piše: Aleksandra Biro
Zamislite, slučajno ste ugledali vremensku mašinu na ulici! Malo ste zbunjeni, ali više radoznali, pa ipak odlučujete da uđete u nju. Unutra je samo jedno dugme, ispod kog piše „Holandija, šezdesete godine 17. veka”.
Mislite da je to sigurno neka šala, putovanje kroz vreme još uvek nije moguće, i zato skeptično pritiskate dugme. U istom trenutku našli ste se u svemiru, letite neverovatnom brzinom kroz zvezde i svemirske brodove i samo što ste stigli da se onesvestite od straha, padate niotkuda u sred poljane, među hiljadu lala.
U daljini vidite ljude i naseljenu oblast. Uplašeno trčite ka njima u nadi da će vam objasniti šta se dešava. Prišli ste im, ali niko ne želi da priča. Svako gleda svoja posla, ne obraćajući pažnju na vas, čiste ispred svojih skromnih kuća, hrane stoku i obučeni su čudno, pomalo smešno, ali vama nije do smejanja jer ste upravo shvatili da ste zaista dospeli u Holandiju u sred 17. veka!
Stvar je postala ozbiljna, morate shvatiti šta se dešava oko vas da biste znali kako da odete odatle. Prisećate se lekcija iz istorije, pokušavate da se setite šta je tačno bilo u Holandiji tokom ovog perioda. Prvi put vam je istinski žao što niste pratili na času malo bolje, jer ne znate da ste se našli u najplodnijem periodu u istoriji Holandije, takozvanom Zlatnom dobu. Da ste slušali, znali biste i da nova holandska republika cveta u oblastima nauke, trgovine i umetnosti i da je dominantna religija kalvinizam, jedan oblik protestantizma. Promene u društvu, procvat u ekonomskom smislu i prihvatanje kalvinizma prilično utiču na svakodnevicu i potrebe svih društvenih staleža.
Niste svesni da se baš u ovom trenutku, pred vašim očima, događaju velike promene, ne samo po pitanju privrede i ekonomije, već i na polju umetnosti, koje će obezbediti holandskom slikarstvu veoma značajno mesto u istoriji umetnosti.
Iznenada, neko spušta ruku na vaše rame. Okrećete se i vidite mladog čoveka sa smešnom kapicom i paletom u ruci. Iznenađeni ste što ga savršeno razumete, uprkos tome što vas pozdravlja na holandskom, a još je veće čudo što i vi sami odgovarate na istom jeziku, kao da vam je maternji. Niste sasvim sigurni ko je, ali imate jak osećaj da ste taj lik negde već videli. Jasno vam je da se radi o umetniku, ali ne sećate se da li ste ga zapazili u nekom filmu, muzeju ili knjizi. Još uvek niste svesni da upravo razgovarate, ni manje ni više, sa Johanesom Vermerom!
Predstavlja vam se i srdačno nudi da pođete sa njim. Očekivao vas je, tako vam se čini.
Kaže da mu ime potiče od Van der Mer, što znači „od mora” i da je rođen 1632. godine. Rođen je u gradu Delftu, tu se upravo i nalazite. Oženjen je, ima jedanaestoro dece i bavi se slikarstvom. Nema mnogo slika za sada, kaže da ni ne planira bog zna koliko. Ima mecenu, u dobrim su odnosima, lepo plaća i zato može sebi da priušti malo posla na godišnjem nivou. Pita Vas da li ste čuli za neku njegovu sliku. Navede nazive kao što su Devojka stoji za verginalom, Devojka sa bisernom minđušom i Mlekarica, u nadi da ćete biti oduševljeni jer konačno shvatate ko vas odvodi do svog ateljea.
Pratite Vermera koji ulazi u kuću i odvodi Vas pravo u prostoriju u čijem se uglu nalazi štafelaj. Na njemu je slika. Slikar vas značajno posmatra i predlaže da priđete. Morate je bolje videti, suviše je mala. Koračate ka njoj, plava i žuta boja više ne izgledaju kao mrlje, jasno prepoznajete žensku figuru koja drži krčag iz kog presipa mleko u drugu posudu.
