Poslednjih nekoliko leta veoma je popularan i skoro nezaobilazan takozvani boho stil koji karakterišu šarene haljine, marame i mnogo nakita. Kada na guglu, pinterestu ili instagramu ukucate reč boho ili bohemian dobićete slike koje se najblaže mogu opisati kao kolaž hipi, indijske, arapske i ciganske kulture sa ponekom peruškom američkih Indijanaca. A ipak, reč boemski skoro nas uvek asocira na ambijent kafane, dim, alkohol, kaldrmu i porok. Kako bih svima vama, kojima ova vizuelna neusklađenost unosi nemir koliko i meni, bilo za nijansu jasnije o čemu je reč, evo nekoliko pogleda na poreklo termina boemija i boemski.
Boemija je istorijski i geografski deo današnje Češke, nekada jedna od teritorija pod vlašću česke krune, Habzburškog carstva, a od Prvog svetskog rata deo Čehoslovačke republike. Čudno. Na prvi pogled malo nas bi današnji boho stil vezalo baš za šumovite predele centralne Evrope, zar ne?
Zabunu prave Francuzi koji, uvereni da im velike količine Cigana pristigle u gradove tokom 15. veka (i ne, u ovom istorijskom trenutku oni još uvek nisu Romi) stižu isključivo iz predela današnje Češke a tadašnje Boemije. Ne bi ova zabuna postala toliko poznata van frankofonog govornog područja da se tokom 19. veka, kao odgovor na buđenje nacije i nacionalne svesti, ne stvara i antiteza – kulturno-umetnička pojava u stručnim krugovima zvana slika drugog. Onog koji ne pripada našoj zajednici, kakva god ta zajednica bila. Oksfordski rečnik danas reč bohemian prevodi kao: socijalno neuklopljena osoba, često povezana sa umetnošću. O umetnosti malo kasnije. Posvetimo se prvo socijalnoj neuklopljenosti.
Svuda u Evropi 19. veka kulturni radnici raznih profila isticaće veličinu sopstvene nacije, između ostalog i brižljivim skiciranjem slike drugog. Dođoši, susedi koje ne volimo, bivši robovi, tamniji, niži, siromašniji, prljaviji, muslimani, Jevreji, Cigani, neke su od kategorija kojima se definisao pojam drugog. Onog koji je tu u prolazu, koji se očigledno ne uklapa, koji svojom različitošću samo ističe naše domaće jedinstvo. I nemojte se zavaravati, ovim sistemom služile su se sve mlade nacije, pa i naša.
Francuskoj je pak odgovaralo da idealnu sliku onog ko očigledno ne pripada njihovoj (svetloj, okupanoj i obrazovanoj) naciji konstruiše na slici Cigana. Njih je francusko visoko društvo videlo kao varvare koji, makar i pokršteni, nastavljaju da žive svojim boemskim životom. Možda je vreme da dodamo kako je boemski život podrazumevao ono što danas zovemo niskim standardom, a tada je značilo – život na ulici, nedostatak higijene, i još – uživanje slobodne ljubavi, nepoštovanje pravila i zakona.
Iz najboljih namera i duboko humanih ideala, francuski pisac Viktor Igo borio se za jednaka prava svih ljudi. Ostavio nam je paradigmatsko delo koje se bavi slikom drugog, kritiku izopštavanja Cigana iz društva, čuveni roman Zvonar Bogorodičine crkve. Ali i pored sveg Igoovog napora da umanji jaz predrasuda među slojevima, Cigani, tj., boemi, ostaće još dugo marginalizovana, neomiljena, izopštena zajednica.
I osim što je poznato da su Cigani skloni muzici, pesmi i igri, šta je u toj slici boema devetnaestog veka okrenulo točak na stranu da nas reč boemski podseća na uklete pesnike i slikare koji se ne trezne po raznim kafanama evropskih prestonica? Upravo sami umetnici. Kada se prvobitni žar za nacionalnim, rasplamsan početkom veka, stišao, biti onaj drugi više nije bilo toliko neprivlačno. Mnogi su legitimitet svoje umetnosti zasnivali baš na nepoštovanju pravila i odstupanju od opštih tokova zajednice. Alkoholičari, švaleri, uživaoci hašiša i opijuma, siromašni i gladni, besni i željni promena – prilično je jasno da su ovakvi ljudi bili lako uklopivi u ranije konstruisanu sliku boema. S tim što oni više nisu bili Cigani, već umetnici, pravi Francuzi, imena kojima se danas Francuska diči – Gistav Kurbe, Pjer-Ogist Renoar, Pol Verlen, Artur Rembo. Okupljali su se u kafeu Momus u kojem je Anri Murže, čovek kojeg smatraju prvim pariskim (umetnikom) boemom, osnovao društvo Onih koji piju vodu (Les Buveurs d’eau) – jer su bili previše siromašni da sebi priušte vino.
Anri Murže je i autor knjige Život Boema. Knjiga se sastoji iz priča smeštenih u četrdesete godine 19. veka i Latinsku četvrt Pariza. U početku, Murže je objavljivao ove priče u lokalnim časopisima a publiku je činila mala grupa istomišljenika. To se menja kada 1849. godine njegovo delo zapaža dramaturg Teodor Barier. Njih dvojica zajedno stavljaju priče iz života boema na daske Pozorišta raznovrsnosti. Par decenija kasnije iste ove priče osvanuće i na pozornici Teatra Ređo u Torinu. Od tada, pa sve do danas, ostaće zapamćene kao jedna od najpoznatijih i najčešće izvođenih italijanskih opera svih vremena – Boemi, Đakoma Pučinija.
Kult boema, stvoren između ciganske i umetničke zle sudbine, putovaće Evropom, pa i svetom. U Španiji odraz će naći u romanu Svetla Boema, Ramona de Valje-Inklana, u Engleskoj Vilijam Makpis Takeri piše Vašar taštine, Puškin Cigane, a u Americi sredinom veka grupa od dvadesetak mladih novinara proglašava sebe boemima. I svakako, pojam boema pretrajao je 19. vek, i stigao do našeg doba. U međuvremenu ostavio je trag i zauvek dodao romantičnu crtu ideji boemskog života u pesmi La Bohème još jednog velikog francuskog umetnika – Šarla Azanvura.
piše: MoonQueen
