Moram priznati da tematski brojevi značajno otežavaju posao autoru, jer na zadatu temu treba naći dovoljno zanimljivu pesmu da bi se o njoj napisao tekst. I taman kad čovek pomisli da nema nade, da će sad da se piše na silu, odnekud se pojavi tema, koja je tu bila jako dugo, samo, eto, sedela je negde u zapećku i čekala me da je se setim.
Lu Rid je, za mene, jedan od originalnijih američkih rok muzičara. Popularan tamo, „preko bare”, ovamo nešto manje, ali, svakako, smatra se jednim od rodonačelnika američke alternativne rok scene. Bio je jedan od američkih očeva eksperimentalnog izraza u rok muzici. Međutim, ono što je za njega bilo karakteristično, pored neosporno originalnog muzičkog stvaralaštva, jeste i neuravnotežena ličnost. Od samog detinjstva patio je od poremećaja ličnosti, a kada se u tinejdžerskom dobu videlo da naginje ka istom polu, njegovi roditelji su pokušali da više muva ubiju jednim udarcem. S obzirom na to da je pedesetih godina homoseksualizam smatran bolešću, ali ne bilo kakvom, već onom pravom, pravcatom, poput šizofrenije ili kakve druge psihoze, lečio se radikalno. Elektrošokovima. Mladi Rid je bio na terapiji koja kao takva, ispostaviće se kasnije, nije dala nikakvog efekta. Čemu ovo? Pa, iznenađujuće, Rid će, nakon kasnijeg „skidanja” sa alkohola i psihoaktivnih supstanci, bez ikakvih elektrošokova, živeti u čak tri heteroseksualna braka, bez naznaka ka povratku na staro.
Živeći to staro, kako ga nazvah ovde, Rid nije oskudevao u inspiraciji za svoje pesme. Ljudi sa margine, ludaci, slavne ličnosti, narkotici. Međutim, kako su to još uvek bile teme koje nisu spadale u mejnstrim, njegova grupa Velvet Underground praviće zalog za budućnost, s obzirom na to da su u sadašnjosti, bolje rečeno, tadašnjosti imali skroman, gotovo nezapažen uspeh. Poznati britanski muzičar, Brajan Ino, jednom prilikom je izjavio da je svako ko je kupio prvi album ove grupe ili bio vrhunski muzičar ili je to kasnije postao, aludirajući na male tiraže, ali veliku umetničku vrednost i uticaj muzike grupe Velvet Underground. Andergraund stvaralaštvo ove grupe privuklo je pažnju drugog andergraund umetnika, koji je, praktično, postao njihov mecena. Endi Vorhol je okupljao razne ljude. Umetnike, mešetare, uličare, gradske face, zavisnike, seksualne pregaoce. Među njima se obreo i Lu Rid i ubrzo postao jedna od Vorholovih superzvezda, što je bio nadimak za ljude koji su se uglavnom proslavili sarađujući sa Vorholom. U takozvanoj „Fabrici”, Vorholovom studiju, bile su priređivane neretko bizarne žurke, praćene obilatim količinama alkohola i narkotika, prepune performansa, ali i nastranog ponašanja. Vorhol je bio redovna mušterija u Studiju 54, legendarnoj njujorškoj diskoteci, pa je i „delić” atmosfere upriličavao i u svome ateljeu. Pored Vorholovih superzvezda, bilo je tu i onih, nazovimo ih tako, pravih superzvezda. Dejvid Bouvi, Džeri Hol, Debi Hari, Mik i Bjanka Džeger, Lajza Mineli, Kit Ričards… samo su neka od imena koja su posećivala „Fabriku”. U takvom slikovitom društvu ne sumnjam da je bilo inspiracija za pesmu, ali i poneki tom memoara.
Međutim, ono što će Ridu poslužiti kao inspiracija za njegov, možda i najveći, hit, Walk on the Wild Side, jesu bile brojne transrodne osobe koje su se vrzmale u tom društvu. Vorhol ih je često upošljavao u svojim umetničkim filmovima, ali mutualizam se ogledao u tome što su te osobe, zahvaljujući druženju sa Vorholom, nalazile klijentelu. Međutim, životni put tih ljudi svakako nije bio lak, u tada izrazito homofobnom američkom društvu. Ne ulazeći u seksualne preferencije, niti moje, niti bilo koga drugog, interesantno je posmatrati ove ljude, sa aspekta njihove promene, od ljudi koji su svoj identitet krili do ljudi koje je njihov pravi identitet, pored talenata, ostavio upisane u istoriju popularne kulture.
