piše: Milica Mihaljčić
Na prelazu iz 19. u 20. vek, u trenutku kada se evropska muzika nalazila na pragu velikih promena, u Rusiji se pojavio kompozitor koji nije želeo da bira između tradicije i budućnosti. Aleksandar Nikolajevič Skrjabin (1872–1915) istovremeno je poštovao nasleđe romantizma i neumorno gradio sopstveni, radikalno novi muzički jezik. U ruskoj muzičkoj tradiciji, bogatoj imenima poput Petra Iljiča Čajkovskog, Sergeja Rahmanjinova, Sergeja Prokofjeva i drugih, Skrjabin zauzima posebno, ali često nepravedno zapostavljeno mesto. Za razliku od pomenutih kompozitora, on je razmišljao kao filozof, stvarao kao mistik i komponovao kao čovek koji veruje da zvuk ima moć da promeni svet.
Skrjabinova priča počinje u senci rane tuge. Njegova majka Ljubov Petrovna, pijanistkinja školovana u Sankt Peterburgu, umrla je od tuberkuloze kada je Aleksandar imao tek nešto više od godinu dana. Njegov otac, Nikolaj Aleksandrovič Skrjabin, bio je diplomata u službi Ruske imperije, obrazovan i muzikalno nadaren čovek koji je i sam svirao klavir. Zbog prirode svog posla, često je bio odsutan, te je Aleksandar odrastao gotovo bez očevog prisustva, a brigu o detetu preuzele su baka Jelisaveta Ivanovna i tetka Ljubov Aleksandrovna, ujedno i njegova prva učiteljica klavira. Upravo u njihovoj kući nalazio se polukoncertni klavir, instrument koji će postati Skrjabinova najveća strast. Od najranijih dana, Skrjabin je pokazivao veliku zainteresovanost prema muzici. Prema rečima Ljubov Aleksandrovne, trogodišnji Saša bi satima sedeo u njenom krilu i udarao po dirkama, a vikendima, kada bi porodica odlazila u svoju kuću van grada, on bi bio očajan, ukoliko sa sobom ne ponese makar jedan instrument.
Skrjabinov otac je sinovljevu budućnost zamišljao u svetu diplomatije, ali je on u muzici pronašao nešto mnogo dublje: identitet. Uprkos povučenoj prirodi i stidljivoj rezervisanosti, kompozitor je zablistao na Moskovskom konzervatorijumu. On je bio mladić koji nije tražio društvo vršnjaka, već je radije sedeo u tišim uglovima i raspravljao sa profesorima o stvarima za koje su mnogi smatrali da prevazilaze njegov uzrast. Među njegovim najznačajnijim mentorima isticao se čuveni pedagog Nikolaj Sergejevič Zverev, koji je podučavao i Rahmanjinova. Iako je Zverev Skrjabina visoko cenio kao pijanistu, ostajao je skeptičan prema njegovim kompozitorskim podvizima. Srećom, u toku kompozitorovog školovanja, bili su prisutni i drugi učitelji: Sergej Tanjejev, koji je Skrjabina učio teoretskim disciplinama, poput harmonije i kontrapunkta, i Vasilij Safonov, profesor koji je verovao u kompozitorovu jedinstvenost. Skrjabin je 1892. godine diplomirao klavir na Moskovskom konzervatorijumu u klasi Vasilija Safonova, a kada je dobio zlatnu medalju – najviše priznanje konzervatorijuma – nagoveštena je pojava jedne od najzanimljivijih figura njegove generacije.
Njegov razvoj kao kompozitora najčešće se opisuje kroz tri faze, od kojih je svaka karakteristična po sopstvenom jeziku i zasebnoj unutrašnjoj logici. U njegovom ranom opusu, prepoznatljivom po mazurkama, preludijumima i etidama, oseća se snažan odjek Frederika Šopena – romantičarska nežnost, prozračnost i melodije koje plutaju iznad prefinjenih gustih harmonija. Ipak, već u tom periodu javlja se nešto karakteristično za njegovo stvaralaštvo: specifičan akord koji su teoretičari kasnije nazvali „Skrjabinovim akordom” (mali prekomerni septakord ili dvostruko umanjeni septakord). Ovaj akord, koji prožima prve dve faze njegove stvaralačke evolucije, najavljuje inovativnije harmonije koje će kompozitor tek razviti u narednom periodu stvaralaštva i koje će postati svojevrsni simbol njegovog unutrašnjeg sveta.
