piše: Ivan Veljković
U prošlom broju…
„Možda bi, kao za vreme pandemije, ostajali kod kuće i polako gubili onaj deo sebe koji nisu ni znali da im je važan.”
Proteklih pola decenije deluje kao grozničavi san, pogotovo kad se uzme u obzir da smo, u relativno kratkom vremenskom roku, naređali pandemiju, nekoliko masovnih ratova, političke prevrate širom sveta i klimatske promene nezapamćene u skorijoj ljudskoj istoriji. Teme od kojih se podiže kosa na glavi, iz koje god da ste sfere.
Osvrnimo se, tom prilikom, na taj period kada su svi bili ušrafljeni u svoje kuće, pod policijskim časom, i kada je kabinska groznica polako uzimala maha. Svako je patio na svoj način, i nema dela našeg društva koje je bolje ili gore prošlo od ostalih. Tu ubrajam, svakako, i umetnost. Doskorašnji slikari, ilustratori, vajari i ini drugi autori su odjednom bili prisiljeni da stvaraju iz (dis)komfora svojih domova, a luksuz zvani „stvaramo umetnost” je sveden na minimum. Naposletku, kada dođe nešto sveobuhvatajuće, poput pandemije, esencijalne stvari se istaknu, dok se neesencijalne ostave po strani. Golo preživljavanje nikad nije zanimljivo.
Ukoliko ste, dragi čitaoče, kojim slučajem autor, pa još i ilustrator ili strip stvaralac, i pritom žena, vrlo verovatno da ste doživeli iste boljke, ili barem izuzetno slične, onima koje su članice skoro formiranog udruženja Stripotetke prošle u tom periodu. To je bila poludekada jakih emocija, te je izdavački prvenac ovog kolektiva autorki morao upravo da oslika sve te emocije, tog stanja kada ste zatvoreni kod kuće sa nemogućnošću kretanja.
Godine 2023, pod izdavačkom palicom etablirane kuće Besna kobila, jedanaest autorki kolektiva Stripotetke su zajedničkim naporima izdale antologiju kratkih stripova Kod kuće. U ovom tomu, tu između tvrdih ružičastih korica, našlo se jedanaest svedočanstava iz kovid-perioda, prožetih estetikom i stavovima samih autorki ne toliko usko vezanih za samu post-2020 izolaciju. Ilustratorke i scenaristkinje kolektiva su, figurativno koliko i bukvalno, prosule dušu čitaocima i istakle šta ih je tištilo tokom tih teških dana.
Naravno, prvo što treba istaći u ovoj zbirci jeste različitost. Preciznije (i nepolitički obojeno; ovde vrednujemo stripove same po sebi, narode), u pitanju je diverzitet stilova, pripovedačkih kako i crtačkih. Pre svega, tu imamo glavnotokovske, ispraksovane autorke poput Jane Adamović, Jelene Đorđević, Ive Atoski, Ane Milojković i Selene Danilović. Ovih pet autorki rade realizmom kakav bi se, recimo, našao u frankobelgijskim ili američkim stripovima (Jana Adamović i Jelena Đorđević, konkretno, imaju već staž na ovim tržištima) i table se, generalno, prate kao u klasičnim uratcima devete umetnosti. Pa sa druge strane, tu su Danica Jevđović, Biljana Mihajlović, Ana Petrović i Dragana Radanović, koje više vuku na autorski (recimo, donekle, i alternativni) stil: dizajni likova i rasporedi kadrova su znatno eksperimentalniji i odudaraju od glavnog toka, bilo u blagoj (kao kod Dragane Radanović) ili primetnoj meri (kao u slučaju Danice Jevđović). Njihovi stripovi pozivaju čitaoce na malo više truda upravo zbog te atipičnije prirode, a raspoređeni su u zbirci na taj način da dođu kao predah između prethodnih, glavnotokovskih radova.
