Šetajući se današnjim Istanbulom može se naići na kamene stubove prislonjene uz stambenu zgradu ili kako usamljeno stoje na trotoarima ulica, bez dodatnog natpisa šta predstavljaju. Neki su ukrašeni arabeskama, na nekima se samo prepoznaje natpis sa nečijim imenom. U današnjoj metropoli na Bosforu ne vidi se njihova namena, ali se vidi da su svedoci drugih vremena. Naime, ti kameni stubovi svedoče o začetku primene streličarstva kao sportske discipline koju su razvili Turci kada su se svojim osvajanjima doselili na istočne obale Mediterana.
Ratna osvajanja zahtevala su konstantnu pripremu vojske. Kako bi to postigli, Turci u 14. veku osnivaju streličarske trgove širom osvojenih teritorija. Trgovi su obuhvatali, osim prostrane površine, i prateće objekte za opremu strelca i njegovo šire obrazovanje. Nivo veštine koji su dostizali strelci bio je veoma visok zahvaljujući mestu koje su zauzimali luk i strela u obrazovanju ratnika od malih nogu. Projektovanje streličarskog trga je bilo od izuzetnog značaja. Trgovi su se razlikovali po geološkoj poziciji i strukturi zemlje na kojoj bi se trg nalazio. Jedan od važnih faktora na osnovu kojeg su se trgovi razlikovali jeste i smer vetrova koji je duvao u datom mestu. Razlike u poziciji streličarskog trga bitno su uticale i na upoređivanje rezultata koji su strelci postigli, tako da je i pitanje da li je trg bio u blizini reke, pustinje ili šume uticalo na merenje ishoda gađanja. O važnosti koju je imao streličarski trg govori i podatak da je teritorija koju je obuhvatao smatrana svetim tlom, često nazivana rajskim vrtom, tako da je postojao niz pravila kako se ne sme kročiti na trg. Neka od pravila su da se ne sme biti pijan i kročiti na trg, ili da se ne sme hodati po trgu u obući koju svakodnevno koristiš po polju.
Sezona gađanja je počinjala u maju, a završavala se u novembru. Postojale su različite discipline, koje su uključivale i gađanja iz kasa, na konjima, gde se jasno vidi i veština koja im je utkana u samo nasleđe sa stepskih prostranstava.
Discipline su se razlikovale po tome da li su takmičari gađali u metu ili u polju. Gađanje u metu delilo se na dva tipa – „puta” i „kalkan”. U odnosu na disciplinu gađanja i željene razdaljine razlikovale su se i strele koje su korišćene: strela tipa „pišrev” za domet od devetsto aršina i strela tipa „heki” za domet od osamsto aršina. Takođe, postojale su i elitne grupe ovog sporta koje su se takmičile u četiri različite discipline. Veterani su se takmičili na dometu od devetsto aršina i manje, zatim slede devetstotinaši, pa hiljadaši i hiljadustotinaši. Svaka grupa je imala i propisano pravilo koliko puta i koji tip strele može da iskoristi.
Kada je u pitanju takmičenje u polju, zastava se postavljala na dometu od osamdeset aršina. Kako bi takmičenje bilo pravedno, u registre (sidžile) se beležio i pravac i jačina vetra koji je duvao u datom trenutku odapinjanja strele određenog takmičara. Nagrade koje bi dobijali pobednici bile su visoke vrednosti, od materijalnih dobara do nagrade nazvane „život strelca”. Kada bi strelac van sportskog takmičenja, na dužnosti, izgubio svoju tvrđavu i bio poražen, kazna za to bi bila smrt. Međutim, na streličarskom trgu na takmičenju imao je pravo da se pobedom izbori za oprost i svoj život.
Pored dragocenog platna, svile i rasnih konja, jedna od nagrada je bila i sticanje prava na rukohvat za luk, koji je značio čast i odgovornost da strelac bude nazvan „kemankešem”, kao i pravo na izazov gađanja nove pozicije. Ova titula je značila pripadnost grupi strelaca sa najvišim vrlinama strelca.
Podaci koju su navedeni pronađeni su u fragmentima različitih spisa koji su se očuvali do danas, ali ono što najviše svedoči o uspehu nekog strelca jesu kameni stubovi na koje se može naići širom današnje turske teritorije. Stubovi, koje možemo videti danas, podignuti su na mestu na kojem je ostvaren rekord nekog strelca u opisanom takmičenju. Strelci nazvani ,,kemankeš” bili su visoko pozicionirani u društvu, tako da su imali i sredstava za podizanje spomen-obeležja u slavu svojeg rekorda. Pored uspeha sultana, o važnosti streličarstva i posvećenosti govori i uspeh Hamdulah-efendije sa rekordom od 1105, 5 aršina, koji je bio poglavar kaligrafa i vođa strelaca. Ovo su dve najznačajnije veština koje su se poštovale u društvu i na dvoru i predstavljale su odraz poštovanja i religijske posvećenosti islamu.
Kako je streličarski trg postao rajski vrt i kako je strelac koji je oborio rekord dobio stub u slavu svoje veštine, nije nešto što je novina bilo na evropskim teritorijama. Možda nije bilo raja, ili nije bilo takmičenja u streličarstvu, ali ovaj primer posvećenosti i vežbanja veštine možemo pronaći i u antici i ideji Olimpijade, čijoj se porodici sportova pridružilo i streličarstvo, u kojem i danas dominiraju azijski narodi. Štovanje heroja, koji su se približili božanstvu, odapinjanje strele u slavu Alaha uz uzvik Ya Hakk nosiće u sebi uvek priče koje povezuju odnosno razdvajaju čoveka sa onostranim, opipljivo telo sa mističnim duhom.
piše: Milica Mihailović
avgust, 2018.
