Legenda o Don Žuanu i njegovom bludničkom životu već vekovima služi kao inspiracija umetnicima iz svih oblasti: Molijer je o njemu pisao, Mocart je komponovao operu s njegovim imenom, čak se Džoni Dep okušao u ulozi modernog zavodnika u istoimenom filmu iz 1994.
U verziji Miodraga Ilića, pak, dolazi do obrtanja uloga, i Don Žuan (Petar Benčina) postaje zloglasni glasnik smrti (Comandatore iz opere Don Giovanni), dok na njegovo mesto dolazi Kazanova. Mada se u današnjoj kolektivnoj svesti i ne pravi razlika između ova dva lika (večina čak misli da su oni jedna te ista osoba), upravo je njihovo suočavanje glavna okosnica drame. Don Žuan je mit, večno mlad, svojevrsni ideal kome muška populacija navodno treba da teži. Ali, ako se neko u istoriji približio tom idealu, to je Đakomo Kazanova (Predrag Ejdus) iz Venecije, stvarna istorijska ličnost na kojoj upravo i vidimo neizbežne posledice takvog načina života. Da pojasnim, možemo mi sanjati do mile volje o tom kako ćemo biti Džejms Bond kad porastemo, ali život Dušana Popova nije ni izbliza toliko zanimljiv, niti srećan.
Ring u kome se sukobljavaju ove dve ličnosti je, naravno, naklonost jedne mlade dame, Gizele (Andrijana Oliverić). Ona bi u bilo kojim drugim okolnostima za njih predstavljala samo još jednu recku na zidu, još jedan podvig za hvalisanje u društvu. Ali ovde, njen zagrljaj bi bio dokaz superiornosti filozofija koje oni predstavljaju, ona je pobednički pehar u borbi naizgled dva različita načina života.
Shodno tome, postoji samo jedno oružje koje priliči muškarcima u takvoj borbi, i gde će ono biti nego za pojasom. (Sledi par malih detalja iz predstave, koji se mogu smatrati spojlerima, tako da, ukoliko želite biti potpuno iznenađeni prilikom gledanja predstave, predlažem da nastavite da čitate od sledećeg pasusa.) U tom mačevanju pobeđuje Don Žuan, ali Gizela ostaje nezadovoljena. Otkud to? Otud što je Don Žuan legenda i kao takva, ona će uvek pobeđivati stvarnost u očekivanjima i nikad ih neće ispuniti.
Predrag Ejdus, pored tog što glumi glavnu ulogu Kazanove, takođe i režira ovu izvrsnu malu predstavu. Gluma, osvetljenje, muzika zajedno sa scenografijom i kostimima (posebna pohvala za Geroslava Zarića i Mariju Mrković respektivno) – svi zajedno čine da se tokom cele predstave osećamo kao da sedimo u ćošku spavaće sobe samog Kazanove. Takođe, „realnost” same predstave dugujemo i samom dramskom tekstu Miodraga Ilića, koji se uveliko koristio memoarima samog Kazanove (Priča mog života – Đakomo Kazanova). U njima se naš ljubavnik sreće, između ostalog, i sa samim Mocartom, čak tvrdeći kako je lik Don Žuana iz Mocartove opere zasnovan na njemu – još uvek nesvestan ironije kako će pomoći u građenju mita, koji neće uspravan dostići.
Ne škodi i napomenuti kako se u režiji oseća nemali uticaj predstave Amadeus iz BDP-a, gde je glavnu ulogu Salijerija glumio, ko drugi, nego sam Ejdus.
Kad smo već kod režije, za kraj valja spomenuti sam završetak predstave, i, za publiku, pomalo čudan ples uz pesme Queen-a. Ali verujem da se upravo u tom izboru muzike krije jedna od poruka predstave (kao i tajna samog Don Žuana) i apsurdnosti do koje se stiže ako ideale i fantazije dovodimo do njihovog vrhunca.
Vizuelno prelepa, glumački savršena; ima seksa, a ima i filozofije, a opet nije dosadna, naprotiv, neretko ćete se tokom tih sat i po nasmejati od srca. Najmlađa od najmlađih umetnosti koje se neguju u Madlenijanumu, Kazanova protiv Don Žuana je pravi mali skriveni biser u moru beogradskih predstava.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojiti da podelim sa vama veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi, svim ljubiteljima pozorišta.
Spisak dela Miodraga Ilića obuhvata prozu, scenarije za TV i dokumentarne programe, feljtone, prevode, eseje, razne članke i pozorišne kritike, ali sve to zajedno ipak je malo u poređenju sa njegovim dramskim delima. Kao inspiraciju, najčešće je uzimao istorijske ličnosti, bez obzira na to kada su živeli i čime su se bavili, kao što su: Žanka Stokić, Don Žuan, Spinoza, Dupan Silni, Kopernikus itd.
Zato, zarad boljeg upoznavanja dela jednog od naših najplodnijih dramaturga, delimo sa vama predstavu Apis, u izvođenju Narodnog pozorišta u Beogradu iz 1988. Uživajte.
piše: Igor Belopavlović
