piše: Pavle R. Srdić
U školi smo učili da istorijska epoha savremenog doba počinje Oktobarskom revolucijom. Događaj koji je bio presudan iz više istorijskih razloga, za posledicu je imao iseljenje velikog broja stanovnika iz zemlje koja se zvala Ruska Imperija, a u međuvremenu postala Sovjetski Savez. Ti ljudi su sa sobom poneli na dugo, za mnoge i večno, putovanje bez povratka svoje materijalne vrednosti, ali i nešto što je vrednije – svoju intelektualnu i kulturnu baštinu. Međuratno jugoslovensko društvo je to osetilo – sa emigrantima iz tadašnjih ruskih zemalja dobijamo nove kvalitete u nauci, privredi, obrazovanju i kulturi. Tako su se i u muzičkoj umetnosti, kako kod nas, tako i na globalnom nivou, obrele mnoge kompozicije sa kojima i danas identifikujemo ruski narod i njegovu kulturu.
Među tim pesmama je i Oči čornije (na ruskom: Очи чёрные), ili na srpskom Crne oči. Ona spada u muzički žanr ruskih romansi. Baš u vreme kada su se odigravali događaji Oktobarske revolucije, romanse su bile na vrhuncu popularnosti u Rusiji. Suštinski gledano, postojale su salonske romanse – u kojima su uživali viši slojevi društva i sa tematikom bližom njihovim ukusima, dok su, sa druge strane, postojale takozvane „okrutne” romanse, sa jače izraženim osećanjima, neretko tragičnom ljubavnom tematikom, koja je oslikavala bol i patnju onog ko voli, a odveć teško živi. Upravo iz ove vrste romanse nastaće kasnije ruska šansona. Sovjetske vlasti nisu blagonaklono gledale na romanse kao muzički žanr, s obzirom na to da su smatrane recidivom trulog carističkog društva; međutim, u kasnijim decenijama njihova popularnost je porasla i našla je svoje mesto u okvirima sovjetskog muzičkog neba.
Autor teksta ove pesme jeste Jevhen Pavlovič Hrebinka (na ruskom transkriptu Jevgenij Pavlovič Grebjonka), ukrajinski i ruski pisac, pesnik i dobrotvor. Pesma je, pogađate, ljubavne tematike, a Hrebinka je inspiraciju našao u ličnom ljubavnom životu. Našao se u poseti svome zemljaku, štapskom kapetanu Rastenburgu, u selu Rudka, u današnjoj hrebinkovskoj teritorijalnoj hromadi (nešto poput naše opštine – a pogodite po kome je ova hromada dobila ime). Prilikom te posete, ugledao je jedne oči. Crne oči svoje buduće supruge, a kćeri svoga domaćina, Marije Vasiljevne. Prilikom svog boravka, Hrebinka nije mogao sakriti emocije prema kćeri svog prijatelja. Poznavao ju je kao malu devojčicu, međutim, ona je izrasla u crnooku devojku, koja ga je opčinila. Zatražio je ruku mlade Maše, međutim, kapetan je bio razuman čovek i saopštio je Ženji da je Maša još uvek mlada i da bi trebalo da sačeka. Hrebinka je razumeo, ali srce i razum se često razmimoilaze u ovim situacijama. Hrebinka je, idući natrag za Sankt Peterburg, odseo u kijevskom Zelenom hotelu. Sedevši sam za stolom, u uglu restorana, gledajući ljude oko sebe kako pevaju i vesele se, osetio je tugu što Maša nije pošla sa njim. Restoran i nije mesto na kojem ste u 19. veku tek tako mogli naći materijal za pisanje, ali Hrebinka se snašao, a stihovi su se pisali sami. Te večeri je nastala pesma Oči čornije, a Hrebinka ju je početkom 1843. godine objavio u peterburškoj Literaturnoj gazeti. Pesma je brzo zaživela na repertoaru javnih mesta širom Imperije, a istorija beleži da je pesma bila veoma draga tadašnjem ruskom imperatoru, Nikolaju I Romanovu.