Setili ste se! To je ta Mlekarica koju je malopre spomenuo.
Na slici je žena koja izgleda meditativno u toj svojoj radnji. Ona je posvećena svom poslu i prepuštena baš tom trenutku kada mleko, smireno i kontrolisano, postaje sadržaj posude na stolu. Reč je o služavki. Njena kapica, plava haljina i žuti prsluk vam to daju do znanja. Podvila je rukave, i jasno vidite snažne ruke koje drže krčag. Vidite snagu i izdržljivost na toj ženi, njena lepota nije idealizovana, ali uprkos tome, ona odiše nežnošću i lakoćom koja Vas primorava da netremice posmatrate njen pokret.
Glavni detalj slike, ipak, nije služavka već mleko. Njen pogled usmeren je ka njemu, pokret je u potpunosti podređen radnji koju radi, a neverovatna pažnja koju je posvetila, uvlači Vas u sliku. Postali ste aktivni posmatrač od kog se očekuje jednaka količina pažnje.
Na stolu, pored kotarice koja se puni mlekom, stoji još krigla, izlomljen hleb i korpa u kojoj je takođe hleb, ali u komadu. On ima jasnu, grubu teksturu. Vrlo detaljan, skladan i tehnički perfektan, on privlači vašu pažnju i čini se jednim od glavnih aktera ove slike.
Sklad između ovih predmeta je, ne samo estetski, već i tehnički, daleko kvalitetniji od mnogih mrtvih priroda. Taj detalj slike možete posmatrati i kao zasebnu celinu, kao kompoziciju za sebe.
U uglu sa služavkine leve strane, nalazi se kutija, grejač za noge koji je tokom zime bio sastavni deo kuhinje. Žene su provodile dosta vremena u tom delu kuće, meseći hleb. On je bio obavezan deo u najmanje dva obroka tokom dana. Iza grejača vidite pločice prilepljene uza zid. Mermerne, sa motivima kupidona, proizvodile su se u Delftu i predstavljale su svojevrsno umetničko delo. Grejač za noge i pločice su uobičajena stvar holandskih domova 17. veka, ali šta ako Vermer nije želeo da prikaže samo jednu običnu služavku koja izvršava svakodnevnu dužnost? Šta ako ta, naizgled, rutinska radnja prikriva drugačiju realnost koju otkrivamo posmatrajući upravo elemente sa njene leve strane? Kad smo kod sluškinje, zašto se ona uopšte zove mlekarica? Ako je to njeno zvanje, onda joj zadatak sigurno ne bi bio da sipa mleko pomoću kog će mesiti hleb. Bila bi u štali i muzla bi krave, zar ne?
Sve na ovoj slici je, formalno, zaista realistično. Žena, sa svim svojim oblinama i rumenilom, bez trunke idealizacije, sto prepun sadržaja, mleko koje je toliko živo da skoro čujemo njegovo sporo slivanje. Desno od sluškinje je prozor, jasan izvor svetlosti koji obasjava korpu okačenu o zid. Ceo prizor je obojen tom svetlošću, čineći polovinu slike osenčenom. Senka je nešto što često povezujemo sa mračnim i misterioznim, sa bojama koje nešto sakrivaju. Ovde, međutim, predmeti koje ona prekriva nisu u potpunom mraku. Nisu obojeni tamnim bojama i bačeni u drugi plan. Naprotiv, pomoću senke, Vermer ističe, ne samo predmete, već i svoju slikarsku veštinu. Jednako posvećeno i precizno gradi strukturu svih predmeta, nezavisno od toga da li ih je svetlost obasjala ili prekrila. Njegova senka nije način da vam skloni pogled sa određenog dela slike, već naprotiv. Struktura svakog predmeta je čvrsta i stabilna dok se njihova dominantna boja neprimetno stapa sa senkom koja je gotovo prozirna. Upravo to je razlog zašto istorija umetnosti Vermera pamti kao neprikosnovenog majstora, genija svetlosti!
