piše: Magdalina Paunović
Izvor slika: IMDb
Malo koja savremena serija poseduje toliko prepoznatljiv zvučni identitet kao Euforija. Muzika u njoj nije samo pozadinska pratnja scena, već jedan od glavnih načina na koji serija gradi emocije, atmosferu i psihološki prostor svojih likova. Nekoliko sintova, gospel harmonija ili agresivnih bitova dovoljno je da prizovu osećaj praznine, melanholije ili potpunog emotivnog raspada. Zbog toga je zvuk u Euforiji podjednako važan kao kadriranje, boje i vizuelna estetika.
U prve dve sezone ključnu ulogu ima Lebrint (Labrinth), čija muzika praktično oblikuje unutrašnji svet likova. Njegov spoj elektronike, ambijentalnog zvuka, minimalističkih melodija i gospel elemenata ne funkcioniše kao klasičan soundtrack, već kao produžetak svesti likova. Lebrintova muzika često zvuči kao ono što likovi potiskuju, ne umeju da izgovore ili pokušavaju da sakriju.
Treća sezona donosi veliku promenu u tom pristupu. Labrint se povlači, a umesto njega dolazi Hans Cimer (Hans Zimmer) koji u seruju ubacije zvuk koji je pun orkestarskih deonica, koje doprinose filmičnosti scena. Dok je Lebrint gradio muziku iz unutrašnjih stanja likova, novi pristup više prati spoljašnje događaje i dramaturgiju scena. Upravo tu nastaje najveća promena identiteta serije: unutrašnji haos više nije prikazan kroz muziku, boje i atmosferu, već fokus prelazi na samu radnju i odnose između likova.
Najjasnije se to vidi kroz Ru, koja je centralni lik u seriji. Njen muzički identitet je najraznovrsniji, jer reflektuje različite slojeve njenog unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Kada se osvrće na prošlost i porodicu, Ru najčešće prati džez muzika, zvuk starog američkog popa i soula, kroz pesme poput Can’t Get Used to Losing You, Same Girl ili Mr. Sandman, koje stvaraju osećaj idealizovanog sećanja i emotivnog bekstva od stvarnosti. Ovaj zvučni sloj može se tumačiti kao prikaz američkog sna, oslikan kroz nostalgiju starog američkog pop zvuka koji je danas urušen i opstaje jedino u sećanjima. U društvenim situacijama, uz njene scene se često vezuju trep i hip-hop numere, koje odražavaju spoljašnji, socijalni aspekt njenog identiteta i okruženje u kojem funkcioniše. Međutim, najvažniji muzički sloj vezan je za njenu zavisnost, koja predstavlja centralnu tematiku serije. U tim trenucima pojavljuje se All for Us, pesma koju izvode Lebrint i Zendaja, kao i I’m Tired u drugoj sezoni.
All for Us se ne javlja samo u finalnoj verziji, već i fragmentarno kroz seriju, svaki put kada Ru svesno zloupotrebljava drogu. Važno je naglasiti da se ova pesma ne čuje u trenucima kada je neko primorava, već isključivo kada ona sama donosi odluku da se prepusti zavisnosti, čime se naglašava motiv iskušenja i unutrašnje saglasnosti. Gospel elementi u ovim kompozicijama stvaraju izražen religiozni sloj značenja, pa se droga u njenom doživljaju ne prikazuje samo kao destruktivna sila, već i kao oblik lažnog duhovnog iskustva.
Religiozna dimenzija posebno dolazi do izražaja u drugoj sezoni kroz pesmu I’m Tired, gde se i sam Lebrint pojavljuje kao fizičko utelovljenje unutrašnjih glasova i emocionalnog pritiska. U jednoj od ključnih scena, Lebrint u stanju potpune fizičke i emocionalne iscrpljenosti, držeći Ru u zagrljaju, izgovara: „Hey Lord, you know I’m tired”, dok se nalaze u crkvenom prostoru okruženi ljudima. Ova scena snažno prikazuje intenzitet njene zavisnosti i osećaj da se nalazi na granici potpunog sloma. Sezona se završava njenim pokušajem oporavka, pri čemu se u pozadini čuje izmenjena verzija pesme sa stihom „Hey Lord, you know I’m trying”, čime muzika postaje direktan narativni produžetak njenog unutrašnjeg stanja.
U trećoj sezoni taj introspektivni muzički prostor gotovo nestaje. Ru više ne prati intenzivan gospel i ambijentalni zvuk karakterističan za Lebrintove kompozicije, već jednostavnija, smirenija i često kantri estetika, uz povremene orguljske i religiozne harmonije. Time muzika više ne funkcioniše kao direktan prikaz njenog unutrašnjeg haosa, već kao distanciraniji komentar njenog pokušaja da pronađe stabilnost i izađe iz destruktivnih obrazaca.