Ali, kako to obično biva, a naročito u dobu koje je prethodilo činjenično potkrepljenoj masmediologiji, autor je ostao nepoznat. Hrebinku to verovatno nije mnogo zanimalo, jer iako je pesma objavljena i njen autor je bio poznat, on je samo radio svoj posao i pisao što mu srce ište u datom trenutku. Vratio se narednog leta po svoju Mašu i odveo je u Sankt Peterburg. Peterburški život je surov, život umetnika, opet, nikada i nimalo lak. Decembra 1848. godine, opaka tuberkuloza je odnela život Jevgenija Hrebinke. Za života nije doživeo globalnu popularnost, ali njegovo poetsko čedo će to učiniti za njega.
Oči čornije nisu imale specifičnu muzičku pratnju dugo vremena. Izvođena je u raznim aranžmanima, u zavisnosti od kreativnosti njenog aranžera za tu priliku. Znam da mnoge neće začuditi, to nisam pomenuo u prethodnom delu teksta, a vezano je za karakteristike ruskih romansi. Majstori kafanskih usmenih predanja i tvorci mnogih romansi u muzičkom i aranžerskom smislu su bili Cigani i to nije tajna. Ne Romi – Cigani. Namerno koristim ovaj izraz, koji se često danas ističe kao nekorektan prema Romima, ali termin Rom umetnost ne poznaje. U kojoj god umetnosti naiđete na Roma, nećete naići na taj naziv za njega – nije se primio u umetničkim krugovima. Pozitivna stereotipija ovog naroda jeste ta da su dobri muzičari, a kao takvi, često su muzicirali na raznim mestima.
Hrebinkini stihovi su došli i do njih, pa su po ruskim ugostiteljskim objektima i raznim drugim prigodama iste izvodili uz odgovarajuću muziku. Pesma se tako održala, ali današnji muzički i aranžerski obris dobija 1884. godine, kada je kapelmajstor moskovskog restorana Jar, Sofus Gerdalj, koji je imao značajna interesovanja u pogledu aranžiranja ciganskih romansi, odlučio da Hrebinkine stihove spoji sa muzikom ruskog kompozitora nemačkog porekla, Florijana Hermana, tačnije njegovim valcerom Valse Hommage, Op. 21. Upravo zbog činjenice da se više isticalo poreklo muzičke podloge pesme Oči čornije, negoli poreklo njenih stihova, dugo se mislilo da je sam Herman autor i stihova ove pesme ili da je pesma narodna. Ni jedno ni drugo, iz izloženog vidimo, nije tačno.
Poslednji glanc, kolokvijalno rečeno, udariće veliki ruski bas, Fjodor Šaljapin. On će korigovati Gerdaljevu verziju, dodati par strofa i muzički doterati pesmu u skladu sa tim izmenama. Ovako izmenjenu pesmu – poput Hrebinke – posvetio je svojoj budućoj supruzi, a svoje izvođenje je snimio u pratnji velikog ruskog pijaniste Sergeja Rahmanjinova. Gotovo istovremeno, britanski muzičar italijanskog porekla, Adalđizo Feraris, pesmu populariše na ostatku kontinenta, sukcesivno izdajući verzije ove pesme na nemačkom, francuskom i engleskom jeziku. Pomena radi, u Rusiji je ostalo zapamćeno da je pesma veoma zapaženo prošla u izvođenju Mihajla Vavića, ruskog pevača i glumca, koji je bio poreklom iz Crne Gore.
Kao što smo u ranijem delu teksta naveli, sa Oktobarskom revolucijom i omasovljenjem ruske dijaspore širom sveta, ova pesma je počela da se izvodi svuda gde su ljudi iz bivše Ruske Imperije našli svoj dom. Počela je da doživljava i različite žanrovske verzije. Pa, tako, snima je, u džez maniru, američki džez pevač El Džonson. Jedan belgijski Ciganin, a gigant džez gitare, Đango Rajnhart, snima gitarski instrumental na svojoj čuvenoj džez gitari. Isto čini, u svom maniru, drugi velikan džez gitare, poznat svetu i kao graditelj gitara, američki gitarista Les Pol, dok u ritmu svinga svoju verziju daje nemački džez trubač Edi Rozner.
