piše: Ana Samardžić
Pored očiglednih uzora, inspiracije i modela po pitanju arhitekture, kostima, istorijskog trenutka ili ambijenta, klasici Volta Diznija, pre nego što su i sami postali umetnička dela, zahvaljujući animaciji, priči i muzici, na pojedinim mestima provlačili su određene reference iz istorije umetnosti. Te reference često su konkretne – u vidu predstavljenog realnog umetničkog dela, ali nekad je i sama scena animirana u duhu nekog dela iz istorije umetnosti. Dešavalo se da one budu i anahrone, odnosno da ne pripadaju zaista istorijskom periodu o kome je reč u crtanom filmu. Kada su motivi iz istorije umetnosti relevantni, odnosno podudaraju se sa vremenom i kontekstom priče, njihova uloga je svakako edukativna i često ukazuju na neki kontinuitet ili simboliku (u određenim ostvarenjima Diznijevi animatori citiraju i svoje prethodnike, ne samo zvučna imena iz istorije umetnosti) ali neretko se praktikuje i njihovo nepodudaranje u cilju zabave starijih gledalaca. Koja su vam to sve umetnička dela promakla dok ste gledali omiljene crtaće?
Ron Klements, Džon Masker, Mala sirena, 1989.
Tajno skrovište Male sirene osmišljeno je kao kabinet retkosti koji je ona obogatila svim predmetima nađenim na dnu mora usled potonuća brojnih brodova. Pored različitih drangulija, tu su i knjige, ali i jedno poznato ulje na platnu (izgleda da su u njenom kabinetu retkosti bili zastupljeni najsavremeniji muzeološki standardi koji omogućavaju preživljavanje papira i boja pod vodom). U trenutku kada u društvu svog vernog prijatelja, ribice Flaundera, peva Part of your World, čezne za svetom na kopnu (o čemu je bilo reči u jednom od prethodnih tekstova) i izgovara Šta je to vatra i zašto… kako se beše kaže…peče? pojavljuje se slika francuskog baroknog slikara Žorža de la Tura iz 17. veka Magdalena sa gorućim plamenom.
Geri Trusdejl, Kirk Vajz, Lepotica i zver, 1991.
Ovaj crtani pun je referenci iz istorije umetnosti. Sigurno se sećate kada Sat (Cogsworth) sprovodi Bel kroz dvor i u toku priče o njegovom istorijatu i arhitekturi, govori o fasadi, svodovima i stilovima i duhovito dodaje: „Ako nije barok, ne diraj!” U sceni kada Bel odbija poziv na večeru sa Zveri, u holu dvora na desnom zidu vide se okačene slike Devojka sa bisernom minđušom Jana Vermera, ali i aluzije na Rembranta i Goju. Kada Bel najzad odlazi na večeru, ali bez Zveri, vidimo Ajfelovu kulu napravljenu od posuđa na svečanoj i magičnoj gozbi. U scenama preuređenja i čišćenja dvora, specifično postavljeni Čajnik i Sat sa vilama i slamnatim šeširom u stvari rekonstruišu sliku Američka gotika Granta Vuda, a neki smatraju da se na početku filma, kada Bel šeta kroz grad, mogu videti (obrnuta) lula Renea Magrita odnosno Izdaja slike na natpisu iznad prodavnice, kao i neposredno pre balske scene, na zajedničkoj večeri, obrnuta i znatno bleđa Ljuljaška Žana-Onorea Fragonara u vidu tapiserije na velikom zidu iza trpezarijskog stola. Tu je i mnoštvo freski na svodovima, komada nameštaja iz epohe, vitraža i arhitektonskih elemenata poput baroknih anđela i puta.
Ron Klements, Džon Masker, Aladin, 1992.
Pored palate koja je asocijacija na indijski Tadž Mahal, iako je u crtanom filmu reč o Bliskom istoku, u sceni vožnje magičnim ćilimom vidimo zaista čitav (novi) svet. Prvenstveno nam za oko zapadaju piramide u Gizi i, posebno, Velika Sfinga, za koju saznajemo kako je ostala bez nosa (Aladin i Džezmin su odvukli umetnikovu pažnju i dekoncentrisali ga, te se kamen odlomio). Tu je i arhitektura antičke grčke – Zevsov hram u Olimpiji, koji će nekoliko godina kasnije u istom maniru biti predstavljen i u Herkulesu, što nije neobično, jer, kako Aladin kaže: „Mogu ti otvoriti oči i odvesti od čuda do čuda”, te su animatori verovatno želeli da obiđu lokacije na kojima su se nalazila čuda starog sveta. Na kraju jednog od najlepših prvih sastanaka u istoriji filma, vidimo i Zabranjeni grad u Pekingu.
Geri Trusdejl, Kirk Vajz, Zvonar Bogorodičine crkve, 1996.
Iako je očigledno da se radi o katedrali Notr Dam u Parizu, zanimljivo je sa koliko detalja je predstavljena ova srednjovekovna građevina. Počev od portala sa Hristom, Bogorodicom i apostolima u lunetama i arhivoltama, preko scena Strašnog suda do grotesknih gargojla, himera i drugih zastrašujućih zmajolikih stvorenja, sve je predstavljeno izuzetno verodostojno. Posebno je upečatljiva scena Esmeraldine molitve u katedrali u kojoj vidimo veliki vitraž na severnoj strani, sa predstavom Bogorodice sa Hristom u naručju u centru, nastalom sredinom 13. veka.