Dakako, treba istaći i radove koji koketiraju sa obe strane medalje autorskog izraza. Lea Embeli i Ivana Filipović očito barataju stilom koji je mejnstrim na prvi pogled, ali po pitanju pripovedanja i/ili kadriranja, znatno su eksperimentalniji od prve grupacije navedene u prethodnom pasusu. Svakako tu treba imati na umu činjenicu da je Ivana Filipović neko ko ima staž u alternativnom stripu dug decenijama, a da Lea Embeli trenutno stvara u Japanu, sa očitom inspiracijom više stilova i sa Istoka i sa Zapada. Ukratko, ako bih odabrao favorite iz sve tri grupacije, to bi bili radovi Selene Danilović, Danice Jevđović i Lee Embeli. Što, naravno, ni na koji način ne umanjuje kvalitet ostalih Stripotetki. Naprotiv – ova antologija je reprezentativna po pitanju zavidnog nivoa kvaliteta.
A što se samih priča tiče? Pa, tu zavisi šta vam konkretno leži. Neko će se identifikovati sa storijom Jane Adamović, koja pokušava da svoju novu ulogu supruge i majke balansira sa svojim aspiracijama uspeha na polju stripa. Nekome će ležati pomalo turobno prikazana svakodnevica kroz koju je Iva Atoski prolazila dok je Milostiva Gospođica Corona-Chan držala svoju svetsku turneju. Simpatična slice-of-life anegdota o tihom mišu za računar, delo Selene Danilović, moglo bi da pronađe fanove u ljudima kojima je drag realizam, kao i fanove kojima bi se pritom svideo i opis prosečnog COVID dana Jelene Đorđević (i njene porodice). Za one koji znaju kako je patiti od anksioznosti, depresije, panike i inih boljki, zatvaranje u četiri zida ne pomaže, ali pomaže priča Lee Embeli. Fanovima lepe umetnosti, konkretno onih sviklih na strip časopise osamdesetih i devedesetih, treba dakako preporučiti ono što Ivana Filipović kreira. Volite amorfnost i haos? Danica Jevđović je autorka za vas. No, nekad treba uzeti pauzu od haosa i uživati u pitkom, pitomom pripovedanju, gde Biljana Mihajlović sija. Naravno, Ana Milojković, poznata pod negdašnjim alijasom Ognjena Omi, voli fantastiku u svim oblicima, čak i u sopstvenom kućnom okruženju – taman za kolege i koleginice štrebere koji salutiraju Spoku i Skajvokerima. Doduše, ne treba zaboraviti ni urnebesno setnu priču Ane Petrović (pogotovo deo sa radio di-džejem). Naposletku, jedna smirena, nelagodna, a opet vešto prikazana storija Dragane Radanović zatvara krug na idealan način.
Mnogo je tu varijacija, ima za svakog ponešto – što bi rekli drevni Kanaaniti. Jedna zajednička crta je, svakako, osećaj nemoći naspram sila prirode koje je nemoguće zaustaviti. Sve i da vas drži bes hiljadu ljudi spremnih da raščereče agresora, rezultat je isti – nema nazad, a napred je nesigurno. Naravno, ta nemoć je svakako jedna od tema zbirke Kod kuće, no druga je oslobađanje autorki od ustaljenog jarma strip konvencija. Cilj kolektiva (i udruženja) Stripotetke jeste afirmacija ženskih strip autora i promocija autorskog stripa naspram već ponuđenog. I premda tu ima doze ostrašćenosti, pravo rešenje će, kao i uvek, biti kreativni rad, koji je upravo rezultirao jednom ovakvom zbirkom. Jedanaest različitih senzibiliteta, jedna tema, jedan cilj, i dobili smo zbirku Kod kuće.
Treba istaći da je stiglo i par priznanja nakon izlaska zbirke (nagrada Bogdan Kršić za najlepšu knjigu Internacionalnog sajma knjiga u Beogradu 2023. godine za samu zbirku, priznanje Bring the Noize „za strašne ilustratorke” Feminističkog kulturnog centra BeFem 2024. godine za udruženje Stripotetke). Drugim rečima, ovo autorsko delo su prihvatile i etablirane institucije koliko i same ljubiteljke devete umetnosti. Po svemu sudeći, Kod kuće je bio zavidan početak. No, kako su i same autorke naglasile, tek slede noviteti. Prema tome, ukoliko vas zanima dalji napredak strip delatnica udruženja Stripotetke, valjalo bi obratiti pažnju u nešto bližoj, a i nešto daljoj budućnosti.
jun, 2024.
