Jasminka Petrović

Jasminka Petrović je rođena 1960. godine, studirala je španski jezik i književnost a danas je jedan od najvoljenijih dečjih pisaca u čiji opus ulaze raznovrsna dela poput knjiga Leto kada sam naučila da letim, Ovo je najstrašniji dan u mom životu, Hoću kući i Seks za početnike. Njeno stvaralaštvo ohrabruje čitaoce da uporno preispituju svet u kome žive, da ga istraže, izuče i da izvuku sopstvene zaključke van ustaljenih šema i matrica. U domen njenog rada ulaze i mnogobrojni projekti, koji ukazuju na veliko zalaganje autorke da se kultura čitanja neguje od najranijeg doba, kao i na izuzetnu posvećenost kulturi, položaju i stvaralaštvu deteta. Opus Jasminke Petrović umnogome doprinosi kritičkom rezonovanju i oštri kritički aparat čitalaca, koji se zaista mogu pronaći u rasponu od 7 do 107 godina.

Jasminka, studirali ste na Katedri za hispanistiku Filološkog fakulteta. Možete li nam reći kada ste se preusmerili na pisanje za mlade i zbog čega?

Zapravo, ja sam vrlo kasno objavila prvu knjigu, u svojoj trideset i sedmoj godini. Bio je to moj komentar na raspad bivše države. To je anti-ratna priča, koja se zove Giga pravi more i nastala je tako što se moj sin, koji je tada bio mali, igrao se iza kuće sa prijateljem Gigom pa sam u stvarnom dečaku pronašla inspiraciju. Jednom sam otišla iza kuće da vidim šta su napravili; zatekla tri drvceta i toliko me je dirnula njihova dečja mašta i neverovatna snaga doživljaja, da se u meni pokrenula knjiga o dečaku koji svom drugaru pravi more za rođendan. Do tada sam radila u marketinškoj agenciji i zapravo sam se najmanje bavila španskim jezikom i književnošću, a posle izdavanja te prve knjige prepoznala sam da kontakt sa decom za mene ima smisla. Često se dešava da dečji pisci počnu da pišu uz svoju decu. Poznat je primer Astrid Lindgren koja je svojoj ćerci pričala priču o Pipi dugoj čarapi koju je zatim i objavila.

Vaši romani obrađuju širok spektar tema i govore o mnogim značajnim pitanjima. Neke teme su Vam zasigurno veoma bliske, ali da li postoji neka pri čijem ste se obrađivanju prilično namučili?

Najteže mi je bilo kada sam pisala knjigu Seks za početnike, koja je objavljena 2000. godine. Do sada je izašlo jedanaest izdanja i evo, priručnik živi već 17 godina. Bilo je teško jer se merila svaka reč, pazila sam da nikoga ne zbunim i imala sam dva stručna konsultanta, psihologe. Urednica Ljiljana Marinković iz Kreativnog centra je tražila rukopis o ovoj temi u kome bi sve bilo pretočeno na takav način da deci bude razumljivo, pitko i duhovito. Bilo je devet verzija rukopisa i svaki put sam ispravljala, pisala i brisala od početka do kraja. Trud se isplatio, knjigu čitaju i deca i roditelji, što je bila prvobitna ideja. Po knjizi su urađene predstave u četiri grada: u Beogradu (Malo pozorište Duško Radović i pozorište Dadov), Zagrebu, Sarajevu i Stokholmu.

Knjiga Leto kada sam naučila da letim izašla je 2015. godine, a već je naredne 2016. osvojila šest književnih nagrada i priznanja. Ova knjiga komunicira sa čitaocima svih uzrasta na, mogli bismo da kažemo, području cele bivše Jugoslavije. Kome ili čemu treba zahvaliti na inspiraciji za nju?

