piše: Branislav Vujčić
Nije uvek baš tako jednostavno orijentisati se na putešestviju kroz imaginarne zemlje, pogotovo ako nas one vode kroz raj, pakao ili čistilište. Od fantastičnih pejzaža Boša i Brojgela, preko Piranezijevih Tamnica, do suncem natopljenih Dalijevih predela u kojima vreme, oličeno u satovima koji se tope, trijumfalno otkucava poslednje trenutke čovečanstva i – čini se – materije same, imaginarne zemlje predstavljaju veličanstvena (a opet, nekako, dobro poznata) mesta, smeštena negde između napola zaboravljene uspomene, nagoveštaja i slutnje. Kompasi, mape i GPS ne pomažu mnogo; tu nas svaki pogrešan korak može odvesti u stranputicu, tu nas čekaju svakakva čuda, ali i opasnosti o kojima i ne sanjamo.
Jedan od modernih majstora fantastičnog slikarstva specijalizovan baš za ovakve prizore je i poljski slikar Jacek Jerka koji već više od četrdeset godina podstiče maštu publike svojim radovima. U pitanju su inventivne kombincije ruralnih pejzaža Poljske njegovog detinjstva, ili pak sasvim originalne kreacije, nastanjene himeričnim stvorenjima, koja često predstavljaju bizarne kombinacije organskih i neorganskih elemenata, poput oživljenih satova ili automobila sa reptilskim repom i krokodilskim zadnjim nogama.
Kao što nije teško primetiti, u njegovoj slikarskoj kutiji sa začinima ima ponešto od Boša, Brojgela, Van Ajka, tako da mnoge njegove slike obiluju prepoznatljivim zemljano-oporim aromama flamanske umetnosti koje se toliko lepo uklapaju u mizanscen ruralne poljske sredine 20. veka koji je Jerki toliko prirastao srcu. Sa druge strane, njemu svakako nisu ni strani blistavi, koloristički intenzivni i bogati prizori koje kao da je izvukao direktno iz sopstvene mašte, bez preteranog oslanjanja na vizuelne reference i uporište u realnosti. U mnogima od njih, međutim, čini se kao da sile entropije dobrano nagrizaju ne samo predmete, nego i samo tkanje realnosti – stvari, arhitektura, reljef, sve to često deluje načeto vremenom, oprljeno i nagaravljeno nekakvim dimom kao otrovnim salamanderovim dahom, dotrajalo, kao da oni Dalijevi satovi – samo nevidljivi – otkucavaju poslednje dane i slute na gorki kraj. A gde je priča o kraju, tu ni smak sveta nije daleko, a sa njim i neizbežni prizori raja, pakla i čistilišta.
Jerka je jedan od modernih fantasta koji svakako promišlja o ovim teškim temama, što eksplicitno to implicitno, na svoj nenametljivi, suptilni način. Iako su njegovi radovi često prepuni referenci na drage mu flamanske majstore, način na koji on tretira ovu tematiku ume da bude sasvim originalan.
Na primer, prvi od ovih radova sa „onostranom” tematikom koje možemo izdvojiti u ovom kontekstu, naslovljen je jednostavno i nedvosmisleno Raj. Međutim, da nije toga, lako bismo mogli sasvim prenebregnuti šta je to zapravo predstavljeno na ovoj slici, baš kao što bi neki slučajni šetač lako mogao proći pored ovog sumornog zida i prolaza, a da i ne obrati pažnju šta se krije u njegovim dubinama. U centru zelenkastog zida, prekrivenog bezbrojnim pukotinama i rupama kao od kakvih gelera, koje je Jerka naslikao sebi svojstvenom minucioznošću, nalaze se širom otvorena drvena vrata i prolaz. Na prvi pogled, prizor sasvim banalan i uobičajen. A onda, dok nam se pogled lagano navikava na spletove senki i polusenki, uočavamo da su arhitektonski elementi nekako čudno aranžirani. Konačno, u samom centru je, šaren i blistav, poput dražesne emaljne minijature, rajski prizor sa drvetom jabuke u centru koji očigledno dosta duguje Bošu i Brojgelu.
