piše: Mladen Ilić
Jedno od preovlađujućih filozofskih pitanja, možda čak i ono zbog kojeg filozofija postoji, jeste – šta je čovek? Ako ne centralno, onda jedno od najbitnijih u opusu svakog filozofa, ovo pitanje rešavano je iznova i iznova, na puno različitih načina, barem od početka beleženja ljudske misli. Odgovor možda nije očigledan, ali u retrospektivi nekoliko elemenata se samo nameće. To su: životinja, mišljenje, autonomija, racionalnost, slobodna volja, moral i slični, njima srodni, pojmovi. Suština čoveka je, ako ne definisana, barem omeđena relativno solidnom ogradom.
Teorijski, ovi pojmovi se mogu sakupiti pod pojam humanizma. Uopšteno govoreći, humanizam predstavlja prepoznavanje ljudske specifičnosti u svetu i afirmisanje ljudske sposobnosti u mnogim oblastima života, poput saznanja, morala i umetnosti. Za humanistu, čovek poseduje suštinu koja se treba negovati i usavršavati. Svrha čoveka postaje poštovanje i unapređenje ljudske prirode kod sebe i drugih. Ipak, treba imati na umu da je humanizam samo jedna (iako možda preovlađujuća) ideja o tome šta je čovek. Iako bliskiji, pojam čoveka je i dalje jedan od mnogih fenomena koje ispitujemo. Humanizam je jedno od određenja, jedna od teorija, jedno moguće objašnjenje fenomena koji analiziramo. Samim prepoznavanjem ove činjenice možemo ući u razmatranja koja vode do pojma iz naslova.
Jedan od najrelevantnijih filozofa koji su uvideli ovaj „posthumanistički” problem je Fridrih Niče. Analizirajući svet 19. veka, Niče je primetio da je čovek kroz istoriju upao u mnoge zablude i sebe zarobio. Uvideo je da je u korenu svih zabluda čovekovo nametanje različitih kategorija svetu koji njima ne pripada. Prema Ničeu, preovlađujući ljudski ideali posledica su čovekove projekcije različitih svrha na svet oko njega. Pogrešno konceptualizujući svet, čovek sam sebe sputava jer onemogućava svoj razvitak kao dela tog sveta. Kada bi uvideo prirodu sveta bez svojih konstrukcija, mogao bi da živi u skladu sa tim, što bi značilo i u skladu sa sobom kao elementom celine.
Ipak, termin posthumanizma se pojavljuje dva veka nakon Ničea. U teoriji, termin se javlja 1977. godine u tekstu postmodernog teoretičara književnosti Ihaba Hasana. U tom tekstu Hasan vidi posthumanizam kao logičnu posledicu tada preovlađujućeg teorijskog pravca – postmodernizma. Postmodernizam obuhvata različite teorijske tendencije druge polovine 20. veka. U periodu postmodernističke misli akcenat se stavlja na dekonstrukciju metanarativa i sa njima svih napumpanih pojmova tradicionalne zapadne misli. Čovek je svakako bio jedan od tih pojmova. Postmodernistički mislioci pokazuju, između ostalog, da je pojam čoveka veoma ekskluzivan i određen različitim dihotomijama, poput kulture/prirode, zapadnog/istočnog, muškog/ženskog, strejt/gej, koje uvek imaju povlašćenog člana. Ovim su otvorili prostor shvatanju čoveka koji bi isključene pojmove prepoznao, ali ne i uključio u sebe. Poenta je reformacija celog pojma, a ne podvođenje drugih pod njega.
Ovakvo prepoznavanje različitosti, jednog od krucijalnih aspekata posthumanizma, tematizuje Žil Delez. Prema Delezu, čovek treba da prepozna različitost u svetu i sebe vidi kao jednu od njih, a ne kao povlašćenog člana. Usled radikalne različitosti i jedinstvenosti svake stvari i događaja, onemogućava se specifičnost jednog člana. Svi su posebni, što bi značilo da niko nije „najposebniji”. Čovek je, tako, imanentan svetu, a ne transcendentan. Čovek je samo posledica mnogih slučajnih događaja koji su doveli do njega. Čovek nema suštinu, svoje specifično određenje. On je određen silama, procesima, željama, postupcima događajima koji sadejstvuju i čine celokupan svet.
Jedan od načina konceptualizovanja čoveka unutar ove mnoštvenosti je ponudila Dona Haravej sa pojmom kiborga. Čovek je, prema Haravej, uvek već kiborg, ne postoji trenutak u istoriji čovečanstva da je čovek bio „samo” čovek. Od početka naše istorije služimo se alatima, od jezika i pisma do naočara i pejsmejkera. Imajući na umu uzajaman odnos onoga što nazivamo čovekom i okoline, dolazimo do zaključka da je teško uperiti prstom na čoveka kao takvog. Ono što danas podrazumevamo pod čovekom nastalo usled interakcije ovih „neljudskih” stvari i ljudi. Ono neljudsko, poput raznih alata, učinilo nas je ovakvim kakvi jesmo. U tom smislu, možemo reći da čovek nikada nije bio samo čovek (human), već je oduvek nešto „više”, nešto „drugo”, „još nešto” što nije on (posthuman).
