piše: Pavle R. Srdić
Iza ovog domaćeg rok hita stoji jedna klasična priča o neostvarenoj ljubavi između dvoje mladih. Dakle, zaista neostvarenoj, ne neuzvraćenoj, kako to često ume biti. Njeni akteri su dvoje mladih i pametnih ljudi, koje je život poslao na različite strane, ali ih je večnost ujedinila u jednoj poznatoj pesmi.
Sarajevska rok grupa Bijelo dugme,prema mnogim kritičarima najbolja i najpopularnija jugoslovenska rok grupa, po istim tim kritičarima svoj prvi, pravi veliki hit snimila je 1974. godine kada je objavila singl Selma na B strani singla Da sam pekar/Selma. Pesma je klasična rok balada sedamdesetih godina, u kojoj dominira glas tadašnjeg pevača grupe, Željka Bebeka. Za klavijaturom bio je Vlada Pravdić, a za bubnjevima Ipe Ivandić. Kako su bili na uzletu popularnosti, Dugmići su obilazili redom sve gradove i punili hale, a Selma je bila neizostavni deo repertoara. Bila je izvođena i po dva-tri puta za jedno veče. Nakon koncerta u zagrebačkoj hali Vatroslav Lisinski, do Dugmića se, kroz buljuk, mahom ženskih obožavalaca, probila i jedna sredovečna gospođa. Bregović i momci ni tada nisu bili iznenađeni, jednostavno su ih svi voleli od Vardara, pa do Triglava. No, kada je pružila ruku, skromno im je rekla: „Ja sam Selma, ta Selma o kojoj pjevate.” Bilo im je drago, pomalo i neverovatno, jer su mislili da ona nije stvarna.
Selma Borić, udata Fundurulja, bila je građevinska inženjerka i pesnikinja, koja je veći deo svog privatnog i profesionalnog života provela u Zagrebu. Rođena Zeničanka, sarajevska maturantkinja. I nije to sve. Selma je ćerka iz poznate zeničke porodice Borić. Njen otac, dr Abdulaziz Asko Borić, bio je gradonačelnik Zenice u dva mandata – za vreme Kraljevine Jugoslavije, ali i u vreme socijalističke Jugoslavije, kasnije poznat i kao pasionirani foto-amater, koji je ostavio za sobom dosta svetlopisa, koji se nalaze u zeničkim, ali i drugim foto-arhivima. Bio je vlasnik prve vespe u Zenici, a njegova kuća se nalazila u ulici koja sad nosi njegovo ime, sve do 2018. godine, kada je, nemarom gradskih vlasti, srušena. Dr Borić je bio među pionirima upotrebe antibiotika u lečenju pacijenata na tlu Bosne i Hercegovine, a kao gradonačelnik je pridavao veliki značaj urbanizaciji i iskorenjivanju izvora zaraze, uvodeći rigorozne kontrole izvorišta i odliva otpadnih voda. Bio je poznat i kao veliki boem. No, vratimo se Selmi. Još kao gimnazijalka u Sarajevu, bila je viđena kao lepa devojka među svojim vršnjakinjama, što nije umaklo ni oku zainteresovanih momaka. S obzirom na to da je imala tetku u Sarajevu, odlučeno je da Selma u tom gradu maturira, a po fakultetsku diplomu je morala put većeg univerzitetskog centra, u njenom slučaju, to je bio Zagreb. Neizostavni deo života, kako đaka, tako i studenta iz provincije jesu putovanja, a Selma je i u gimnaziji i na fakultetu na to bila primorana. Na jedno od tih brojnih putovanja ispratio ju je jedan plavokosi momak, student po imenu Vlado Dijak.
Vlado Dijak, rodom iz Brezovog polja kod Brčkog, u to vreme je živeo u Sarajevu. Bio je mladić, kao i mnogi drugi, sa svojim željama i snovima, patnjama i žudnjom, a najviše prema toj Selmi, koju je viđao uveče na korzou kako šeta. Plašio se da joj priđe. Jednom je video kako se uputila prema železničkoj stanici na jedno od brojnih putovanja vozom. A straha je odveć bilo dovoljno u njegovom životu, jer se svakakvih strahota nagledao u partizanima, kojima je pristupio 1942. godine. Skupio je hrabrost, prišao joj i ponudio se da joj ponese kofer – taj kofer koji je zbog nje voleo, iako je bio težak – do stanice. Dugo su hodali i pričali, a Vlado je odlučio da joj sve prizna. Ali, naposletku, Selma je samo ušla u kupe sa polomljenim prozorom. On je to spazio i rekao čuveno: „Selma, molim te, ne naginji se kroz prozor!” Svakako, onima koji su putovali vozom je to poznat izraz, nalepljen ispod svakog prozora u železničkim vagonima i kupeima.
