperene u izloge nekih od beogradskih prodavnica. I za vreme rata je ostao veran Beogradu, mada se tematika njegovih tekstova promenila. Za vreme blokade Srbije u Politici je sto dvadeset i tri nedelje objavljivao zapise o ljudskoj svakodnevici u ratom pogođenoj zemlji.
Iako je celog života tvrdio da mu engleski jezik ne ide dobro, objavio je knjigu A Guide to the Serbian Mentality. Ciljna grupa su stranci koji dolaze u Beograd, ali i strani zetovi i snaje koji žele da upoznaju kulturu svojih izabranika. O naravima beograđana govori i Halo Beograd.
„Za nekog ko je poput mene najveći deo života proveo na ulici, ludaci nisu nikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i pet godina pojavljivali na Knez Mihailovoj, mojoj najdražoj ulici na svetu”
Momo Kapor, Foliranti
Kapor je mnogo dao Beogradu, a Beograd mu se nakon smrti donekle i odužio. Na Adi Ciganliji, još jednom od beogradskih lokaliteta kojima je Kapor bio opčinjen, postavljena je skulptura Dafne, visoka četiri i po metra, napravljena po jednom njegovom crtežu. Jedna ulica na Vračaru nosi njegovo ime, a u okviru iste postoji i skver Mome Kapora. Nadamo se da bi sam Kapor bio zadovoljan lokacijom svoje ulice, tu u blizini one koja nosi ime Bore Stankovića, pošto u jednoj svojoj priči kaže „Zanimljivo, mojim mrtvim prijateljima daju sve neke periferijske ulice, mada su se nalazili u samom centru naše umetnosti, dok se opet, po centru vucaraju neki nepoznati tipovi sa nadimcima za koje jedva da je ko i čuo„
piše: Aleksandra Vujić
One thought on “Kaporov Beograd”