piše: Ivana Pavićević
Kada koncept pakla uzmemo kao inspiraciju, svaki umetnik će, shodno umetnošću kojom se bavi, imati jednu najsnažniju asocijaciju na pakao. Na polju literature svakako su nezaobilazna dva citata – Šekspirov: „Pakao je prazan – svi đavoli su ovde”, i Sartrov: „Pakao, to su drugi ljudi”. Ovaj Sartrov citat originalno je nastao u njegovoj drami Iza zatvorenih vrata, na engleskom: No Exit, a što je francuski ekvivalent pravnog termina pred kamerama (In Camera), odnoseći se na privatnu diskusiju iza zatvorenih vrata. Na našu radost, na sajtu Jutjub postoji TV drama ovog egzistencijalističkog francuskog dramskog teksta upravo pod nazivom In Camera. Drama predstavlja prikaz zagrobnog života u kome se tri preminula lika, proklete duše, nalaze u paklu. Dok su oni očekivali da će ih spravama za mučenje kazniti kroz večnost, namesto toga kažnjeni su tako što su večno zatvoreni u sobu – zajedno. I upravo je odatle potekao izvor Sartrove posebno čuvene fraze „L’enfer, c’est les autres” ili „Pakao, to su drugi ljudi”.
Jedna od zanimljivosti za one istančanog ukusa je pojava Harolda Pintera u jednoj od uloga. Ovaj pisac tekstova ukorenjenih u apsurdu, postao je laureat Nobelove nagrade za književnost 2005. godine. Kako davaoci Nobelove nagrade navode, Pinter se razvio u najvećeg engleskog dramaturga iz perioda posle Drugog svetskog rata.
U ovoj BBC-jevoj adaptaciji Sartrove drame određeni detalji su se promenili iako je sam koncept i tekst ostao savršeno dosledan. Umesto nameštaja iz „Drugog francuskog carstva” iz Sartrovih opisa paklene sobe, vizuelno dobijamo osvetljen modernistički galerijski prostor. Bronzani umetnički detalj scenografije koju je zamislio Sartr, zamenjen je masivnim apstraktnim slikarstvom i skulpturom, komentarom, možda, o načinu na koji buržoaski prostor umetničkih galerija nameće veštačku pristojnost svih prisutnih.
BBC je ovu TV dramu producirao 1964. godine, uz (između ostalog) dolazak emitovanja boja, što je ovaj projekat stavilo u vrlo zanimljivu poziciju. U godinama kada dolazi do smene korišćenja sredstava prilikom snimanja, javlja se opozicija između studija i lokacije, videa i filma, i uživo i unapred snimljene produkcije. Dolazi do analize načina na koje su fizički prostori produkcije, kao i različite tehnologije snimanja, povezani, ali ne određuju estetski stil. Usvaja se rad na lokaciji sa jednom kamerom, nasuprot ustanovljene metode studijske produkcije snimanja uz pomoć više kamera. Televizijske drame su crpile svoje dramatične forme i estetska naglašavanja i iz pozorišta i iz kinematografije. Sa ovim na umu, kadrovi drame Iza zatvorenih vrata su krupni, ekran se sužava direktno na lica glumaca, pogled je upućen u kameru, čime se protagonisti obraćaju izravno publici, te tako i samu publiku uvlače u dramu. Estetika pakla se dobija pozama, pauzama i pogledima.
Iza zatvorenih vrata pruža zanimljiv pogled na život u paklu. Kako umrli upravo ne mogu da se pomire sa činjenicom da nisu više živi, nastavljaju da se bave trivijalnim stvarima koje su im, i dok su bivstvovali, bile primarne. Dok jedan lik želi četkicu za zube, drugoj uz toaletu ne odgovara da sedi na zelenoj klupi mada je bolja nego crvena, ali će najzad sesti na bež, treća ne može da funkcioniše bez ogledala. Ovim se potcrtava koliko mnogo pažnje ljudi posvećuju banalnostima, a koliko malo svojim zlobnim delanjem ka drugim ljudima. Time je opravdana i kazna – zajedno u paklu usmereni jedni ka drugima. Bez četkice, bez ogledala, bez kreveta, spavanja, svetla, čak i treptanja. Samo mi i drugi. Jedno od rešenja za spasenje bi bilo zagledati se u sebe, ali ako neko u sebi nosi zlo – može li izdržati da ne skrene pogled? Zatim, kada bismo druge ostavili na miru – ne bismo bili mučeni. Ali opet, kako biti zao sam sa sobom? Do kraja drame učesnici shvataju da za početak treba da prihvate svoje grehe. Dakle, sve dok ne shvatimo i ne priznamo svoje grehe – bićemo u paklu. Svetla tačka nam je pružena i u ideji da se neki ljudi naviknu na pakao, a neki ne, ako je ta ideja uopšte milosrdna. Tako tri lika ove drame, osuđeni da se naviknu na večiti sadizam jednih prema drugima, završavaju u grohotnom smehu uz rečenicu: „Pa, hajde da nastavimo”.
septembar, 2021.