Da, minhenska dečja biblioteka je 2016. godine u svom katalogu Bela vrana uvrstila Leto kada sam naučila da letim u 200 najboljih dečjih knjiga na svetu, što za mene lično predstavlja najveće priznanje. Cela priča u knjizi je izmišljena, ali sam elemente pronašla u realnom životu jer imam porodične kopče sa Hvarom. Istinit je moj boravak na Hvaru, u Starom gradu, gde poznajem mnoge drage ljude. U knjizi Giga pravi more obradila sam ratne devedesete godine, a u romanu Leto kada sam naučila da letim posleratne. U prvoj knjizi junaci su niži osnovci, a u drugoj stariji osnovci. Ove dve knjige se razlikuju još po mnogo čemu, a zajedničko im je da sam u obe razmišljala o sledećem – Kako se rat prelomio na deci? Odrasli zaborave na prisustvo dece kada se svađaju, a kamoli kad ratuju. Nepravedno je koliko su u tim ratnim godinama deca zapravo bila zanemarena. U toku pisanja nisam stala ni na jednu stranu, osim na stranu dece, jer mene generalno samo taj plan i zanima. Upalo mi je u oči da je do devedesetih godina XX veka, politika insistirala na bratstvu i jedinstvu, ljudi su putovali, selili se i sklapali brakove po čitavoj bivšoj državi, a sada odjednom sve to što je postojalo nije više politički prihvatljivo. Međutim, te veze postoje i ne mogu se sakriti. Javljali su mi se različiti ljudi da me obaveste da su uz pomoć knjige Leto kada sam naučila da letim, obnovili prekinute rodbinske i prijateljske odnose.

Da li dobijate komentare o knjizi i od hrvatskih čitalaca? Da li se njihovi utisci razlikuju od utisaka domaće publike i ako da, u čemu?

Gostovala sam u Puli na Festivalu dječje knjige i autora Monte Librić. Tom prilikom sam posetila nekoliko škola i biblioteka u Istri i mogu da kažem da je knjiga prihvaćena na isti način kao i kod nas. Još uvek ne postoji hrvatsko izdanje, ali se nadam da će se pojaviti zainteresovani izdavač. Knjiga trenutno putuje privatnim kanalima, poštom i preko prijatelja. Za mene je posebno značajno da je našla put do BOOKSA-e u Zagrebu. Sjajni, mladi kritičar, Dinko Kreho, uradio je odličan prikaz romana u svojoj kolumni, a takođe sam bila gost na njegovoj tribini Od riječi do riječi. U knjizi se prepliću srpski jezik i bodulski dijalekt ali čitaoci nemaju problem da razumeju tekst.

Vaša knjiga Seks za početnike prevedena je na dvadeset i tri svetska jezika, kao i na Brajevo pismo u Hrvatskoj. U Srbiji je to verovatno jedina knjiga za decu koja se bavi ovom tematikom. Kada ste i kako došli na ideju da je napišete i da li ste očekivali ovakav uspeh?

Kao što sam već rekla, knjiga je nastala na predlog urednice u Kreativnom centru. Pisala sam je dve godine i dobro sam se namučila. Osnovna ideja je bila da tinejdžerima ponudimo odgovore na pitanja o pubertetu i seksualnosti, kako ne bi upali u mračne strane seksa. Ovaj priručnik verovatno ne bi doživeo ovoliku popularnost bez ilustracija Dobrosava Boba Živkovića. Nas dvoje smo dugogodišnji prijatelji i saradnici. Brzo i lako se razumemo i dobro dopunjujemo. Oboje smo nastojali da knjigu obojimo humorom, kako bi olakšali čitanje svih tih delikatnih tema. S druge strane, morali smo da budemo obazrivi da ne skliznemo u banalnost, površnost i umanjivanje problema. Cilj nam je bio da knjiga bude okidač za otvoren i iskren razgovor između roditelja i dece. Takva vrsta razgovora nije jednostavna, ali je neophodna i vrlo važna. Zainteresovanost za seksualnost je vrlo individualna, kod nekoga počinje u predškolskom periodu, a kod nekog se javlja tek u srednjoj školi. Nema pravila i nema glupih pitanja. Zadatak umetnika je da pomera granice u različitim pravcima, a zadatak pisca za decu je još složeniji i odgovorniji – on mora da prati savremene tokove, kako bi zadovoljio interese mlade publike, ali i da razume, podučava, teši, podržava, zasmejava svoje čitaoce. Ukoliko se pojavi laganje, popovanje i ulagivanje, knjiga će biti odmah odgurnuta i zaboravljena. Pronaći tu pravu meru u komunikaciji, bilo je najteže u radu na knjizi Seks za početnike.