Skrjabin je bio fasciniran pravcem teozofije, idejama koje su uticale na njegovu viziju muzike kao duhovnog iskustva i na formiranje njegove mistične i metafizičke estetike. U srednjem periodu stvaralaštva dolazi do značajnog oslobađanja izraza. Harmonije postaju smelije, fakture gušće, a njegov muzički svet sve više se okreće unutrašnjoj metafizici i ideji ekstaze kao stvaralačkog principa. Njegova Treća simfonija, Božanska poema, kao i čuvena Poema ekstaze predstavljaju svojevrsne manifestacije njegovog novog izraza: to su dela koja odišu grandioznošću, neprekidnim rastom energije i harmonskim prelivanjem koje sugeriše uspinjanje duha. U njima se jasno oseća kako se Skrjabin udaljava od tradicionalne ruske estetike i približava nečemu što će kasnije biti prepoznato kao rana forma modernizma.
U poznoj fazi njegov stil postaje gotovo potpuno oslobođen tonalnog centra u tradicionalnom smislu. Skrjabin razvija sopstveni harmonski sistem, zasnovan na intervalima koji stvaraju klastere, među kojima se posebno izdvaja njegov čuveni „Prometejev akord” (c–fis–b–e–a–d) čiji tonovi čine celostepenu lestvicu. U istoimenom delu Prometej do izražaja dolazi i njegova vizija sinestezije, odnosno ideje da svaki ton ima svoju boju. Da li je Skrjabin bio stvarni sinesteta ili je boju koristio kao filozofski koncept, teško je sa sigurnošću reći, ali nesporno je da je muziku doživljavao kao totalno iskustvo. Zato u Prometeju predviđa i upotrebu klavijature svetlosti, instrumenta koji bi uz ton emitovao i određeni obojeni snop svetlosti. Današnje izvedbe ovog dela često uključuju savremene svetlosne instalacije, stvarajući atmosferu koja publiku uvlači u njegovu ideju umetnosti koja se ne samo čuje, već i vidi.
Njegova najveća, neostvarena ideja bila je Misterija, ambiciozni projekat koji je prevazilazio sve dotadašnje umetničke koncepte. Nije maštao o kompoziciji u uobičajenom smislu, već o događaju koji bi uključio muziku, ples, boje, mirise, arhitekturu i ritual, i koji bi, prema njegovom uverenju, mogao izazvati duhovnu transformaciju čovečanstva. Misterija je trebalo da bude izvedena tako što publika ne bi bila samo posmatrač, već i učesnik. Skrjabin je uložio veliki napor u pisanje teksta za Misteriju, kako ga kritičari ne bi mogli okarakterisati kao tekst koji je pisao muzičar, već kao pesnički, literarno zreli tekst. Iako ovo delo nikada nije završeno, njegove skice i danas fasciniraju umetnike, kompozitore i filozofe koji tragaju za totalnim umetničkim izrazom.
Muzika za Skrjabina više nije bila samo zvuk, već sveobuhvatno iskustvo koje uključuje čula, duh i prostor. Upravo takva umetnička sloboda, okrenuta metafizičkim i duhovnim pitanjima, učinila je da Skrjabin za života, ali i decenijama nakon smrti, bude dočekivan krajnje podeljenim reakcijama. Dok je u Nemačkoj nova muzika nailazila na otvoreniju i radoznaliju publiku, u Rusiji je često bila oštro kritikovana. U sovjetskom ideološkom kontekstu, njegov opus smatran je estetski problematičnim, što potvrđuje izjava Dmitrija Šostakoviča, da je „Skrjabin najopasniji predstavnik buržoaske muzike, protiv koje se treba odlučno boriti”, dodajući da su „metafizičke i religiozne ideje najteža skretanja za koja umetnik može biti optužen u današnjoj Rusiji”.
Skrjabinova smrt 1915. godine došla je iznenada, gotovo banalno: infekcija obične bubuljice na usni pretvorila se u sepsu od koje nije bilo spasa. U trenutku kada je bio na vrhuncu stvaralačke snage i na pragu novih eksperimenata, umetnički svet ostao je bez jednog od svojih najneobičnijih stvaralaca. Jedan od najdirljivijih gestova oproštaja došao je od Sergeja Rahmanjinova. U to vreme on je na koncertima gotovo isključivo svirao sopstvena dela, ali nakon Skrjabinove smrti, Rahmanjinov je održao niz memorijalnih koncerata, na kojima je izvodio samo Skrjabinovu muziku, kao izraz dubokog poštovanja prema kolegi i prijatelju, čiju je umetničku veličinu istinski razumeo.
Danas, više od jednog veka kasnije, Skrjabin deluje gotovo savremenije nego ikada. Njegove ideje o multimedijalnosti, sinesteziji i unutrašnjem svetu muzike bliske su današnjem senzibilitetu. U vremenu u kojem se granice između umetničkih disciplina prepliću i nestaju, Aleksandar Skrjabin se javlja kao preteča savremene estetike – čovek koji je razmišljao u bojama, stvarao u zvuku i verovao da umetnost može otvoriti nove puteve ljudskoj svesti. Njegova muzika i danas govori savremenim jezikom, svedočeći o stvaralačkoj hrabrosti umetnika čije su ideje daleko nadživele njegovo vreme.
januar, 2025.