Slikarstvo u period baroka odlikuje realizam forme ali ne i sadržaja! To je razlog da se zapitate da li ipak postoji skriveni sloj ove slike. U ovom periodu nastaje amblematski zbornik, priručnik kojim su se slikari služili kako bi, pomoću simbola, dali određenom predmetu drugo, skriveno značenje. Ukoliko je slika formirana na osnovu amblematskog priručnika, posmatrač bi mogao da razume njeno skriveno značenje. Slikar bi na taj način podstakao posmatrača da promisli, intelektualno se napregne, i ne tako lako, dopre do skrivenog značenja slike.
Iako je Mlekarica jasan prikaz jedne uobičajene scene holandskog društva 17. veka i, uprkos tome što je svrstavamo žanrovski u žanr svakodnevice, ukoliko koristimo jezik amblematike, određene simbole na ovoj slici možemo tumačiti kroz jednu drugačiju prizmu.
Kupidoni su, kao dekoracija na pločicama, bili čest motiv. Međutim, njihovo simboličko značenje, bili oni predstavljeni sa kartama, pecaljkom ili nekim drugim predmetom, imalo je erotsku konotaciju.
Njihovo prisustvo na slici moglo je da znači zabranjenu ljubav, čežnju, nedozvoljeni odnos između dvoje ljudi. U ovom slučaju, možda je reč o sluškinji i njenom gazdi? Ako biste pitali gazdaricu kuće, služavke su pretnja. One unose nemir u dom. Samim svojim prisustvom izazivaju i pozivaju na nemoral, ne samo gazdu, već i sina.
Grejač bi se punio vrelim uljem i, po potrebi, održavao ženska stopala toplim. Njega možemo posmatrati kao potrebu za toplinom i domom, ali i kao čežnju uperenu ka ljubavniku. Tek nakon što dopustimo ovim simbolima da nam se poigraju sa maštom, možemo se vratiti na našu smernu i nežnu mlekaricu. Treba se zapitati da li ju je u toj meri obuzela baš ta radnja koju obavlja? Da li je zaista smiruje presipanje mleka u posudu i da li je to razlog zbog kog deluje tako meditativno na posmatrača? Čitajući smernice oko nje, možda možemo reći da joj misli nisu baš toliko čiste. Možda nije toliko smerna kao što deluje na prvi pogled.
Da li mašta o nekom ljubavnom zanosu, zabranjenom i tajnom, ne znamo, ali nakon što kupidon i grejač za noge, kao važni detalji slike, osvoje vašu pažnju, Mlekarica teško da ostaje samo realistični prikaz svakodnevice koju obavlja spokojna, vredna i nevina žena.
Izgubili ste pojam o vremenu. Stojite nepomični, sporo dišete i upijate svaki detalj ovog vanvremenskog dela. Vermer vas laganim pokretom budi iz hipnoze. Pada mrak, kaže, morate se vratiti kući. Vremenska kapsula je aktivna još malo, vreme je da pođete ka njoj.
Koračate ćutke niz ulicu, imate beskonačno mnogo pitanja za slikara, ali ne znate odakle biste počeli. On se zadovoljno smeši, osvojio vas je pomoću jedne svoje slike. Kada bi Vam pokazao još koju, verovatno biste rešili da se ne vratite kući, već da ostanete zaglavljeni u 17. veku sa njim!Po povratku u realnost, nakon što se budete iskrcali na istom onom mestu na kom ste zatekli vremensku kapsulu, produžite pravo kući. Prvoj osobi koju tamo zateknete, ispričajte šta vam se dogodilo, koga ste upoznali i šta ste videli. Recite im kako izgledaju ulice Delfta, kako se Vermer oblačio, i kako vas je hipnotisao svojom slikom.
Ako vam se budu smejali i ako budu rekli da ste potpuno poludeli, nemojte nimalo biti tužni! Podignite glavu i samouvereno pitajte svog sagovornika da li on možda zna kakvu tajnu čuvaju kupidoni sa pločica, i šta misli, o čemu to prelepa i smerna mlekarica razmišlja!
