piše: Igor Diletant Belopavlović
Fibi Voler-Bridž je engleska autorka i glumica, najpoznatija po crnohumornoj mini-seriji Fleabag („vreća buva” ili „pas lutalica”), koja je oduševila publiku, kritičare i žirije širom sveta. A danas, za sve ljubitelje serije, ali i za one koji nisu čuli za nju, pišem o istoimenoj monodrami po kojoj je serija – tačnije, prva sezona – zasnovana.
Predstava počinje ne baš uspešnim intervjuom za posao, koji seče niz flešbekova, da bi se završila malo uspešnijim, ali ipak istim, intervjuom. Mada se tekst sastoji od više kraćih epizoda, one ne proizilaze jedna iz druge, već nam prosto daju širu sliku o svim romantičnim, emotivnim i, na kraju, egzistencijalnim problemima naše junakinje. Stoga ću kroz kratke opise nekoliko epizoda i likova pokušati da dočaram deo onoga što ova predstava ima da ponudi (a stvarno ima dosta) i zašto treba da je potražite online. Ukoliko niste gledali seriju, njeno poznavanje stvarno nije neophodno, a, ukoliko jeste, možete saznati po čemu se predstava razlikuje, a čak i po čemu je bolja od njene ekranizacije.
Glavni motiv Fleabag-a koji se u ovom ili onom obliku provlači kroz skoro svaku scenu jeste seks. Ako (opet) raskine sa dečkom, to je samo dobra prilika da spava sa nekim drugim. Ako vas pozove na piće, to je isključivo sa jednom namerom. Spisak žanrova porno filmova koje gleda je dovoljan za ceo članak, a što se tiče učestalosti: „Masturbiram dosta ovih dana, pogotovo kad mi je dosadno. Ili kad sam ljuta. Ili uzrujana. Ili srećna.” Čak i pri naručivanju pice, njen opis ove proste radnje sadrži samo najevokativnije izraze, koje ne bi bilo pristojno ponavljati. Ali svi njeni sekusalni odnosi i aluzije imaju gorku notu. Ne zbog učestalosti, izbora partnera ili prevara, već što nam brzo postaje jasno da naša Vreća buva ne doživljava neko zadovoljstvo – kako fizičko, tako ni emotivno. Ali to nije ono najgore
U jednoj kraćoj sceni, Fleabag opisuje kako je na nekom festivalu, pod uticajem droga i alkohola, završila u šumi, na zemlji, gde je nalazi nepoznati muškarac, koji je bez pitanja podiže, nosi u svoj udaljeni šator i tamo je…pokrije i ostavi flašu vode da ima kada se probudi. Publika je toliko odahnula jer se nije dogodilo ono najgore, da su (čak kroz smeh) prevideli repliku u kojoj Fleabag govori kako se oseća razočaranom što dotični stranac nije iskoristio priliku da je barem „izvata”. Ali ni to nije ono najgore.
I tačno tu već slutimo tragičnu ranu ove Lutalice (koja se detaljnije opisuje u završnom monologu) – njoj seks ne pruža zadovoljstvo, već potvrdu da ona uopšte vredi. Ona je duboko depresivna i ne nalazi ikakav smisao života, izuzev ako drugi (prvenstveno, ali ne uvek, muškarci) ne žele njeno telo. Ovakavo stanje je neminovno vodi ka nizu tragičnih događaja. Da, za razliku od serije, gde postoji samo jedan, u predstavi to je niz događaja, od kojih se (možda najgori) samo naslućuje, ali je jednako poražavajući kao i oni očigledni. No, za njih morate da odgledate predstavu.
Iako je u pitanju monodrama, predstava ima mnoštvo likova (i sve ih izvodi Fibi Voler-Bridž). Od sporednih, kako u seriji, tako i u monodrami, najbitniju su: njena sestra Kler, poslovno ambiciozna žena; njen zet Martin, visoko funkcionalni, ali zabavni alkoholičar, i Bu, najbolja prijateljica sa kojom je držala kafić sa temom morskih prasića. Mada su njihove ličnosti ostale iste u oba medijuma, začudilo me je koliko se njena sestre i zet zapravo malo pojavljuju u predstavi. Ali neočekivano, empatija koju sam osetio za Kler je bila mnogo jača. Njena hronična frustracija je opipljivija i sa osećajem pobede gledate kada najzad prihvati unapređenje u Finskoj. S druge strane, Martin je utoliko odvratniji i ljigaviji, a opet realniji.
Postoji više razloga zbog kojih su osećanja prema likovima na sceni mnogo jača nego kada su isti na malim ekranima. Prvo jer je ovo ipak monodrama, te ih sve vidimo kroz oči Fleabag. Koga ona voli i mi volimo, koga ona mrzi i mi mrzimo, a koga ona smatra privlačnim, mi ne moramo isto smatrati, ali nam je jasno zašto se ona tako oseća. Takođe, upravo jer je u pitanju monodrama od sat i po vremena, a ne cela sezona serije, ne vidimo ništa što bi ublažilo njihove mane, ili sakrilo njihove vrline, već isključivo njihovu esenciju koja je bitna za radnju. Na kraju, razlog više zašto su nam ovi likovi simpatičniji ili odvratniji jeste i sama gluma Fibi Voler-Bridž koja, sa lakoćom koja se retko viđa, dočarava čitavu paletu različitih osoba – što mimikom, glasom, a nekad samo jednim porketom.
Za sve ljubitelje serije, kako sama Voler-Bridž kaže, predstava je: malo mračnija, malo čudnija, malo nepristojnija (a dodao bih, i malo smešnija) verzija prve sezone. No, gledali seriju ili ne, monodrama Fleabag je zasigurno jedna od najkvalitetnijih crnih-komedija koje možete naći online, gde nas autorka bez po muke vodi od smeha do smeha. A tek na drugo, možda čak i treće, gledanje vidimo svu dubinu ove vrlo zabavne seksholičarke.
januar, 2021.