Ukoliko još uvek postoji sumnja šta je to u šta gledamo, sa desne strane pored zvona stoji plaketa na kojoj piše Das Paradies. Takođe, sam ulaz je obeležen brojem sedam. Ovo, naravno, nije slučajno, s obzirom na to da je simbolika ovog broja – od sedam dana stvaranja sveta, do sedam pečata – višestruka, i to ne samo u hrišćanstvu, o drugim religijama i da ne govorimo.
Ono što je zanimljivo kod ovog rajskog prizora je način na koji ga je Jerka prikazao, u diskretnoj kombinaciji irealnog i svakodnevnog. Kao takav, ovaj prizor sa sobom nosi svojevrsni eskapistički element, interpretiran na vrlo moderan način, jer fino evocira sentiment čuvene Velsove pripovetke Vrata u zidu za koju lako možemo pretpostaviti da ju je Jerka čitao. Ko od nas barem nekada nije poželeo da pobegne od svoje sumorne svakodnevice? Deo te potrebe karakteristične za neurotičnog modernog čoveka svakako pridodaje atmosferi ove slike. Međutim, koliko god ova gotovo intimna rajska scena privlačno delovala, ima u njoj i nešto onespokojavajuće. Možda zato što je sam rajski predeo, u čijem centru dominira paradigmatično drvo jabuke, ispunjen slomljenim jajetom i drugim neobičnim bošovskim formacijama, možda stoga što slutimo da je to zapravo prizor izgubljenog raja u kome ljudska vrsta više ne pripada.
Između raja i pakla nalazi se šta drugo nego čistilište. Upravo to je i naziv naredne Jerkine slike. Između raja i pakla izvrsno ilustruje ambivalentnost ovog „trećeg mesta”. Prizor je uglavnom fokusiran na nešto što deluje kao tipična poljska seoska kuhinja, kakve je Jerka viđao u detinjstvu pedesetih godina 20. veka. Prikazao je gomilu stvari, nameštaja i kuhinjskih predmeta koji – vrlo šardenovski, po duhu, ako već ne i po stilu – personifikuju svoje nevidljive vlasnike – ko god oni bili. Slično kao u slučaju prethodne slike, lako se možemo prevariti da je u pitanju obična žanr-scena. Međutim, stvari poput sudopere sa ispreplitanim ljudskim telima (za koje naslućujemo da su tela ili duše prokletih – diskretni omaž Danteu, Rodenu i svim onim prizorima pakla i purgatorija koje je Jerka viđao stasavajući kao umetnik) ispod koje su nekakve čudne kosti, kao i slikani moralitet u vidu praroditeljskog greha, ukazuju gde se to zapravo odigrava ova scena.
Zanimljiv detalj je i mačka koja spokojno spava na kuhinjskom pultu i koja – slučajno ili namerno – po liku podseća na čuvenu Češirsku mačku iz Alise u zemlji čuda, tačnije sa ilustracija koje je za ovo remek-delo viktorijanske književnosti radio Džon Tenijel. Naravno, njeno prisustvo svakako nije nasumično, jer je nju Jerka iskoristio kao jedan od atributa ovog mesta. Mačka, samostalna i misteriozna životinja kakva jeste, najčešće se povezuje sa tamnom stranom – sa boginjom Hekatom, magijom, sujeverjima, vešticama čiji je, po tradiciji, najdraži familijar. Istina, stereopi kažu da bi pre mogli očekivati da ćemo sresti pripadnika ove vrste kako nedužno liže šapice na nekom veštičjem sabatu ili kakvoj crnoj misi, nego na probi crkvenog hora. U literaturi i hrišćanskoj ikonografiji, ona se često povezuje sa grehom (lenjosti i pohote, na primer), kao i sa samim đavolom koji je znao da uzme oblik crne mačke. Međutim, zahvaljujući njenoj nepredvidljivoj dualnoj prirodi, ali i činjenici da mačka, kako se to obično kaže, ima devet života – one se katkad u popularnoj kulturi povezuju i sa ponovnim rođenjem i vaskrsnućem. Zato i Jerkina mačka nije crna, nego siva, baš kao što i čistilište predstavlja svojevrsnu sivu zonu u kome proces čišćenja od greha treba da se obavi, pre no što duše nastave dalje.