Ovo stanovište se može nazvati posthumanizmom u užem smislu (ili post-humanizmom) jer je posthumanizam više teorijski program nego jedna konkretna teorija o čoveku. Ono što je zajedničko svim verzijama posthumanizma je detronizacija pojma čoveka u teoriji, odbacivanje čoveka kao povlašćenog i u ontološkom i u epistemološkom aspektu. Ili, uopštenije, nov i drugačiji način konceptualizovanja čoveka, koji se zasniva na nekoj vrsti negacije onoga što je čovek za nas danas.
Pored post-humanizma, koji se oslanja na uopšteni pojam tehnologije, pojavljuje se i post-antropocentrizam. Ovaj pristup tematizuje čoveka kroz prizmu antropocentrizma koji tvrdi da je čovek „centar sveta”, glavni akter na svetskoj pozornici, svrha postojanja svih drugih stvari. S tim u vezi je i antropocen kao epoha u kojoj čovek postaje bitan faktor u ekologiji planete. Post-antropocentrizam se oslanja na prirodu kao pojam kojim detronizuje čoveka. Čovek je, kao deo prirode, posledica evolucije, jedan od mogućih elemenata koji su nastali sadejstvom različitih prirodnih procesa. U tom smislu, čovek nema nikakvu prevlast nad ostatkom prirodnog sveta. Životinje, biljke, pa i celokupni ekosistem, ravnopravni su članovi u ontološkom, epistemološkom, pa možda i etičkom smislu. Na ovaj način, postantropocentrizam je pokrenuo priču i o pravima životinja.
Na drugoj strani posthumanizma nalazi se transhumanizam. Iako nudi drugačije shvatanje čoveka, transhumanizam se razlikuje od prethodnih pravaca jer je njegov glavni cilj unapređenje ljudske vrste. Cilj transhumanizma nije adekvatnije mapiranje čoveka u svetu, već potpuno realizovaje ljudskih sposobnosti putem nauke i tehnologije. Štaviše, čovek je jedini transhumanistički cilj. Blizak transhumanizmu, u pogledu oslanjanja na nauku je i posthumanizam koji zagovara preuzimanje sveta od strane veštačke inteligencije. U tom scenariju, svet bi evolucijom došao do potrebnog cilja. Ljudi ne bi trebalo da se mešaju u „prirodne” procese jer, ako stvorimo nešto savršenije od nas, i to nas na neki način pokori, tako je trebalo da se desi. Iako su ovo trenutno nerealni scenariji, u posthumanizmu postoji tradicija oslanjanja i na spekulativnu nauku i fikciju. Transhumanizam je najbolji i najprepoznatljiviji primer toga.
Poslednja i verovatno najintuitivnija podvrsta posthumanizma je post-dualizam. On se zasniva na analizi i dekonstrukciji ustaljenih dihotomija. Da se primetiti da je ovo već projekat postmodernizma i da je post-dualizam možda sveobuhvatniji pojam od posthumanizma i postmodernizma. Ipak, post-dualizam kao konkretan pravac koristi dekonstrukciju dihotomija radi isticanja povlašćenih polova i prepoznavanja skrajnutih. Tako se skreće pažnja na preferiranje zapadnog (ne istočnog) čoveka, muškog (ne ženskog), belog (ne crnog), slobodnog građanina (ne roba) itd. Prepoznavanjem „drugih” nasuprot kojih smo se „mi” definisali, dolazimo do ispravnijeg i ravnopravnijeg shvatanja sveta i nas u njemu.
Posthumanizam počiva na uviđanju da je ono što zovemo čovekom samo deo mnoštva različitih elemenata sveta i samo posledica mnogih faktora. Sa druge strane, tim uvidom, otvara nam se prostor za iznalaženje rešenja za suživot sa ostalim članovima sveta. Gledajući u prošlost, vidimo čoveka koji se oduvek služi (svesno ili nesvesno) „neljudskim” aspektima sveta bez kojih on ne bi bio on. Štaviše, sama ideja o izuzetnosti čoveka dolazi nam iz dugačke intelektualne tradicije, koja ne bi postojala da nije „neljudskog” aspekta stvarnosti, poput pisma, jezika i tehnologije zapisivanja. Materijalni uslovi naše refleksije o pojmu čovek dolaze iz samog sveta. Posthumanizam obrće shvatanje čoveka kao racionalnog i slobodnog i onog koji usled toga piše i stvara, za posthumanistu čovek jer slobodan i racionalan baš zbog toga što piše i stvara, zbog toga što postoji ono što mu to omogućava.
Iz svih ovih posthumanizama sledi puno implikacija. Prva i očigledna je ekološka. Posthumanističko shvatanje čoveka nam može pomoći u boljem suživotu sa drugim vrstama i našim ekosistemom. Može pomoći u sagledavanju ljudskog odnošenja prema prirodi i sprečavanju, koliko je ono moguće, budućih katastrofa. Osim toga, aspekat mnoštvenosti posthumanizma daje nam pojmovni aparat za konceptualizovanje pravednijeg društva. Prepoznajući one koji su se do sada smatrali „drugim”, dolazimo do problema suživljenja sa njima, i ravnopravnim tretiranjem svih. I na kraju, antropološka ili psihološka implikacija sastoji se u samoj realizaciji da je čovek baš zbog svoje umreženosti u svetu poseban. Biti posledica mnoštva slučajnih faktora već daje određeni imperativ za formiranje i razvijanje sopstva. Jedinstvenost i „svrha” pojedinačnog čoveka će se sastojati u realizovanju najbolje mogućnosti iz konkretnih slučajnih okolnosti kojih je i sam posledica.
februar, 2021
