piše: Maša Antonijević
Odlazak u pozorište poseban je oblik samoispitivanja – pod uslovom da čovek dozvoli sebi da promisli o pogledanom, naravno. To je ujedno i osnovni razlog zašto volim da pišem o njemu; htela ne htela, moram da složim svoje utiske i pretočim ih u nekakvu smislenu analizu. U toku tog procesa, često se može doći do istine, ako ne svevremenske, onda one koja oslikava trenutno vreme u kom živimo. I ako je predstava ogledalo društva, a deca ogledalo odraslih, predstava o deci prilika je za suočavanje sa sobom. Ukoliko nam se odraz ne sviđa, ne znači da treba da vičemo na staklo, nego da pogledamo unutra i zagrlimo dete u nama, pa obećamo da ćemo se, zarad dobrobiti sve dece ovog sveta, potruditi da ga učinimo boljim.
Ako pčele nestanu sa lica zemlje, u režiji Anje Suše, počinje upravo upozorenjem da je ono što ćemo pogledati priča o nama. Ovo najavljivanje predstojećih događaja nastavlja se i tokom predstave, pa je publika tako uvek pripremljena na ono što je čeka. I pored toga, sve što će se u narednih sat i po vremena dogoditi na sceni Malog pozorišta „Duško Radović”, duboko je potresno. Društvena dekadencija fakat je koji nam mnoge drame predočavaju, ali ovaj komad čini još nešto – pokušava da ga razume. Disekciji ovog problema pristupa iz biološkog, teološkog, pa čak i astrološkog ugla. Na ovaj način, savremeni trenutak sa svim svojim zavrzlamama ne posmatra zasebno, kao kakvu anomaliju, već ga smešta u širi istorijski kontekst.
Polazna tačka preispitavanja jedno je odeljenje sa šest učenika – tri dečaka i tri devojčice – jednim razrednim starešinom i dva roditelja koji se za potrebe različitih scena preobražavaju u direktora, monahinju, voditelje i ostale epizodne likove. Prvi od motiva koji se javlja jeste motiv pčela o kojima razredni podučava svoje učenike, govoreći im o njihovom načinu života, ulozi i unutrašnjoj organizaciji. Slušajući lekcije o pčelama, učenici se i sami pretvaraju u pčelinji roj kroz mimiku, onomatopejsko zujanje i zajedničke formacije koje gotovo u svakoj sceni izgledaju drugačije, dočaravajući bogat scenski pokret koji zavređuje samo reči hvale.
Razredni starešina, kog tumači Miloš Timotijević, centralna je linija u odnosu na koju se radnja odvija. Iako samosvestan, sklon je kukavičluku za koji ga ne možemo nužno kriviti, jer je neminovna posledica otupelog i ugnjetavačkog okruženja. Vršnjačko nasilje, nezainteresovani roditelji, agresivni roditelji, potkupljivi kadar, apatični mladi, oronule škole, nebezbedne škole – ko je za to kriv? I ako ima Boga, kako može dozvoljavati dečju patnju? A možda je svemu razlog ipak astrološko razdoblje riba u kojem se nalazimo. Simbol vode još jedan je upadljiv motiv. U trenutku kada pokuša da ustane protiv opresije, što đačke, što roditeljske, samo da bi naišao na stopostotnu nebrigu i nemar, razredni starešina oseća se kao davljenik. Kada se čovek privikne na svakodnevnu nepravdu, svet prestane da teče; više podseća na stajaću vodu na čijoj površini je moguće tek naslutiti prelamajuće obrise života. Galama tog dalekog sveta prestaje dopirati do ušiju punih vode.
Muzika je još jedan izvrsno iskorišćen instrument predstave – umesto razvijenih melodija, od početka do kraja slušamo liminalne zvukove, kao da smo i sami zaronili. Čak i kada nakon izlaska iz sale probamo skakutati na jednoj nozi, malo vode zaostaće negde u ušnom kanalu, da nas podseti da se, dok svi ne izronimo, niko neće domoći površine. Pored auditivnog aspekta predstave, vizuelni dojam takođe doprinosi veštom približavanju sveta sa scene. Pastelni tonovi grade hladan, distanciran i sterilan svet lišen topline jer je lišen ljudskosti.
Nadahnuta motivima romana Omladina bez Boga Edena fon Horvata, dramaturškinja Tijana Grumić iznedrila je tekst koji se tiče našeg podneblja. Pomenuti roman napisan je pre skoro jednog veka, što dovoljno govori o mravljim koracima kojim se civilizacija kreće na moralnom planu – pitanje je samo, u kom smeru. Naslov romana najprisutniji je onda kada predstava otvara teodikejsku dilemu: kako Bog, ako ga ima, dopušta da se zlo događa? I to deci? Može li išta spasiti civilizaciju ogrezlu u greh toliko da se u njemu guši? Zaslužuje li ona uopšte da postoji? Da li bi Mit o potopu mogao da bude predskazanje, a ne priča iz prošlosti? Pitanja vrve – roje se kao pčele.
U svetu u kojem je profit iznad ljudskog života, koliko život uopšte vredi? A tamo gde smo se zaputili, novac ionako nema nikakvu vrednost. Zašto onda za njim slepo jurimo? Ako ne vodimo računa jedni o drugima, ako se ne držimo blizu kao pčele, ako, poput riba, tupo blenemo jedni u druge, ako ne delamo iz saosećanja – da li zaslužujemo da postojimo? Ipak, dovoljno je da jedan čovek ustane, da primerom povede, da zasvetli, da bi se put pronašao. U tom kontekstu, iako otrežnjujuća, Ako pčele nestanu sa lica zemlje predstava je koja uliva sijaset emocija: tugu, nelagodu, razočaranje, ljutnju, ali ipak i nadu.
Svima nam je jasno da civilizacija nekud hrli. Postavlja se pitanje – gde? E pa, to ni ona nije znala jer je bio mrak. Čak, čak, čak.
Ali najmračnije je pred svitanje.
mart, 2026.
