piše: Jasna Žarković
Kako su Filip Grujić, Aleksa Borković i njihov tim proveravali da li je jugo najgori auto na svetu i zašto ne može biti. I to snimili. I napravili film Jugo ide u Ameriku. To je tema razgovora koji sam sa njima dvojicom vodila dan pred beogradsku premijeru filma, i čije delove ovde prenosimo. Čitav razgovor čeka vas u oktobarskom broju našeg časopisa.
Filip i Aleksa kroz razgovor još uvek emituju vajb velike avanture – ne samo putovanja već i pravljenja, tj. montiranja ovog dokumentarca, koje je trajalo čitave dve godine i svedoči stvaranju jedne posebne saradnje i prijateljstava koji će nadživeti ovu priču i koji su zapravo njen najvažniji deo.
„Aleksa i ja smo se upoznali dva meseca pred put i na tom putovanju postali veliki prijatelji. Sa nama je bio i moj prijatelj, snimatelj Aleksandar Blažić, a kad je on morao da nas napusti zbog drugih obaveza, došla nam je Ivana Finci i sjajno se uklopila. Sad svi imamo osobu više da pozovemo kada nam se nešto pokvari u stanu, ili da se izjadamo ako smo, ne daj Bože, sa nekim raskinuli. Jer, ti si sa nekim putovao dva meseca, prolazio situacije kad moraš tom nekome da poveriš ne samo svoje vreme, već i suštinski svoj život, jer putuješ kroz krajeve koji ti nisu baš poznati. Ti znaš Ameriku iz filmova, znaš Njujok, znaš Los Anđeles, ali ti ne znaš ništa o Srednjem zapadu, o Kentakiju… I voziš automobil koji je ubedljivo najmanji na putu. Maltene te ne vide.
U kombiju su nas pratili Karlos, koji je radio logistiku, i Ras, koji je inače nabavljao automobile za filmske setove. Oni nisu bili automehaničari, za kvarove smo morali da se snalazimo na druge načine. Tu na scenu stupaju ljudi koje smo upoznali na putu i koje ćete videti u filmu: Nik Bajgreb, Alen i Hasan… Da nije bilo kvarova na jugu, nikada ih ne bismo sreli, a postali smo prijatelji”, priča Filip.
90 sati materijala
Od ekipe koja nije bila na putu i bez koje film ne bi postojao, tu je na prvom mestu Čarna Vučinić – producentkinja – i Kristina Kudorović, koja je radila montažu. „Aleksa, Kristina i ja proveli smo dve godine u montaži i napravili četiri verzije filma. Sve troje smo zaslužni za konačni izgled filma. Uopšte, mnogo je ljudi potrebno da se sklopi ovakav jedan proizvod. Da sam to znao u početku, kad sam ušao onako pankerski u projekt, ne razmišljajući o drugom osim o jugu i karti za Ameriku – ne znam da li bih krenuo… A Čarna je znala odmah”, priseća se Filip.
YUgo-Amerika
„Mi stalno slušamo narative”, kaže Filip, „i o Jugoslaviji i o Americi i o tome koliko je Amerika uticala na naše živote, od raspada Jugoslavija, pa do danas, nažalost. Na koji način je usvojena ta titula najgoreg koju je jugo poneo u Americi, a koja se prenela i na ljude sa ovih prostora – u holivudskim filmovima – generalno na Slovene ili na bilo koje postkomunističke, ili komunističke, ili postsocijalističke zemlje. I mene je zanimalo šta to znači biti najgori, kako se to definiše, koliko je novca uloženo da bi se nešto prikazalo kao najgore, i kako to što je nekome najgore, nekom drugom je najbolje. Kako ne možemo da imamo iste aršine za sve, jer živimo u različitim sistemima – jednom koji je globalno dominantan, kapitalistički, i ovom našem u kome danas ne možemo ni da zamislimo da proizvedemo konkurentan frižider, a kamoli automobil.
Na stranu to što sam se ja rodio u tom automobilu, tj. iz porodilišta uskočio u njega te 1995. godine – što je početak filma. I kako su moji roditelji kupili jugo kad su se upoznali, a prodali ga kad su se razišli. I sad, kad nekako posmatramo tu situaciju, te devedesete, to moje nasleđivanje automobila u tom nekom već krnjem obliku, kada se i zemlja već raspala i kada se i auto raspao, generalno gledano, kad je već više godina prošlo od prve proizvodnje – shvatio sam da bi to bila dobra priča, koja bi mogla da krene od ličnog, a da sadrži i to nešto zajedničko.”
Filip i Aleksa na kraju zaključuju: „Da, Jugo je glavni junak našeg filma, koji povezuje sve… Koji nas je odveo na mesta na koja nikad ne bismo otišli, zbog kojeg smo upoznali ljude koje nikad ne bismo sreli. Jugo nas je sve spojio. Zahvaljujući njemu smo videli sve što smo videli. I svađali se povremeno, ali to je deo velikih avantura kakva je naša bila.”
Film je trenutno u distribuciji u regionu, čeka ga bogat festivalski život, a jedan od prvih festivala je PAFF, koji Jugo ide u Ameriku – 27. septembra od 20č u Kulturnom centru Pančeva – zatvara.
