foto: Jakov Simović, Jelena Puzić

Intervju vodio: Igor Belopavlović

Ovog puta razgovarali smo sa Jelenom Puzić, svestranom mladom glumicom koju ste imali prilike da vidite u pozorištu, na filmu i na malim ekranima. O studentskim danima na dva fakulteta, obrazovanju glumca, samostalnim produkcijama, monodrami Pu spas za sve nas za koju je prošle godine nagrađena specijalnom nagradom žirija na festivalu Zlatni vitez u Moskvi, filmu Pored mene koji je pre par godina doživeo veliki uspeh, o inspiraciji, željama i preporukama – čitajte u aprilskom broju KUŠ!-a.

Za početak, možete li nam reći koje tekstove ste spremali za prijemni ispit i zašto ste odabrali baš njih?
Te godine kada sam primljena spremala sam monolog Zorke iz Velike drame Siniše Kovačevića i monolog Lepe iz Ljubavnog pisma Zlatana Fazlagića i Zorana Bačića. Velika drama se, posle par godina traženja, nametnula kao logičan izbor. Više puta sam je gledala – bila mi je to omiljena predstava (i dalje je, samo što je sad gledam sa druge strane zavese). Moja majka je prisluškivala prijemni i prvi put me čula da govorim ijekavicom; nije imala pojma da su godine odrastanja među Crnogorcima ostavile i takav trag, pored već onog CG klasik paketa: čast plus obraz plus samoljublje. Što se Ljubavnog pisma tiče, to je bila svojevremeno najbolja komedija u ovom gradu, čiji tekst ceo znam napamet i svakoga dana citiram. Taj monolog sam odabrala prvi put kad sam išla na prijemni i nisam ga menjala. Pesma je bila Kad bi se moglo otputovati, Vesne Parun. Intenzivno sam u to vreme promišljala temu prelaska iz jednog u drugo životno doba i našla sam u toj pesmi više slojeva sa kojima sam se povezala. To je ono što je u izboru bitno – da znaš zašto govoriš neki tekst, da razumeš svaki njegov deo, da ti je važno da ga kažes i da umeš da objasniš zašto ti je važno.

Možete li našim čitaocima i čitateljkama objasniti razliku između profesora koji vodi klasu na glumi i profesora na nekom drugom fakultetu, odnosno koliko je značajan predvodnik klase, konkretno, u Vašem slučaju, Mirjana Karanović?
Kad čuješ frazu „drugi umetnici imaju alat ili instrument, a glumac je sam svoj instrument”, na prvu loptu prevrneš očima, ali suština jeste u tome. Naročito kad razmatraš ulogu profesora. Njegov autoritet je bitan, da bi disciplinovao klasu; i pristup, da bi stvorio veselu i kreativnu energiju, a koja će da traje četiri godine, koliko zajedno na Akademiji jedemo, spavamo, živimo. Ipak, ono što je najvažnije, to je kako će se profesor povezati sa svakim ponaosob. Naravno, ako bi, hipotetički, svi primljeni na klasu bili talentovani, što nikada nije slučaj. Ta veza je ključna, jer udžbenici su ovde, za razliku od drugih fakulteta, sekundarno sredstvo nastave. Ti moraš da stekneš praktičnu veštinu koju ima tvoj profesor, ali još važnije je da ti on pomogne da oblikuješ svoj stil i da naučiš kako sobom da barataš i sam sebe da usmeravaš kada odeš sa akademije. To je suptilna veza samo između vas dvoje, na kojoj mora da se radi i koja mora da se analizira, kao i bilo koji drugi odnos u životu koji ti je važan. To je bar ono kako sam ja sa Mirom. Sa ove distance, mislim da je sve bilo baš kako je trebalo da bude – to je osoba koja je meni najviše mogla da da i čiji pristup je apsolutno odgovarao mojoj ličnosti. Da sam opet na upisu, ne bih ni trenutka razmišljala kod koga da studiram.

