piše: Ivana Pavićević
Naslov ovog teksta je upravo rečenica kojom je reditelj filma Majka!, Daren Arnofski, „otvorio” premijerno gledanje istog filma na Filmskom festivalu u Torontu. Ona je svakako, u jednoj rečenici, najtačniji opis ovog filma, iako je mnogo veći problem što pomenuti živimo, a ne samo gledamo. Još jedan opis koji nas upozorava na neizbežni šok tokom gledanja ovog filma je znak uzvika koji je Daren Arnofski stavio uz sam naslov filma. Ako je sve što očekujete od horora da vas uznemiri, raširi vam oči i otvori usta, ostavljajući vas bez daha u neverici, onda je Majka! remek-delo. Nećete znati da li da vrištite od straha ili od ludačkog smeha. Ali ovo umetničko delo sigurno nije samo to!
Negde na polovini filma ćete se sigurno pitati koliko daleko je Daren Arnofski rešio da ide. Odgovor je „skroz do kraja, pa još malo” – od Postanja do Otkrovenja i nazad. Priča sažima čitavu ljudsku istoriju. Umetnost i život, red i haos, bogove i smrtnike, stvaranje i uništenje, majke i očeve, žene i muškarce, ratne, religijske i političke alegorije, aktuelnu migrantsku krizu, i naizgled najvažniju – klimatsku propast kao specifičnu religijsku dogmu o čovečanstvu protiv Majke Prirode. Ukratko – Pakao na Zemlji. Genijalnost filma Majka! upravo leži u apsolutnom estetskom i filozofskom kapacitetu učitavanja bilo kog navedenog koncepta.
Verovatno ste čuli da filmska postavka predstavlja ulogu za sebe, ali redak je slučaj da je takav model ispoštovan tako ingeniozno kao u ovom filmu.Čitava radnja filma se odvija samo u jednoj kući. Ovo bi mogao biti jedan od najklaustrofobičnijih filmova ikad snimljenih. Majka početkom filma izgovara repliku da od kuće želi da napravi Raj, dok do kraja filma u istoj pratimo Apokalipsu. Religija, istorija, mediji, politika polova, pad civilizacije, kreativnost – sve je to unutrašnji dekor kod Arnofskog. On u svakom narednom kadru, u svakoj narednoj sceni i činu, podiže tenziju samo kućnim zvucima – umirujućom muvom, prženjem u tiganju, eksplozijom sijalice prekrivene krvlju. A kako se broj nezvanih gostiju povećava – poplavama iz vodoinstalacija, razbacanim smećem po kući i najzad milionima uzdisaja, šaputanja i glasova nepozvanih. Sama kuća krvari i poseduje kucajuće srce. Živa je. Ako je uloga Majke dodeljena glumici Dženifer Lorens, onda je uloga Prirode dodeljena samoj Kući.
Uloga Dženifer Lorens je potpisana samo kao „Majka”, iako ona to još uvek nije, već trudnica, te se i time potvrđuje koncept Majke Prirode. Ona glumački nosi najveći teret. U dramskom smislu, ona je pasivna, protagonistkinja koja samo reaguje, ali ne pokreće akciju, ikona, a u bukvalnom smislu – metafora. Onemogućeno joj je da igra ljudsko biće. Ali je snimatelj Metju Libatik fantastično pomogao glumici da se izrazi. Svojim krupnim kadrovima, sjajnom igrom svetla i senki i „kamerom iz ruke”, snimatelj je intimno uhvatio glumičin rastući unutrašnji horor praćen progresivnim padom gubljenja kontrole nad svojim životom.
Havijer Bardem igra njenog starijeg supruga, poznatog pesnika u svojoj kreativnoj agoniji bezuspešnog pokušavanja da piše. Reklo bi se da Bardem predstavlja samog Boga (potpisan je kao „On”), te je njemu u glumačkom smislu bilo lakše da se poigra svojom enigmatskom harizmom. Oni žive u kući viktorijanskog stila, a koja je, saznajemo, prethodno bila spaljena do temelja. Kuća se nalazi otprilike nigde, okružena travom, drvećem i vetrom, bez ulice, druma ili puta. Majka samo u jednom trenutku filma izlazi na trem i nikada više iz kuće. Ona se strastveno posvetila enterijeru, dekoraciji , i najzad, podizanju iz pepela iste te kuće.
Posle užarenog prologa, koji predstavlja smiraj pred oluju, Raj, sve se menja. On ima potrebu za haosom da bi stvarao, dok Majka ima potrebu za mirom i redom. Jedne noći On otvori vrata potpunom strancu, Edu Harisu, potpisanom kao „Čovek”, i pozove ga da prenoći. Zaprepašćena entuzijazmom svog supruga, Majka pada u još veći šok kada narednog jutra stigne Čovekova supruga – „Žena”, čiji lik tumači Mišel Fajfer. Ona, oštro kao zmija, „šišti” na Majku, postavljajući joj mnoštvo uvredljivih intimnih pitanja. U kuću stižu i Stariji sin i Mlađi sin i kada Stariji sin ubije Mlađeg, postaje jasno da iz jedne rediteljske perspektive gledamo Adama, Evu, Kaina i Avelja, dok za njima u kuću nezvano dolazi čitavo čovečanstvo.
I upravo tada počinje najstrašnija noćna mora Majke. Vizija savremenog sveta koja se ruši dok besvesna masa pravi poslednju žurku – koreografisano paranoično ludilo, dok primitivni hedonizam trijumfuje nad obrazovanom civilizacijom, dok destruktivna rulja prevlađuje konstruktivnog individualca.
Daren Arnofski ne snima filmove koji čine da se osećate bolje u vezi sa samim sobom ili svetom. Film Majka! postaje sve više neprijatan i otuđen od bilo kakvog linearnog narativa ili realističnog pripovedanja. U jednom trenutku nasilje biva toliko nečuveno da prelazi granicu za većinu gledalaca. Ovaj film svakako nije za svačiji želudac. Ali definitivno izaziva raspravu, što je, ne zaboravimo, osnovna odlika velikog umetničkog dostignuća.
Majka! je za neke bolesna šala, za neke hitno upozorenje i vrisak iz ponora. Psiho horor? Svakako delimično. Satirični nadrealizam? Da, i to takođe. Crna komedija? Povremeno. Vizuelna metafizička poezija? Sigurno. Ali ono što je senzacionalno je kako se sve navedeno božanstveno sklapa u našim glavama dok se sve ostalo u filmu neizbežno raspada.
Nećete znati šta vas je snašlo. Možemo se skrivati ili bežati koliko god želimo, ali mi smo ipak deo ovog sveta, i on sigurno dolazi po nas. Iako mi se, dok pišem iz izolacije, čini da Majka Priroda već uzvraća. I žao mi je što ovo moramo da živimo.
maj, 2020.
