Hor Viva Vox nastao je kao samostalna organizacija članova zemunskog hora Branko Radičević, koji su u početku uglavnom činili Vaši bivši učenici iz gimnazije i gimnazijskog hora. Koliko je izazova trebalo savladati da bi se osnovao samostalni hor?
Dobra volja i želja za pevanjem. Jednostavno za početak, zar ne?
Ko je osmislio naziv hora?
Članovi sami. Nakon desetina ideja i veselih trenutaka u toku razgovora o tome, dogovor je pao.
Da li Vam iskustvo nastavnice u školi pomaže u organizovanju velikog broja članova hora?
Pa… donekle, ali valjda više nisam svesna toga, s obzirom na to da sa horovima radim poslednje dvadeset tri godine. Organizacija je sada mnogo zahtevnija i vrlo složena i desetak ljudi iz hora (menadžmenta hora, kako popularno volim da ih zovem) i ja zajednički delimo poslove.
Nedavno ste raspisali audiciju za nove članove. Koliko se često menja postava?
Da bismo što češće nastupali u punom sastavu, ne idemo za masovnošću jer je četrdesetak ljudi već glomazan sastav. Tako da audicije raspisujemo jednom na nekoliko godina (prošla je bila pre tri godine). Kako godine idu, na sreću, sve je više članova zaposleno i prosto ne postižu izlaske na sve nastupe pa iz tog razloga primamo nove članove.
Ko sve može postati deo hora?
Svako ko odlično peva, po mogućnosti ima završenu bar osnovnu muzičku školu, ko može da odvoji najmanje dve večeri nedeljno za probe i da ima volju i vreme za pedesetak koncerata godišnje, u zemlji i inostranstvu.
Članovi Viva Voxa su različitih profesija i nisu svi školovani pevači i muzičari. Da li raznolikost interesovanja čini rad hora dinamičnijim?
Upravo tako. Različitost obogaćuje.
Kakav je bio horski repertoar pre izvođenja pop i rok pesama i kako je došlo do promene u repertoaru i pojave bitboksa u izvođenju pesama?
Još za vreme pevanja u gimnazijskom horu, redovno sam u klasični repertoar ubacivala i vanstandarne muzičke primere koji su žanrovski odstupali od uobičajenog, pa se to nastavilo po odvajanju od gimnazijskog hora. Trajalo je i za kratko vreme našeg postojanja kao hor Branko Radičević, a eskaliralo je, na zadovoljstvo svih, od kada egzistiramo kao Viva Vox. Pogotovo kada smo, zaintrigirani klipovima sa pratnjom bitboksa na You Tube-u, počeli sami da eksperimentišemo sa bitovanjem i videli da u tome uživamo mi, a i da je publici vrlo interesantno, okrenuli smo se potpuno pop/rok/metal sferi.
Vrhunac vaše trenutne karijere je koncert u sali Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2013. godine. Kako je došlo do tog koncerta?
Na preporuku saradnika gospodina Vuka Jeremića, kojem se i samom dopalo kako pevamo kada nas je čuo. Bio je to zaista predivan osećaj.
Iako su vas ovo pitali mnogi, kakav je osećaj pevati na takvom mestu?
Predivno. Bili smo više nego ponosni, a u isto vreme smo osećali najveću moguću odgovornost prema svojoj zemlji koju smo predstavljali.
A pred punom Arenom?
I to je fantastičan osećaj. Različite su i prilike i ambijent i publika, ali osećate se počastvovano svaki put kad ste na sceni i kada na kraju svake pesme koju izvodite aplauz jedva umine, kada vas ne puštaju sa scene tražeći nove biseve… I to je isto bez obzira gde nastupamo. U Areni, u Sava centru, u Ujedinjenim nacijama, u bilo kojoj sali nekog doma kulture i u najmanjem mestu u Srbiji ili okolnim zemljama… Energija koju razmenjujemo sa publikom uvek je divna.
Putovali ste u Kinu, Belorusiju, SAD – koja zemlja je bila najveći kulturni šok za Vas?
Definitivno Kina. Toliko različitog i vanvremenskog… Od načina reagovanja publike do karaktera ljudi, gostoprimstva, arhitekture, istorijskih spomenika… Neprocenjive uspomene.
Ko i kako odlučuje koje će se pesme izvoditi?
Biranje pesama je dug proces davanja predloga, usaglašavanja želja prema žanrovima, uzimanja u obzir različitost žanrova i popularnost pesama među našim fanovima, analiziranje stepena povoljnosti aranžiranja određene pesme za hor itd. Kada to konačno svedemo na uži izbor (često i nakon više meseci razmatranja), glavni aranžer Boris daje poslednju reč pre nego što se pristupi samom aranžiranju.
Kako je inostrana publika reagovala na tradicionalne srpske pesme, poput Ajde Jano?
Da budem iskrena, osim u UN-u i zemljama iz našeg okruženja (i Srbije naravno), u drugim zemljama nismo ni izvodili tu pesmu. Ali, svuda gde jesmo, upravo Ajde Jano uvek podigne publiku na noge.
Da li dobijate molbe i zahteve od fanova za obradu pesama u budućnosti?
Naravno, želje stižu stalno, ali mi obradimo oko deset novih pesama godišnje, a fanova
je mnogo, sa još više zahteva, pa ispada da ih retko ispunjavamo. A istina je da je prosto nemoguće uslišiti želje velikom broju ljudi.
Koja je Vaša omiljena pesma iz horskog reprtoara?
The Show Must Go On
Da li ste razmišljali da nekada izvedete autorsku pesmu?
Razmišljanja o tome postoje odavno. Da li će se realizovati, ostaje da vreme pokaže.
Ko je idejni kreator prepoznatljivih crvenih kravata od žice (sve pohvale ovim putem)?
Članovi hora. Hvala što ste me podsetili na to. Bilo je stvarno inventivno. Ali, već tri godine imamo druge kostime, pa sam na to gotovo i zaboravila.
Na jesen gostujete u Zagrebu, šta očekujete od tog nastupa?
Tom koncertu se veoma radujemo. To će biti naš prvi veliki koncert u Hrvatskoj, pa onda još i u najlepšoj koncertnoj sali u Zagrebu. Nadamo se dobrom prijemu i veoma nas kopka da li će reakcije publike biti iste kao svuda gde nastupamo.
Kakvi su planovi za budući rad hora?
Rad, rad i samo rad… I druženje… I putovanja… I koncert u Karnegi holu (šala… A
možda i nije?)
I za kraj, da li možete čitaocima KuŠ!-a da preporučite film, knjigu, muzičku numeru (ili autora) i slikara (ili sliku)?
Irvin D. Jalom – Kad je Niče plakao, veoma zanimljiva knjiga.