Deo ste projekta Zlatni most koji se, u organizaciji udruzenja Skaska iz Zrenjanina, održao u šezdeset osnovnih škola u Vojvodini. Kakva su vaša iskustva sa ovih radionica i da li možete da nam date neki primer „sa terena” zbog čega je uvođenje seksualne edukacije u školski sistem neophodno.

U jednoj školi u Novom Sadu neki dečak je anonimno napisao za svog druga da je peder i taj papir je ubacio u kutiju sa ostalim pitanjima. Zatim su usledile druga i treća radionica, a kada je došao trenutak da se naglas čitaju pitanja iz kutije, taj dečak je panično molio da pronađe svoj papir kako bi ga iscepao i bacio. Nije želeo da njegova poruka bude naglas pročitana. Shvatio je svoju grešku i postideo se. Zamolio nas da nikome ne kažemo da je on to napisao. Meni je to najveći uspeh, jer je krenulo sa podsmehom i idejom da se drugar izvrgne ruglu, a završilo se stidom i promenom mišljenja.

Jasminka Petrović

Kakvo je Vaše mišljenje o školskoj lektiri u Srbiji?

Mnoge knjige mojih kolega, savremenih pisaca, zaslužuju da uđu u lektiru. Dovoljno je pogledati spisak nagrađenih knjiga pa zaključiti koliko imamo kvalitetne i pisce i ilustratore i izdavače. Deca vole da čitaju knjige koje njima rešavaju neku životnu situaciju, to sigurno može da bude i klasičan tekst, ali je važno da prepoznaju svoj problem, želju, pustolovinu, tajnu, nameru i sl. Do sada, u lektiri od prvog do osmog razreda (to je nekih šezdesetak knjiga) od živih pisaca pojavljuje se tek tri imena, a od ženskih autorki samo dva imena. Nedavno sam čula da se od iduće godine spremaju izmene i da će se na listi obavezne lektire naći i savremeni autori. Ta novost me je baš obradovala.

Festival književnosti i ilustracije za decu Krokodokodil, čiji ste jedan od organizatora, pokrenut je 2013. godine i prateći program svake godine uspeva da aktivira čitalačku publiku izvanrednim sadržajem. Kakvi su vaši planovi za ovogodišnje izdanje festivala?

Planirali smo da tema bude putovanje iz najrazličitijih uglova. Osvajanje novih predela kao spoljna ali i unutarnja otkrivanja. Naše doba odlikuje izrazita mobilnost različitih slojeva stanovništva a u poslednje dve godine svedoci smo kolona sačinjenih od hiljada izbeglica koje preko naših krajeva pokušavaju da se domognu srećnije budućnosti. Ovogodišnji festival za ciljnu grupu ima učenike sedmih i osmih razreda osnovnih škola, odnosno uzrast tinejdzera, a od prošle godine pokrenuli smo i niz stručnih predavanja za odrasle, što se pokazalo korisno i zanimljivo za brojnu publiku (nastavnike, bibliotekare, roditelje, prevodioce, studente…).

Pokret URA KULTURA! je jedan od najvažnijih uporišta borbe za bolji položaj stvaralaštva za mlade. Zbog čega je pokrenut ovaj projekat i da li se prvobitni fokus proširio na neke nove domene?

Pre nekoliko godina smo u Kulturnom centru GRAD Tijana Spasić, književna kritičarka, i ja organizovale tribinu, na koju smo pozvale razne autore koji se bave kulturom za decu, obuhvatile smo film, književnost i pozorište. Posebnu energiju i kvalitet smo prepoznale u publici, pa smo tako zajedničkim snagama organizovale pokret za poboljšanje položaja kulture za decu i mlade – Ura kultura.  Pokrenuli smo sajt i fejsbuk stranicu gde se može objaviti kulturni sadržaj namenjen najmlađima, kako bi jedni druge obavestili o svom radu za decu i sa decom. Imali smo planove da putujemo po Srbiji i širimo našu ideju, ali bez finansija je mnogo teško raditi, tako da smo trenutno ostali u virtuelnom svetu. Mislim da i to ima svoj značaj, jer je sve više članova i objava, a ljudi se interesuju  i povezuju, što je nama posebno drago.