Ron Klements, Džon Masker, Herkules, 1997.
U Herkulesu je zastupljena gotovo celokupna umetnost antičke grčke, iako je reč o otprilike dve i po hiljade godina dugom vremenskom periodu. Tako u ovom crtanom filmu možemo videti primere iz minojske umetnosti, geometrijski stil, arhajski period, period helenizma, pa čak i kasniju rimsku umetnost, ali sa dominantnim takozvanim zlatnim ili klasičnim dobom 5. veka pre nove ere, kada su, između ostalog izgrađeni i Atinski akropolj (čiji je deo, hram Erehtejon, u crtaću ilustrovan živahnim i raspevanim karijatidama) i Zevsov hram u Olimpiji. Ipak, posebnu pažnju privlači Afrodita sa Milosa nastala između 130. i 100. godine pre nove ere, u sceni kada je Herkules, pokušavajući da se odupre zavodljivoj Meg, bacao kamenčiće u fontanu, te je tako pogodio čuvenu skulpturu, ostavivši je bez ruku, uz komentar uvek sarkastične Meg: „Ovako izgleda bolje”.
Toni Benkroft, Beri Kuk, Mulan, 1998.
Pored brojnih autentičnih motiva iz kineske tradicije, arhitekture i umetnosti, u crtanom filmu Mulan, kao jedan od onih anahronizama koji treba da zabavi publiku, niotkuda iskače i aluzija na već pomenutu sliku Američka gotika Granta Vuda, o kojoj je bilo reči i u jednom od prethodnih tekstova. Naime, u sceni kada Mušu, tradicionalni zmaj-čuvar porodice, doziva duhove predaka, jedna baba i jedan deda, izgledaju kao portretisani na Vudovoj slici, jednoj od najčuvenijih dela američke umetnosti koja je doživela veliki broj parodija.
Kris Senders, Din DeBlua, Lilo i Stič, 2002.
Dvehiljaditih je bilo popularno da se i nakon odjavne špice pojavi neko iz filma, ili makar da se ubaci još koja scena kada su već krenula imena režisera, scenarista, producenata, glumaca, animatora, kompozitora i svih drugih učesnika na projektu. Tako je bilo i sa crtanim filmovima, a još je zanimljivije to što se u par njih umetnička dela ili aluzije na ista, javljaju samo u odjavnim špicama. Na kraju crtaća Lilo i Stič, čudnjikavih drugara koji su postali porodica, vidimo njihove zajedničke fotografije, od kojih su na jednoj za trpezarijskim stolom okupljeni svi (uključujući sestru Nani, njenu simpatiju, socijalnog radnika i vanzemaljce). Reč je, u stvari, o parodiji na sliku Normana Rokvela Sloboda od želje (Freedom from Want) iz serije četiri slike o Slobodi, na kojoj je tradicionalno prikazana američka porodica koja proslavlja Dan zahvalnosti. U sceni kada Stič razbacuje i uništava sve po sobi, cepa i jedan crtež na kome je devojčica sa gitarom, na šta mu Lilo kaže „To je moja plava faza!”, što je direktna aluzija na Pabla Pikasa i njegovu sliku Stari gitarista, o kojoj je bilo reči u jednom od prethodnih tekstova.
Robert Voker, Aron Blejz, Brat medved, 2003.
Jedna topla, ali pomalo tužna priča o Indijancima, njihovim verovanjima i pre svega bratskoj ljubavi, završava se takođe odjavnom špicom u kojoj najpre glavni junak, Kenai, na steni iscrtava losa u krajnje naivnom maniru (nalik na pećinske crteže), dok medvedić Kodi, njegov novi mlađi brat, oslikava stenu Nedeljnim popodnevom na ostrvu Gran žat, Žorža Seraa, jednom od najčuvenijih slika poentilizma, odgovarajući na Kenaievo pitanje da mu ne ide loše.
Endru Stenton, Vol-i (WALL-E), 2008.
Iako zbog same priče o potpunom zagađenju planete Zemlje, otuđenju ljudi i njenoj (gotovo) neodrživosti, filmom vlada estetika apokalipse, odjavna špica filma donosi kratku optimističnu priču o budućnosti Zemlje i čovečanstva, ispričanu zapravo kroz prošlost, a ilustrovanu primerima iz istorije umetnosti. Tako se na kraju filma nižu scene inspirisane egipatskom i grčkom umetnošću, renesansnom arhitekturom i slikama Vilijama Tarnera, Kloda Monea, Žorža Seraa (Kupanje u Anijeru) i posebno Vinsenta van Goga, na kojima su najprepoznatljiviji njegov stil, kolorit i nanosi boje kičicom.
Dženifer Li, Kris Bak, Zaleđeno kraljevstvo, 2013.
Dok je čekala dan, odnosno trenutak krunisanja svoje sestre Elze sa neobičnim urođenim moćima, Ana je u holu njihovog velikog dvora, prošla pored nekoliko umetničkih dela koja smo mogli da prepoznamo, iako ne sasvim identičnih: Ples seljaka, Pitera Brojgela Starijeg; Piknik, Augusta Serura; Plesni par, Gerarda ter Borha; El Jaleo, Džona Singera Sardženta i Potifarova žena Lukasa van Lejdena. Ikonografski najtačnija je (i ovde provučena) Fragonarova Ljuljaška, o kojoj je bilo reči u jednom od prethodnih tekstova.
februar, 2020.