Za razliku od Ru, Džuls prati mnogo nežniji i fluidniji zvuk. Od prvog pojavljivanja oblikuju je ambijentalni sintovi i eterična elektronika, posebno kroz motiv New Girl. Lebdeća atmosfera i minimalistička harmonija stvaraju osećaj identiteta koji je stalno u procesu promene. Njena muzika nikada nema agresivnost ili težinu karakterističnu za druge likove; ona zvuči krhko, introspektivno i emotivno otvoreno.
U drugoj sezoni, pesme poput Lo Vas A Olvidar dodatno naglašavaju osećaj emotivne ranjivosti i straha od gubitka bliskosti. U trećoj sezoni njen muzički prostor postaje znatno tiši i manje izražen, što odgovara opštem udaljavanju serije od unutrašnjih psiholoških stanja. Tek u trenucima kada se vraća umetnosti i sopstvenoj emotivnosti, pojavljuju se klasične i religiozne kompozicije, poput Ave Maria.
Kod Nejta muzika funkcioniše potpuno drugačije. Njega ne definišu konkretni žanrovi ili popularne pesme, već pre svega mračni Lebrintov score. U kompozicijama poput Nate Growing Up dominiraju teški ritmovi, elektronski slojevi ali i nagli prelazi na utišanu kontrastirajuću melodiju na gitari, koji stvaraju osećaj konstantne napetosti i potisnute agresije. Međutim, takvi prelazi posebno otkrivaju njegovu ranjivost i unutrašnju prazninu.
Zanimljivo je da Nejt gotovo nikada nema stabilan muzički identitet. Njegov zvuk se menja u zavisnosti od toga sa kim deli scenu – sa Kesi postaje emotivniji, sa Medi agresivniji i dominantniji, dok se uz Džuls prilagođava njenom ambijentalnom i emotivnom prostoru. Muzika tako dodatno naglašava njegovu fragmentisanost i odsustvo jasnog identiteta.
Kesi je lik kod kog muzika najviše romantizuje emocionalni haos. Njene scene u prve dve sezone prate melanholične balade i nostalgične ljubavne pesme, poput My Body Is a Cage i Drink Before the War. Pored toga, često se pojavljuju du-vop (doo-wop) i R&B pesme pedesetih i šezdesetih godina, poput I Only Have Eyes for You i Didn’t I (Blow Your Mind This Time), koje njenim scenama daju gotovo filmsku romantizovanu atmosferu.
Međutim, upravo kroz taj nežni i nostalgični zvuk serija naglašava koliko je Kesina predstava ljubavi udaljena od stvarnosti. Muzika kod nje ne prikazuje stabilnost ili sreću, već fantaziju o njima. U trećoj sezoni taj pristup se menja: muzika više ne otkriva njenu unutrašnju nesigurnost, već način na koji želi da bude viđena. Pesme poput I Wanna Be Loved by You i How Much Is That Doggie in the Window zvuče gotovo ironično, pretvarajući njenu potrebu za ljubavlju u pažljivo stilizovani performans.
Medi je možda najbolji primer performativnosti u zvuku same serije. U prve dve sezone njen identitet grade latino muzika, trep, hip-hop i agresivni bitovi kroz pesme poput Mi Gente. Ritam i energija takvih pesama stvaraju utisak potpune kontrole i dominacije, ali Lebrintovi, motivi poput Mount Everest, istovremeno otkrivaju emotivni umor i prazninu iza te slike samouverenosti.
U trećoj sezoni njen muzički prostor prelazi u elegantniji i teatralniji zvuk, često oslonjen na klasičnu muziku. Time se menja i način na koji serija prikazuje njen identitet: više nije fokus na agresivnoj energiji i potrebi za dominacijom, već na slici sofisticiranosti i kontrole. Ipak, iza te spoljašnje elegancije ostaje isti osećaj emocionalne praznine, pa muzika i dalje funkcioniše kao pokazatelj identiteta koji je više performans nego autentičnost.
Upravo zbog toga najveća snaga prve dve sezone leži u načinu na koji muzika prikazuje unutrašnjost likova. Lebrint ne komponuje samo soundtrack, već psihološki pejzaž serije. Boje, svetlo i muzika zajedno stvaraju osećaj da gledalac ulazi direktno u svest likova. Treća sezona menja taj princip. Muzika postaje grandioznija, orijentisana spolja i znatno manje intimna. Umesto da nas uvodi u unutrašnje lomove likova, ona sada mnogo češće prati atmosferu scene i tok radnje. Upravo zbog toga promena muzičkog pristupa nije samo estetska promena, već promena načina na koji serija posmatra svoje likove.
jun, 2026.