foto: Bendžamin Ramirez Perez, Jelena Puzić

Pored Akademije umetnosti, diplomirali ste i masterirali istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Da li su Vam ta stečena znanja, razmišljanja, stavovi i možda neki metodi učenja pomogli u glumi i na koji način?
Od Filozofskog sam imala višestruke koristi. Kao prvo, pošto sam izašla iz Treće gimnazije, gde su svi bili odlični đaci, a i sama po sebi sam veliki štreber, verovatno bih propala na Akademiji, gde su teoretski predmeti manje važni. Teoriju smatram osnovom svega i taj ostanak u nauci, uz nepregledne hrpe literature, sa beskonačnim brojem stranica, davao je mom životu, tih godina, neophodno uzemljenje. Drugo, materija je od velikog značaja. Na mnogo načina, to kako smo analizirali umetnike, umetničke pravce i likovnu umetnost uopšte, pomoglo mi je da pravim paralele sa glumom i dramskom umetnošću. Treće, Filozofski ostaje fakultet na kome se stiče najšire opšte znanje, što je korisno svakome. Uopšte, saznanje da je sve na svetu deo istog sistema i da umetnost (kao i svaka druga ljudska aktivnost) kroz istoriju ima tok koji je neodvojiv od doba, podneblja i socijalnih okolnosti u kome nastaje, oslobađa čoveka osećaja izgubljenosti i beznadežnosti i nekako ga povezuje sa tim, pa i sa svakim drugim gradivom.

Koji Vas period/stil/oblast u istoriji umetnosti najviše privlači i za dela kog umetnika možete da kažete da Vas uvek inspirišu?
To se menja iz godine u godinu. Konstantno su tu Bernini i Karavađo, kao i slikari ruske avangarde. Na Akademiji sam imala jedan interesantan zadatak koji sam uradila na temu Mondrijanove slike Brodvej bugi vugi. I dan-danas ta slika u meni izaziva najdivnije asocijacije.

U današnje vreme, sve veći broj, pogotovo mladih, glumica i glumaca se samostalno organizuje u produkciji predstava (kao što su predstave Ćelava pevačica i Beogradska trilogija u kojima Vi igrate) – možete li nam reći sa kakvim se problemima susrećete pri takvim poduhvatima, a opet postoje li i neke prednosti?
Uf, ovo je tema za celovečernju emisiju. Problem je produkcija kao takva. Nepostojanje budžeta u startu ograničava. To dovodi do kompromisa, pre svega po pitanju prostora i ljudi. Dve pomenute predstave su nastale po sličnom principu – okupljanjem glumačke ekipe, koja je samostalno režirala, uz superviziju naše profesorke i par reditelja. Ali dosta je teško raditi bez nekoga ko će se baviti organizacijom i režijom. I onda, kada predstava jednom i izađe, nikada se ne zna hoće li se ugasiti posle prvog igranja, zbog nemogućnosti bavljenja marketingom i animiranja publike. Ćelava i Trilogija su trenutno na pauzi, ali nismo ih ugasili, niti to nameravamo. Zašto? Pa, te predstave smo i stvorili, jer su one bitne za ovaj trenutak. Ćelava pevačica, kroz smeh izvodi pred publiku prazne ljude koji mnogo pričaju, a zapravo ne ostvaruju komunikaciju, niti njihove reči išta znače, dok je Beogradska trilogija i dalje najbolji tekst napisan na temu odlaska mladih iz ove zemlje i biće aktuelna ko zna još koliko. Dakle, glavna prednost samostalnih produkcija je sloboda izražavanja. To je ujedno i jedini razlog zašto glumci i dalje to rade.

foto: Nemanja Miščević, Ćelava pevačica
foto: Nemanja Miščević, Beogradska trilogija

Kad smo već kod samostalnih produkcija, predstava u kojoj smo Vas u poslednje vreme najčešće viđali je monodrama Pu spas za sve nas. S obzirom na to da je tekst pisan po motivima dnevnika Diane Budisavljević, koliko smatrate da je bitno da se drame zasnovane na istinitim događajima drže istorijskih činjenica, bez obzira na to koliko strašne i/ili važne one bile?
Pu spas za sve nas napisana je po Dianinom dnevniku i tom temom se, na sreću, bave istoričari, jer su takve okolnosti koje su Dianu proizvele u to što ona jeste. Nadam se da ću napraviti nekada u životu još nekoliko monodrama o ličnostima o kojima, nažalost, nema toliko podataka. Ipak, trudiću se da se i tada iscrpe prvo svi dostupni istorijski izvori, pa tek onda da se domaštava. Mislim da je važno uključiti ono što se o ličnosti zna i, iz pijeteta, pokušati da se ona prikaže što istinitije. Naravno da na meni na kraju ostaje izbor kako će taj lik izgledati i ponašati se, ali to je put koji smatram da je potrebno preći.

