ilustracija: Bojana Đurić

piše: Marko Vesić

Razgovor sa ljudima iz okruženja najčešće nije big deal sem za introvertne osobe koje su vrlo obazrive kada su u pitanju reči i osećanja. Sa druge strane, kada cilj naše konverzacije nije bazično sporazumevanje utemeljeno na opštepoznatom značenju reči, već argumentacija određenog stava, neretko može doći do iskliznuća u toj argumentaciji, odnosno do logičke greške. Posledice toga su, posmatrajući istoriju, nekada bile i fatalne, a ovoga puta ćemo se baviti upravo time – gde grešimo i gde su grešili naši prethodnici.

Najčešća greška u argumentaciji koja nekada nastupa i pri kojoj, emotivno pogođeni, neosnovano pripisujemo određena svojstva sagovorniku, jeste greška ad hominem (popularno nazivana i what-about-ism). Ona predstavlja svojevrstan verbalni „napad” na sagovornika, uzimajući u obzir neke „činjenice” o njemu, a ne o temi o kojoj se raspravlja. Kada je Monika Levinski, sekretarica visokog funkcionera, optužila Bila Klintona za seksualno uznemiravanje, njen prvi argument je bio usmeren ka njegovoj simboličkoj moći – zašto čovek na tako visokoj poziciji ne bi to uradio, zar vam se to ne čini logičnim? Pa, on je takav! (Slična stvar se desila, zanimljivo, i u britanskom parlamentu – Profjumo afera). Sa druge strane, kada se određenoj političkoj garnituri sugeriše da ne donosi dobre političke ili finansijske odluke, ona je neretko spremna da novinara optuži za neetičko ponašanje, saradnju sa drugim političarima, sa stranim plaćenicima i slično. U oba slučaja zaključak je isti – Monika, odnosno političar, vođeni su sasvim pogrešnim tvrdnjama koje se tiču sagovornika kao ličnosti, a ne teme o kojoj se raspravlja. Neretko smo skloni i da tuđe argumente ne uzimamo za ozbiljno samo zato što sagovornika ne smatramo ozbiljnim; i bogati ekonomista i beskućnik mogu tvrditi istu stvar koja je tačna – neki iskazi su, zapravo, činjenice, odnosno tačne tvrdnje nezavisno od toga ko ih izgovara i iz koje vizure.

Photo by Christin Hume on Unsplash

Argument većine nije i argument tačnosti – druga važna lekcija koju nas uči Tokvi (Toquie), politički filozof. Dugo je opšteprihvaćeno mišljenje u zapadnom svetu bilo da rase međusobno nisu jednake po različitim osnovama, a najčešće po inteligenciji (Marks je vrlo otvoreno bio rasista, o čemu se često ne govori što je, za to vreme, bilo normalno!). Sa druge strane, da genetika nije važna i relevantna disciplina, te da je nasleđivanje slučajno, verovalo se gotovo do druge polovine 19, a ova nauka svoj pravi procvat doživljava tek početkom 20. veka sa otkrićem hromozoma 1903. godine, dugo nakon Mendelovih Eksperimenata u hibridizaciji biljaka i Darvinovog dela Poreklo vrsta. Danas nam se, ipak, ove pojave čine prilično zdravorazumskim, a neki bi tvrdili i da religijsko verovanje potpada pod grešku većine. Kada je o njoj reč, religiozni ljudi su skloni da se brane drugom vrstom logičke greške – ako nije dokazano da ne postoji, ne znači da ne postoji (argument iz neznanja). Film Denial iz 2016. godine u fokusu ima upravo sličan problem. Naime, Dejvid Irving, britanski teoretičar zavere, optužuje Deboru Lipstard za laganje na jednoj književnoj konferenciji tvrdivši da se holokaust nikada nije desio. Slučaj svoj epilog pronalazi na sudu gde je glavna junakinja, paradoksalno, morala da dokaže da je ona u pravu, odnosno da se holokaust dogodio dok je Irving, sukcesivno, pokušavao da pobije njene dokaze – čak iako smo dokazali da postoji, uvek se može tvrditi suprotno, što je inverzan slučaj argumenta iz neznanja.

