Piše i fotografiše: Tijana Jovanović
Dobro došli u prvo poglavlje naše avanture po Južnoafričkoj Republici!
Južnoafričku Republiku posetili smo prethodne godine u novembru, što je za tu regiju kraj proleća, početak leta. Turistička sezona još nije počela, ali su takođe i vremenski uslovi bili različiti u odnosu na delove zemlje koje smo obišli, od kiše u nacionalnom parku Kruger do letnje vreline u vinskoj regiji i jakog vetra i mestimično oblačnog vremena na obali države.
Južnoafrička Republika poznata je po čak tri glavna grada: Pretorija (en. Pretoria), Kejp Taun (en. Cape Town) i Blomfontejn (en. Bloemfontein). Nalazi se na krajnjem jugu afričkog kontinenta i izlazi na Atlantski i Indijski okean. Zemlja ima više od 60 000 000 stanovnika i čak 11 službenih jezika, među kojima su engleski, afrikans i zulu. Poznata je po velikim nalazištima zlata, dijamanata i platine, te po safari turizmu i nacionalnim parkovima, od kojih se izdvaja Kruger. Zemlja je bila dugo pod sistemom rasne segregacije, poznatom kao aparthejd, koji je zvanično ukinut početkom devedesetih godina 20. veka. Nelson Mandela bio je prvi tamnoputi predsednik države i simbol borbe protiv aparthejda.
U prvom delu priče bavićemo se nacionalnim parkom Kruger. Kruger se prostire na oko 20 000 km², dug je gotovo 350 km i jedan je od najvećih, najpoznatijih i najstarijih zaštićenih nacionalnih parkova na svetu. Osnovao ga je predsednik Pol Kruger (en. Paul Kruger) 1898. godine, po kome je park kasnije dobio ime.
Vreme u Krugeru u novembru bilo je oblačno, kišovito i povremeno sunčano, što je neuobičajeno za taj period godine, ali se u takvim vremenskim uslovima životinje više kreću po parku jer ne moraju da se skrivaju od sunca i toplote. Temperatura je bila niska, duvao je vetar i bilo je hladno, ali to apsolutno nije umanjilo nivo uzbuđenja i osećaja sreće što smo okruženi životinjama koje se slobodno kreću u svojoj prirodnoj sredini, žive život i imaju potpunu prednost i slobodu da rade šta žele.
Kruger je dom velikih pet životinja: lavova, leoparda, nosoroga, slonova i bivola. Postoji više od 500 vrsti ptica, oko 150 vrsti sisara i hiljade biljnih vrsta, što ga čini jednim od biološki najraznovrsnijih područja u Africi. Broj nosoroga se striktno drži u tajnosti radi očuvanja njihove vrste. Tokom vožnje, nama su mnoge životinje bile nepoznate, ponekad su prolazile tik pored našeg vozila, ali se dešavalo da su bile i daleko, u pokretu ili su se skrivale. Ne obraćaju pažnju na ljude koji ih posmatraju, osim ako se ne uznemire. Prema životinjama se odnosi sa puno poštovanja i njihov prostor se poštuje.
Slonovi su izgledali prelepo: veliki, moćni i dostojanstveni. U vazduhu se osećala njihova dominacija i teritorijalnost. Njihove oči govore više od bilo kog jezika, dok su pokretima ušiju jasno stavljali do znanja koja je prihvatljiva razdaljina između nas i njih. Tokom vožnje moglo se tačno videti kuda su krda slonova prošla: stabla su bila porušena, grane polomljene, a staze vidno utabane.
Impale i druge vrste antilopa brojne su u parku i deluju veoma mirno i graciozno, ali istovremeno i izuzetno oprezno – na svaki šum se pomeraju i pažljivo osmatraju svoju okolinu. Među sobom neprestano komuniciraju, pa se pri najmanjem znaku opasnosti upozorenje brzo širi kroz celo krdo. Zanimljivo je da impale koriste različite zvuke, pokrete tela i položaj ušiju kako bi prenele informacije drugim jedinkama, a u slučaju opasnosti mogu skočiti i do deset metara u daljinu, što ih čini jednim od najspretnijih stanovnika parka.
Žirafe su izgledale veličanstveno, njihova visoka tela stapala su se sa krošnjama drveća, dok su im lica odavala gotovo blag i tužan izraz. Mlade žirafe bile su gotovo visoke kao manja stabla, pa su im se glavice često gubile među krošnjama. Njihove šare delovale su nestvarno lepo, kao da je priroda na svakom telu iscrtala jedinstveno umetničko delo. Zanimljivo je da nijedna žirafa nema isti raspored šara i upravo im te šare pomažu u regulaciji telesne temperature pod vrelim afričkim suncem.
Drveće koje smo imali priliku da vidimo izbliza bilo je prekriveno ogromnim bodljama, pa je bilo interesnantno posmatrati kako životinje bez poteškoća jedu lišće oko njih. Posebno je neverovatno bilo gledati žirafe koje svojim dugim i izuzetno spretnim jezicima vešto skidaju lišće između oštrih bodlji. Te bodlje zapravo predstavljaju prirodni mehanizam odbrane drveta od biljojeda, što još jednom pokazuje koliko je priroda savršeno prilagođena opstanku.
Lešinari su odmarali i vrebali sa visokih, suvih stabala, izgledajući gotovo nestvarno, baš poput lešinara iz starih crtanih filmova. Njihove siluete na ogoljenim granama delovale su pomalo sablasno, ali istovremeno i fascinantno, kao savršen prikaz surovog balansa u prirodi.
Zebre su delovale prelepo, mirno i veoma oprezno, a njihove šare uživo su izgledale mnogo upečatljivije nego na televiziji i dokumentarcima. Njihove crno-bele pruge činile su se gotovo nestvarno, pokazujući svu lepotu i posebnost divlje prirode.
Pošto smo park posetili tokom sezone mladunaca, imali smo posebnu sreću da vidimo bebe lavova, slonova, zebri, žirafa, majmuna i nilskih konja. Mame su neprestano budno čuvale svoje mladunce i štitile ih od spoljnog sveta i mogućih opasnosti. Posebno dirljiv prizor bila je lavica koja se, dok su lavići još veoma mali, privremeno izdvojila iz čopora kako bi ih zaštitila (nažalost, čak i od odraslog lava). Lavići su nas pratili pogledom, a mi smo se osetili izuzetno privilegovano što smo imali priliku da prisustvujemo njihovoj šetnji i vrlo retkom trenutku u divljini. Dok se lavica krije sa svojim mladuncima, lavovi ponosno šetaju parkom, a mi smo ih omađijano pratili pogledima.
Mama majmun nosila je svoje mladunče čvrsto pripijeno uz telo dok se spretno kretala kroz krošnje drveća, dok je mladunče delovalo kao da nema jednu brigu na ovom svetu. Krdo slonova zajedničkim snagama pažljivo je čuvalo svoje najmlađe članove. Mame su hodale uz svoje mladunce, pružajući im sigurnost, zaštitu i nežnost, a nama iskustvo koje ćemo zauvek pamtiti.
Dva dana na safariju prošla su neverovatno brzo, ali uspomene i sećanja sa tog putovanja ostaće zauvek. Posle ovakvog iskustva prirodu cenite još više, ako je to uopšte moguće, i poželite iz sveg srca da ove veličanstvene životinje budu bezbedne i zaštićene, kako bismo i dalje mogli da delimo planetu sa njima u skladu i poštovanju.
jun, 2026.