foto: Jovan Todorovski, Pu spas za sve nas

Pored pozorišta, publika je mogla da Vas gleda i na velikom platnu (Pored mene, Otvorena, Vlažnost), a i na malim ekranima (Crveni mesec, Urgentni centar, Vrata do vrata). Postoji li razlika pri glumačkom pristupu u zavisnosti od medija, i ako da, smatrate li da su mladi glumci dovoljno pripremljeni za te razlike, ili moraju sami da ih uče kroz iskustvo?
Ne znam za druge, ali mi smo od početka imali kao obavezan deo ispita iz glume i snimljene filmske materijale. To je krunisano filmom Pored mene, koji je zamišljen kao diplomski film naše klase, ali je na fantastičan način postao ono što je postao. Pored toga, naravno, svi smo imali i svoje diplomske predstave; moja je bila Bračna igra, duo drama sa Slavenom Došlom. Svakako, mislim da se na Akademiji čovek ne može dovoljno pripremiti za rad pred kamerom, ali samo iz tehničkih razloga. Milion „fora” koje na snimanjima postoje moraju da se nauče kroz iskustvo, ali gluma je gluma.

foto: Maja Radošević, Vlažnost
foto: fotografija sa snimanja serije Crveni mesec

Možete li nam reći nešto više o nastavku filma Pored mene, Pored nas koji je najavljen za sledeću godinu?
Ništa ne znam ni sama. I dalje traju produkcione pripreme.

foto: Tamara Antonović, Pored mene

Pri pripremanju uloga, da li izbegavate ili Vam pak pomaže da gledate druge kolege u istim ili sličnim rolama, i da li se taj odgovor razlikuje kada treba da uskočite i zamenite neku koleginicu?
Nisam nikada to radila, ali verovatno može da pomogne. Što se tiče uskakanja, gledam koleginicu kao nekog robota koji treba da mi pokaže kuda se krećem po sceni i ništa više. Od prevelike treme, pojačana je i koncentracija i maštovitost, tako da se uloga za kratko vreme sklapa sama od sebe i nije potrebna ničija pomoć.

Postoje li neke uloge koje još niste odigrali, a želeli biste? To mogu biti domaći i strani klasici, a opet mogu biti i neki novopečeni tekstovi koje možda baš Vi želite prvi da predstavite publici.
Želim da napravim tih par monodrama, a, ako govorimo o klasicima, to bi sigurno bile Margarita iz Majstora i Margarite, Sofija iz Putujućeg pozorišta Šopalović, Lejdi Magbet, kao i bilo koji Čehovljev lik.

Pitanje koje volim da postavljam, a dobijam stvarno različite odgovore jeste: da li smatrate da ukoliko neka osoba želi biti dobar umetnik/umetnica iliti dobra glumica/glumac, mora nužno biti i dobra osoba? (Naravno, uzimajući u obzir koliko je teško definisati šta su dobri umetnici, a kamoli šta čini čoveka dobrim).
Mišljenja sam da ti kriterijumi nisu baš toliko magloviti, ali svakako nisam sigurna u odgovor. Nisam poznavala lično dovoljno velikih glumaca. Mada, više naginjem tome da ne mora nužno da bude dobra osoba. Možda je dovoljno da bude nadaren i pametan.

foto: Jakov Simović, Jelena Puzić

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga: Prijatelji sa Kosančićevog venca 7, Selenić i Bogojavljenje, Bećković
Film: trilogija Before
Predstava: Lorencačo
Numera: trenutno sam sva u ruskim izvornim pesmama, preporučujem
Umetnik: Uroš Predić i Jovan Ilkić

Leave a Reply

Your email address will not be published.