Supruzi despota Jovana Uglješe prva polovina života bila je ispunjena srećom i blagodetima. Rođena je u bogatoj vlastelinskoj porodici, bila je kći kesara Vojihne. Udala se za Uglješu Mrnjavčevića koji je postao vladar južnih oblasti srpskog carstva.
Nakon tolike sreće, valjda zbog nekog surovog balansa, sudbina joj je udelila sve same nesrećne okolnosti. Umrli su joj otac i četvorogodišnji sin, zatim je u boju kod Čermomena 1371. godine poginuo i njen muž. Izgubila je materijalna bogatstva i društveni dignitet. Potom se zamonašila, kako su običaji srednjeg veka nalagali, pa je otišla u državu kneza Lazara, koji je poginuo u Kosovskoj bici 1389. te je ona ostala i bez zaštitnika.
Spisi monahinje Jefimije su značajna umetnička ostvarenja srpske književnosti druge polovine 14. veka. Takođe su i bitna dela primenjene umetnosti jer su zlatarski i veziljski radovi. Taj srednjovekovni običaj izvođenja teksta u materijalu dostigao je estetsko jedinstvo u Jefimijinim radovima, koji su izuzetan spomen o srednjovekovnom dobu.
Jefimijina dela ostvarena su kao sastavni delovi materijalnih predmeta koji se daju na dar. Monahinja te svoje darove naziva „prinošenijem”. Sva tri spisa napisana su u prvom licu jednine. U Jefimijine spise ugrađeno je i izrečeno duboko osećanje koje ju je opsedalo. I baš zbog toga Jefimijina „prinošenija” se u velikoj meri razlikuju i izdvajaju od ostalih književno-umetničkih dela ispisanih na materijalu.
Tuga za mladencem Uglješom
Despotici je u Seru umro sin jedinac, „mladenac” Uglješa (prema srednjovekovnim shvatanjima doba čovekovog života, uzrast „mladenac” je prvo doba i traje do četvrte godine). Uglješa je sahranjen u manastiru Hilandar blizu dede Vojihne. Jefimija je želela da ostavi spomen svom prerano izgubljenom sinu, pa je darivala Hilandaru jednu malu dvostruku ikonicu (diptih). Na jednoj ikonici umetnik je izrezao Bogorodicu sa mladim Hristom u naručju okružene prorocima, a na drugoj sveto Trojstvo okruženo apostolima. Obe ikone uokvirene su srebrnim okovom i ukrašene biserom i poludragim kamenjem plave i crvene boje. Na poleđini ikonica nalazile su se srebrne i pozlaćene ploče na kojima su urezane Jefimijine reči. Ovo delo predato je na dar manastiru Hilandaru pre Maričke bitke. Danas se Jefimijin dar čuva u riznici manastira Hilandara.
Čitavo delo čine dve duže rečenice. Na prvom delu ikonice Jefimija iznosi osnovne pojedinosti o samoj ikonici. Na drugom delu se obraća Isusu i Bogorodici, traži umirenje za dušu jer nakon gubitka sina ne može da se oslobodi tuge. Lični odnos prema bolu iskazan je u poslednjim rečima gde Jefimija kaže da hrišćanskom majkom ne bi trebao toliko da vlada bol, ali ne može da izdrži jer je njena ljubav prevelika.
Natpis je prvi objavio Nićifor Dučić, a njegovo izdanje uskoro je preneo Ilarion Ruvarac i razjasnio istorijsku osnovu teksta. Dučićevo izdanje preuzeo je Ljubomir Stojanović i kasnije Lazar Mirković uneo u svoju monografiju o monahinji Jefimiji.
Moljenje gospodu Isusu Hristu
Oko trideset godina nakon što je nastalo delo Tuga za mladencem Uglješom, monahinja Jefimija darovala je još jedno svoje delo manastiru Hilandaru. To je bila zavesa za carske dveri (srednje dveri na ikonostasu nazivaju se carske). Sada je u hilandarskoj riznici. Zavesa je izrađena od teškog, crvenog, svilenog atlasa, a vezena je zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem u boji sa izvezenim likovima Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. Na dva čista polja je izvezen tekst Moljenja gospodu Isusu Hristu. Ikonica je nakon darivanja povezana sa zavesom. Lični doživljaj majke sada se javlja u rečima moljenja koja su upućena Isusu Hristu.
Pored ravaničkog uticaja, ikonografija Jefimijine zavese prati retku struju predstavljanja Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog na carskim dverima. Ideja je bila da se Jovan Zlatousti i Vasilije Veliki, kao nosioci liturgije, prenesu i priblize iz prvog pojasa oltarskog prostora na dveri. Ne zna se pouzdano da li je zavesa veziljski rad monahinje Jefimije.
Ne može se zanemariti činjenica da postoje izvesne stilske i grafičke sličnosti između zavese i pokrova. Ornament u vidu lozice sličan je onome sa pokrova za mošti kneza Lazara. Njen udeo u toku stvaranja ovih dela morao je biti veoma značajan.
Pohvala knezu Lazaru
Leta 1402. godine, Jefimija je sastavila pohvalu svom zaštitniku knezu Lazaru. Kada je Jefimija stvarala ovo delo, Lazar je već imao svetiteljski kult. Postao je glavni junak srpskih spisa o Kosovskom boju, a kod Jefimije se javlja kao pobednik. Njena Pohvala predstavlja najznačajnije svedočanstvo kulta kneza Lazara. Pohvala knezu Lazaru izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu od kojeg je načinjen pokrov. Čitavu površinu pokrova uokviruje ornament i bordure koju čini lozica sa trolistom čiji je srednji krak izdužen. Uokvirenu površinu ispunjava tekst pohvale. Jefimija je koristila ligature kako bi uštedela prostor. Tekst je izvezen veoma vešto, a prema sredini su slova sitnija i gušća.
Pokrov je namenjen manastiru Ravanici za ćivot sa moštima svetog kneza Lazara. Prilikom Velike seobe Srba, ćivot i pokrov preneti su u fruškogorski manastir Vrdnik, a 1942. mošti su prenesene u Beograd. Jefimijin pokrov danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, a kovčeg sa moštima u Sabornoj crkvi. Pohvala na pokrovu za ćivot predstavlja poslednji rad monahinje Jefimije.
Jefimijini spisi predstavljaju redak slučaj neposrednog odnosa prema nepoznatom protografu. Zbog toga tekstovi na srebrnoj ploči i atlasu pružaju pouzdane osnove za proučavanje njenog jezika i stila. Njen pravopis potpuno prati pravilnost i stanje u srpskoslovenskom u 14. veku.
Svojim „prinošenijima” i spisima Jefimija je proizišla iz najvrednijih tokova srpske umetničke i književne tradicije. Takođe je ostavila trajno svedočanstvo o jedinstvu ličnog doživljaja i jakog književnog predanja.
piše: Aleksandra Vujić