Astrologija, new age religion, može nam poslužiti kao dobar primer za još nekoliko grešaka pri zaključivanju. „Kada je Mars u konjukciji sa Venerom, rakovi (čitajte – osobe rođene u određenom periodu prema astrološkom kalendaru) su razdražljiviji” jeste tvrdnja koja ni na koji način ne objašnjava da događaj/pojava B sledi iz događaja/pojave A iako se stav prihvata kao tačan (voleo bih da sretnem astrologa koji bi mi, bez bilo kakve mistifikacije, objasnio mehanizam dejstva planeta na ljude bez pozivanja na drevnost discipline i metafiziku!). Druga greška kojoj smo u ovom slučaju skloni je greška indukcije – svi blizanci su svadljivi! Indukcija predstavlja zaključivanje od pojedinačnog ka opštem i ona nekada može biti razlog kreiranja određene teorije ili stava, ali nikako njena potvrda (na stranu što se ideje o određenim znakovima pripisuju svima ili se temelje na izolovanim slučajevima). Na kraju krajeva, čak i analogija, sensu stricto, nije dobar način zaključivanja, što vidimo na primeru verovanja poreklom iz antičke Grčke koje povezuje do tada poznate planete sa čovečijim biološkim otvorima – postoji sedam otvora na čoveku kao što postoji i sedam planeta (upravo zbog njih i u tesnoj duhovnoj vezi). Analogija se često zloupotrebljava u političkim raspravama – javni dug Nemačke je 100% BDP-a, a Srbije samo 52% iz čega zaključujemo da je Srbija ekonomski tigar. Da je istina daleko od prethodno parafraziranih reči vidimo kada malo bolje sagledamo stvari – Nemačka može da se zaduži i više od navedenog – njena privreda je u stalnom porastu i zato se u nju intenzivno ulaže, odnosno pri uzimanju kredita ili pozajmica, svoj povraćaj ona garantuje permanentnim ekonomskim rastom (slučaj Srbije je, prema svemu navedenom, vrlo upitan).

Photo by Mika Baumeister on Unsplash

Poslednja, možda i najveća, logička greška koja se krije u aktuelnim antivakserskim stavovima, vodi poreklo iz egzistencijalnih sudova. Reč je o tvrdnjama koje sugerišu na postojanje nečega ili nekoga (gotovo aksiomski) spram kojih se sve ostale pojave na svetu, odnosno tvrdnje o svetu usklađuju, te tako, sasvim pogrešno, te tvrdnje čine kriterijum istinitosti. Dobar primer je postojanje nanočipova u vakcinama – ideja velikih korporacija, multimilijardera i skrivenih moćnika je da zavladaju ljudima (iako razlog tome ostaje prilično nejasan). Kako je moguće da su vakcine tako brzo izašle iz proizvodnje? Kako se najpoznatiji svetski lideri nisu inficirali koronom? Zašto bolest pokazuje razlike u odnosu na druge virusne infekcije i zašto, pobogu, ne postoje nikakvi materijalni dokazi iz Kine o tome kako je virus nastao i kako se širio?! Naravno, zato što je reč o zastrašivanju naroda koji će pod pritiskom prihvatiti da se vakciniše i time uneti nanočipove u sebe! Da stvar bude zanimljivija, trenutno smo godinama daleko od ozbiljnih nanotehnoloških ostvarenja (uzmite u obzir da je nm reda veličine 10-9, a radijus atoma se kreće između 0,03 i 0,3 nm) i neverovatno je ne pitati se kako u okviru tako malih dimenzija napraviti čitav jedan uređaj za kontrolu!

Epilog naše priče nikako ne treba da bude zaključak o spovođenju i važnosti logičkih metoda, naprotiv. Pravo pitanje je zašto ljudi često nisu skloni logičkom razmišljanju. Ljudska priroda, u osnovnom smislu svoje materijalnosti i evolutivnog razvoja, nosi sa sobom i emotivnu dimenziju koja izmiče logici, ali koja nije zanemarljiva i nelogična iz neke druge perspektive (veliko pitanje altruizma i žrtve u evolucionoj biologiji, na primer). Pored toga, ljudi su veoma skloni mišljenju koje se ostvaruje kroz formu mantre – repetitivna forma iskaza i argumentacija koja ne mora biti (i često nije) utemeljena dokazima, ali čoveku obezbeđuje (makar trenutne) odgovore na pitanja, što znači kognitivni sklad. Ipak, raznolikost sveta u njegovoj pojavnosti i veliki broj slučajnosti na koje svakodnevno nailazimo, izazov su za čoveka, te je on neretko u iskušenju da poveže sasvim nepovezive stvari koje se, naizgled, pojavljuju kao logične (pogledajte https://www.tylervigen.com/spurious-correlations?fbclid=IwAR0YPNLyAK0cmSNpWCHqVmrvtJGXF2wQ0Q6lgIP6Unoi3hT0RbSIvjlYTK4). Kada pobegnemo od svih ovih slepih ulica, ostaje nam samo jedno – racionalno mišljenje i upravo je ono najveća tekovina ljudske civilizacije.

decembar, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.