Ljubiteljima džeza je, verovatno, poznata i verzija velikana Luja Armstronga. Čuveni Sačmo u svojoj verziji na ruskom peva samo oči čornije, dok je ostatak teksta na engleskom. Međutim, možemo se zapitati, kako je do crnog džezera iz Nju Orleansa došla jedna ruska romansa? Za to postoji obrazloženje. Kako se rodio u velikoj bedi i pošto mu prve godine života nisu bile uopšte bajne, kako njemu, tako i njegovoj porodici – majka Luja Armstronga je našla posao služavke u domu porodice Karnofski, litvanskih Jevreja koji su emigrirali u Luizijanu. Pošto se radilo o bogatim ljudima, koji su se bavili krojačkim poslom, Armstrongu je bio obezbeđen krov nad glavom i hleb na stolu, a njegove gazde se nisu ustezale ni da zapevaju. U domu Karnofskih muzika je bila zastupljena, a mali Armstrong je počeo da pokazuje interesovanje za istu. Pevao je uspavanke deci svoga gazde – naučio je da ih izvodi na ruskom – a naučio je i određene romanse – tako i Oči čornije – i zabavljao ukućane. Porodica Karnofski je primetila talenat tada malenog Sačma i omogućila mu kupovinu njegovog prvog korneta – jedne vrste trube. Sve ovo je Armstrong izneo i u svojim memoarima, a u znak poštovanja prema porodici Karnofski, uvek je nosio simbol Davidove zvezde.
Što se tiče modernih izvođača, pesmu su u svoje repertoare uvele francuske pevačice Mirej Matje i Patrisija Kas, veliki španski pevač Hulio Iglesijas i finska rok grupa Leningrad Cowboys. Izvodili su je i Tri tenora, Frenk Sinatra, Andre Rju sa svojim orkestrom, nemački pevač Ivan Rebrof, Hor Crvene armije i mnogi domaći ruski izvođači, a moderniju, gitarsku verziju izneo je američki gitarista Čet Etkins, kao i, dosta kasnije, australijski gitarski virtuoz Tomi Emanuel. Pesma nije ostala nezapažena ni u našoj zemlji. Poznati su prepevi Olivere Marković – koja je napisala i tekst za isti i izdala ga na svojoj EP ploči Romanse iz 1964. godine pod nazivom Crne oči, kao i prepev Radmile Karaklajić, na njen i originalni mešoviti tekst, sa istoimene EP ploče Crne oči, takođe iz 1964. godine.
Deo teksta koji se tiče diskografskih uspeha i uspeha na top-listama ovaj put izostaje, jer je pesma svoju popularnost doživela pre masovne proizvodnje nosača zvuka, a kada su isti već uzeli maha, pesma je bila standard, a znamo da prepevi standarda nisu nešto što će izazvati proboj na ovom planu. Što se tiče popularnih muzičkih platformi, na Jutjubu najgledanije su verzije Andrea Rjua, Luja Armstronga i Ivana Rebrofa, dok je na Spotifaju nešto tako nemoguće izdvojiti, s obzirom na multižanrovske obrade – po principu, svako sluša ono što mu paše.
Ubrzo nakon smrti Jevhena Hrebinke, vlasnica najlepših crnih očiju, Marija Vasiljevna, drugi put se udala za Petra Nikolajeviča Maslova, štapskog kapetana, kome je rodila četvoro dece, a sa sobom je povela i Nadeždu Jevgenjevnu Grebjonku, jedino dete koje je dobila sa ruskim piscem. Marija je umrla 1894. godine, ne mnogo godina kasnije preminula je i Nadežda, koja se nije udavala i nije rađala decu. Nadam se da je neko od ostale četvoro dece Marije Vasiljevne nasledio oči čornije, kad je već Hrebinkin gen za književnost ugašen Nadeždinom smrću.
decembar, 2024.