Prvi lik u Ridovoj pesmi je bio jedan mladi Portorikanac, koji je postao poznat kao dama, Holi Vudlon. Njena priča ide ovako: sa petnaest doživljava batine od strane svojih meštana i odlučuje se da napravi veliku promenu u svom životu. Putuje auto-stopom po Americi, od iskusnijih uči kako da čupa obrve, nosi najlonke, šminku, depilira telo. Dok su njeni vršnjaci čekali kontrolne zadatke, ona je čekala momenat kada će moći nešto da pojede. Dospeva u Njujork, dospeva do Endija Vorhola i Pola Morisija i postaje zvezda Vorholovih filmova. A to je dovelo do toga da joj, nakon smrti, na dodeli Oskara 2016. godine bude odata počast. Od odbačenog, gladnog i ugroženog transrodnog adolescenta sa Floride do počasti na Oskaru.
Kendi Darling je rođena u Kvinsu kao Džejms Sleteri. Život u disfunkcionalnoj porodici usled očevog alkoholizma, kao i očaranost filmskim zvezdama onog doba poput Džoan Benet i Kim Novak uticao je na njenu ličnost. S obzirom na to da sa šesnaest napušta srednju školu zbog nasilja, odlučuje se za kozmetičku školu, gde joj se razvija sklonost ka promeni identiteta. Sukob sa majkom uzrokovao je često odsustvovanje od kuće, kao i odlazak na hormonalne terapije. Ime Kendi je uzela zbog prevelike ljubavi prema slatkišima. Vorhola će upoznati u jednom od njujorških barova, a ubrzo će se naći i u jednoj predstavi pored tada mladog i ambicioznog Roberta de Nira. Glumila je u brojnim filmovima i predstavama nezavisne produkcije. Začuđujuće, bila je, barem zvanično, monogamna do kraja života iako Ridovi stihovi govore nešto sasvim drugačije.
Džeki Kertis, a po rođenju Džon Kertis Holder, odrasla je uz baku po majci, poznatoj u ugostiteljskim krugovima kao Razbijačica En, kako je bilo i ime njenog bara koji je držala više decenija. Počela je da nastupa sa sedamnaest godina, a za razliku od prethodne dve osobe, Džeki Kertis je nastupala i kao muškarac. Pored glume i performansa, Džeki je bila scenarista i reditelj, pa će se u njenom filmu prvi put oprobati već pomenuti Robert de Niro, ali i kasnije svetski poznata muzičarka i pesnikinja, Peti Smit. Kao i prethodnice, bila je među glavnim zvezdama Vorholovih filmova, ali i drugih filmova nezavisne produkcije. Bila je poznata i po pesničkom radu, a njena poezija se našla u antologiji njujorške andergraund poezije. Rid nam otkriva da je bila fascinirana likom i delom rano preminulog Džejmsa Dina, kao i o nezajažljivom apetitu ka narkoticima.
Sve u svemu, Rid je svoju inspiraciju pretočio u tekst, napravio muziku, i jedan od svojih najvećih, ako ne i najveći, hit. Za producenta mu se praktično ponudio Dejvid Bouvi, koji je bio veliki obožavalac njegovog dela. Pored svoje tematike, tekst ove pesme sadržao je i neke reči koje, sa ove tačke gledišta, gotovo da izazivaju podsmeh u poređenju sa lascivnošću tekstova savremene popularne muzike. Primera radi, britanskim cenzorima je izraz giving head (oralni seks, prim. aut.) bio apsolutno nepoznat, samim tim i bezopasan, pa se našao u etru. Sa druge strane, uvek škakljivo pitanje u Americi je ono rasno, pa je termin coloured girls izbačen iz teksta pesme koja se mogla čuti na američkim radio-stanicama. Godine 1972. pesma je izašla kako na singlu na čijoj se B-strani našao još jedan, tematski dijametralno suprotan hit Perfect Day, tako i na albumu Transformer. Pesma, verovatno zbog svoje nesvakidašnje tematike, nije zabeležila značajniji uspeh na top-listama tog vremena.
Čitajući ove redove, može se polemisati da li je pričom o ljudima koji su doživeli promenu, isto tako nešto doživeo i Lu Rid. Uvek se može postaviti pitanje, da li je u ovim slučajevima došlo do promene ili su se stvari samo stavile na svoje mesto? Da li su svi ovi ljudi, pa i sam Rid, svoj identitet upodobili svojoj prirodi, šou-biznisu ili i jednom i drugom? Jesu li umetnička imena, u biti, prava imena ovih ljudi, a ona dobijena pri rođenju nametnuti identitet koji je dugo bio neželjeni zaklon? Pitanje je već za filozofe.
piše: Pavle R. Srdić