Veliki ste zagovornik biblioteka kao stubova obrazovanja i sigurnih luka za sve vidove edukacije. Pošto ste u stalnom kontaktu sa decom, da li smatrate da današnje generacije dele Vaš stav?

Iz ličnog iskustva sam došla do zaključka da su dečje biblioteke trenutno svetionici u Srbiji. Dečji bibliotekari su akademski obrazovani, prate dešavanja u književnosti za decu, posećuju seminare u zemlji i inostranstvu, i ono najvažnije, veoma su vredni, maštoviti i imaju zarazni entuzijazam. Mislim da su dečje biblioteke postale mali kulturni centri. Zgodne su jer pokrivaju prostor između škole i porodice. Program i plan nastavnika ne dozvoljava detaljniji rad na nekom književnom delu, a roditelji su suviše zauzeti, te ne uspevaju mnogo da se bave dečjim knjigama, tako da je biblioteka idealno mesto da se knjige obrađuju na kreativan i kritički način (da naprave film o knjizi, da diskutuju, da kritički pristupe pročitanom sadržaju, kao i da imaju slobodu izbora i pristupa). Bibliotekari su velika pomoć nama dečjim piscima, oni prave most između knjiga i dece, oni su tu za sve što ne stigne škola i roditelji.

Gde pronalazite energiju za sve čime se (pored pisanja) bavite, da li imate savet za održavanje početničkog entuzijazma ljudi koji se danas bave kulturom ?

Kada gostujem u nekom našem gradu ili selu vidim koliko ti književni susreti donose deci radost,

pa onda kažem sebi, kako sad da meni to bude teško? Deca su poput sveže, izvorske vode – njihova čistota i radoznalost me napune energijom. Nedavno sam bila gost u Redingu kod Londona, na poziv Srpskaonice, škole srpskog jezika. Nastava se odvija svake subote i to na ličnu inicijativu roditelja. Iako su njihova deca rođena u Velikoj Britaniji, želja im je da oni ostanu u kontaktu sa jezikom, tradicijom i kulturom zemlje porekla. Na taj način, deca jačaju identitet i razvijaju samopouzdanje. Bila sam dirnuta trudom i radom ovih učenika, roditelja i učiteljica.

Kako deci i tinejdžerima približiti kulturu?

Kulturne navike stiču se od rođenja. Slikovnica je važna isto kao i četkica za zube, muzeji su učionice, dečja pozorišta su učiteljice života. Susret s kulturnim sadržajem za najmlađe je poput igre. Tinejdžeri su priča za sebe. Mislim da su oni posebno probirljivi i kritični. Kada im odrasli ponude neku knjigu,  odbojnost im je prva reakcija. U tim trenucima je važno da nama odraslima  ne proradi sujeta i da nas ne zbuni ili uplaši njihova reakcija. Predškolce je najteže zadržati na jednom mestu, dok je kod tinejdžera najteže pridobiti njihovo poverenje. Recept je da budemo u potpunosti iskreni i tako ćemo im približiti kulturne sadržaje, i u pisanju i u živoj komunikaciji.

Knjige koje bi svako dete trebalo da pročita…

Za mene je ovo mnogo teško pitanje, pa sam odlučila da preporučim knjige koje su meni bile važne u detinjstvu:

Pipi Duga Čarapa,

Hajdi i

Pesme, priče i drame čika Duška Radovića.

Da li možete da nam otkrijete deo vaših planova za budućnost? Da li je u pripremi nova knjiga?

Trenutno je u pripremi knjiga za adolescente, zove se Sve je u redu i objaviće je Kreativni centar. Za sada je dovoljno da kažem da je reč o romanu koji se bavi sticanjem slobode na različitim nivoima.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima. Da li biste čitaocima KUŠ!-a mogli da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo po vašem izboru?

Nedavno nas je napustio sjajni pisac za decu Igor Kolarov. Sve njegove knjige su čarobne, uče nas da budemo hrabri, svoji, duhoviti i maštoviti. Preporučujem čitav njegov opus, ali izdvajam Agi i Emu. Po meni je reč o domaćem Malom Princu. Po toj knjizi reditelj Milutin Petrović snimio je istoimeni film. To je moj izbor za sve vas koji imate od 5 do 105 godina.

 intervju vodila: Sanja Gligorić

Leave a Reply

Your email address will not be published.