Selmu je životni put odveo dalje u Zagreb, na studije građevine, gde se i udala i gde je živela do samog kraja života. No, 1962. godine, u jednim novinama bila je objavljena pesma Selma u potpisu Vlade Dijaka. Dr Borić, koji je to pročitao, odmah je javio svojoj Selmi da je objavljena pesma o njoj. Malo ko joj je verovao, dok zaista nije izašao singl Bijelog dugmeta. Čak je i ploču nosila na posao, kako bi dokazala da je ona ta Selma, no to je naišlo na neodobravanje nadređenog, koji ju je ukorio zbog toga što donosi ploče na radno mesto.
Vlado Dijak je kasnije postao jedan od najpoznatijih bosanskohercegovačkih pesnika u svojoj generaciji, bavio se novinarstvom, a takođe je bio poznat i kao humorista. Imajući u vidu da je veteran Drugog svetskog rata, ni kasniji život ga nije lišio muka i neprijatnosti, pa je jedno vreme proveo na Golom otoku, kao politički zatvorenik. Pored ove pesme, poznat je i kao autor velikog hita Zdravka Čolića, Stanica Podlugovi.
Još malo i o onima koji su ovu priču najviše i popularisali. Karijera sarajevske grupe Bijelo dugme je, posle objave ove pesme, išla uzlaznom putanjom, praktično do samog razlaza. Smatra se da je ova pesma velika prekretnica u radu benda, bila je veliki diskografski uspeh u izdanju zagrebačkog Jugotona, a takođe im je bila i „ulaznica” za snimanje prve long-plej ploče, Kad bi’ bio bijelo dugme, koja je snimljena u novembru 1974. godine. Za mnoge rok sladokusce pomalo je blasfemična činjenica da je Selma bila B strana jednoj komercijalnoj pesmi, Da sam pekar, koja se može svrstati u ono što se nazivalo „pastirskim rokom”, a što je bila etiketa zalepljena za Bijelo dugme kroz ceo njihov rad i postojanje. No, smatram da je od tog 30. avgusta 1974. godine, kada je singl ugledao svetlost dana, većina ljudi isti kupovala zbog Selme, a ne zbog „pekara”.
Vlado i Selma su se sreli još dva puta. Prema Selminoj kasnijoj priči, jednom su se sreli u Zagrebu, gde je i Vlado studirao, ali joj nije prišao. Samo su se dugo gledali i to je bilo to. Kasnije je saznala da se u Zagreb uputio za njom, ali da se ubrzo morao vratiti u Sarajevo, jer nije imao novca za studije. Drugi put, njihov susret, dosta iskreniji i srdačniji, dogodio se u sarajevskoj kafani „Tilava”. Pričali su dugo, a Vlado je praznio jednu čašicu za drugom. Kada ga je molila da prestane, jedan čovek, Vladin poznanik joj je suptilno rekao da ga ne ometa u piću, jer on pije brzo i mnogo samo kada je srećan. I bio je srećan. I Selma je bila srećna. Ali više se nikada nisu videli. Vlado joj se javljao pismima i razglednicama, no Selmi je bilo sugerisano od bliskih ljudi, kako Vladinih, tako i njenih, da ne potpiruju stari žar, te da ne rizikuju neki neprijatan scenario, s obzirom na to da su oboje bili već zreli ljudi sa porodicama i poslovima. To je bio i razlog zašto Selma nije otišla na Vladinu sahranu.
Selma je nastavila da živi u Zagrebu do same smrti. I izdala je zbirke pesama Selma putuje na fakultet i Selma putuje u Pariz, a u znak sećanja na neostvarenu ljubav, napisala je i pesmu Sjećanje na Vladu. Iako je Vladina emocija prema Selmi bila iskrena i čista, Selma je tek kasnije priznala da se i njoj Vlado sviđao, te da su je mnogi odvraćali od njega zbog činjenice da je mnogo vremena provodio u kafani, te da je bio ljubitelj kapljice. Priznala je i da je, nakon njihovog susreta u Zagrebu, mesec dana bila kao paralizovana, ni sa kim se nije viđala niti družila, te da se kasnije udala za čoveka u koga nije bila ni zaljubljena. Citirao bih Boru Đorđevića: „Što kažu ljudi, kakav ružan kraj…”
No, sadržinu i snagu emocije koju su osećali jedno prema drugom, kao i razloge za sve ostalo, znali su samo Selma i Vlado. Selma je svoje mesto našla i u zbirci Panorama savremene bosanskohercegovačke poezije iz 1961. godine. Pored ove pesme, interesantno je da je njihova ljubav bila inspiracija za pozorišni komad Hotel Majna Ratka Rozovića, izvođen u mostarskom Narodnom pozorištu. Selma je preminula 2021. godine u 92. godini života, a od nje se emotivnom porukom oprostio Željko Bebek, čovek koji je svojim glasom ovekovečio Vladinu pesmu o ljubavi prema Selmi.
Jedno bih vas na kraju pitao – šta cenite da je teže: jedan kofer pun stvari ili ova priča?
mart, 2022.