Naravno, Jerka ne bi bio Jerka kada ne bi u potpunosti iskoristio dualne potencijale ovog mesta. Drugim rečima, čini se da Jerka smatra da ovaj proces duhovne ablucije može da pođe i po zlu. Stoga se sa leve, svetlije strane, iza prozora sa belom stolarijom i zavesom, nalaze bujni i zeleni „nebeski pašnjaci”. Sa desne strane pak Jerka je prikazao uveli jesenji predeo sa tmurnim nebom, na čijem se horizontu skuplja oluja. Zanimljivo je da sa ove strane ne postoji zid, možda stoga što Jerka smatra da je lakše tuda zastraniti, nego krenuti putem pravedništva.
Poslednja slika u nizu predstavlja – pogodili ste – pakao. Slika Sumrak u kredencu je ujedno i najmanje eksplicitna od ove tri, možda i zato što joj sam Jerka i nije dao tu „paklenu” konotaciju. Zbog čega smo je onda uvrstili u ovaj izbor? Tome imamo da zahvalimo čuvenom piscu naučne fantastike Harlanu Elisonu koji joj je pripisao te karakteristike. Naime, Elison je sarađivao sa Jerkom na knjizi Mentalna polja. U pitanju je svojevrsna monografija u kojoj je, za svaku Jerkinu sliku, Elison napisao po jednu kratku pričicu. Šta je to Elison video da vreba u Sumraku u kredencu?
Ponovo, ova slika predstavlja spoj svakodnevnog i neobičnog. Prikazan je jedan starinski kredenac obavijen paučinom, sa mrtvom prirodom na gornjoj površini, sastavljenoj od hrane i različitog posuđa, dok iz napola odškrinute fioke viri par šaka. Inspirisan knjigom Dok je šest miliona umiralo, Elison je osmislio prigodan kontekst i priču koja savršeno odgovara senzibilitetu Jerkine slike. Ovaj olupani kredenac, smešten u podrumu jednog restorana, zapravo predstavlja enklavu u kojoj, kao u kakvom minijaturnom nekropolisu, obitavaju duše Jevreja nastradalih u holokaustu, slepo verujući da se taj njihov zagrobni život odvija u raju. Naravno, u pitanju je samo zabluda jer je to mesto sušta suprotnost raju, i zapravo predstavlja jednu od bezbrojnih verzija i inkarnacija pakla.
Ovom slikom, kao i dvema prethodnim, Jerka je – uz svesrdnu Elisonovu pomoć – pokazao da raj, pakao i čistilište nisu zastarele kategorije kakve viđamo samo na slikama ili u literaturi, već vrlo konkretna stanja i situacije koje jedni drugima stvaraju ljudi. Da za pakao nisu neophodni skerletni plamenovi i đavoli sa trozupcima, već da je ono što smo sposobni da učinimo jedni drugima gore od svakog tradicionalnog pakla. Ukratko, da nismo naučili ni jednu od teških lekcija iz prošlosti.
Da ne bi sve bilo tako crno, Jerkine slike nas takođe uče, i to bez agresivnog moralisanja i pridike, da je moguće ugledati i ostvariti raj čak i u najobičnijim okolnostima, da ga ne treba tražiti na nebu, već oko nas. Naposletku, poručuje nam Jerka, iako često smatramo da nas okolnosti i zahuktala mašinerija istorije neizbežno gone u pravcu koji više ne možemo ni da predvidimo, a kamoli da kontrolišemo, još uvek postoji sloboda izbora. Možda trenutno i jesmo u egzistencijalnom čistilištu, čekaonici, sivoj zoni, ali da i raj i pakao mogu biti naši. Na nama je da izaberemo.
septembar, 2021.
