Intervju vodila: Ivana Pavićević
Dok prati neku predstavu, publika nije u mogućnosti da tu istu predstavu razloži na celine. Bliže rečeno, publici je teško da, u postavci jedne predstave, odvoji koji je, zapravo, bio posao reditelja, koji glumca, a posebno joj je teško da uvidi za šta je to zadužen saradnik za scenski pokret – zanimanje o kojem ćemo ovom prilikom govoriti.
Šta je, zapravo, scenski pokret, šta on kao profesija podrazumeva i kako ga publika može prepoznati? U upoznavanju sa ovim, više nego važnim elementom u stvaranju jedne predstave, pomoći će nam jedan od najboljih poznavalaca, sa najviše iskustva, čovek koji je predavao scenski pokret na svim dramskim akademijama, bio gostujući profesor na akademijama u Budimpešti, Pertu i Sidneju, a trenutno zaposlen na Akademiji u Novom Sadu – Ivica Klemenc.
Klemenc je 1976. godine diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek gluma, u klasi Ognjenke Milićević. Za proteklih četrdeset četiri godine bavio se pozorišnom, filmskom i televizijskom umetnošću iz raznih uglova. Važan deo njegovog rezimea čini i pantomima, koju je izvodio na svim bitnijim scenama Jugoslavije i desetak zemalja Evrope. Bio je selektor za pantomimu Međunarodnog festivala monodrame i pantomime. Režirao je predstave za gluvoneme osobe, a osnivač je i direktor manifestacije u Zemunu – Leto na Gardošu. Kao savetnik za scenski nastup u pozorištu, pri kome je mnogo puta nagrađivan, neophodan je i za pripreme političara za javna pojavljivanja na raznim manifestacijama, pevača i voditelja i evrovizijsku scenu.
Na glumačkim akademijama scenski pokret čini jedan od četiri najvažnija predmeta. Kao dugogodišnji profesor istog, možete li nam približiti, koje potrebno znanje glumac stiče ovim pozorišnim segmentom – šta je to što mora da savlada?
Kada si svestan svog tela, znaćeš i da ga upotrebiš na najbolji način za sebe, a to se onda i vidi na sceni. Budi ono što jesi i vredećeš više. Svi mi imamo neke želje i zahteve od sebe. Ja hoću to i to. Ja moram ovo i ovo. Ja ću tako i tako. Pa, kada primetimo da sve to neće moći baš tako? Onda kad je uglavnom kasno. Jer idemo preko gudura, a ne ravnim putem, jer kao – mi nećemo nikog da kopiramo.
Kad mlada osoba stigne na akademiju, potrudiš se da upoznaš njene psihofizičke mogućnosti i da istoj pomažeš da napreduje. Treba poraditi na fizičkoj kondiciji, spretnosti, eksplozivnosti, izdržljivosti, koncentraciji, na… ima toga. Mnogo toga sačinjava dobrog i velikog glumca. Ali nemaju svi te vrline. Dobri su, ali nisu veliki. E, to je ono! Što pre spoznaš sebe i svoje mogućnosti, ići ćeš lakše i brže putem svog uspeha, a ne pored puta – kao „otkrićeš toplu vodu”?
A kada govorimo o stvaranju jedne predstave, ako reditelj režira, glumac glumi, šta se postiže scenskim pokretom? Gde on zalazi u posao reditelja, gde glumca? I koji je konačni cilj scenskog pokreta u jednoj predstavi?
Da bih bio jasan, odgovor bi zahtevao mnogo više prostora od ovog što imam.
Da probam ovako:
Reditelj izrazi želju da kod nekog glumca, za ulogu koju sprema, bude drugačiji hod, nervoznija kretnja, čudniji stav tela ili neku fizičku manu. Tada počinjemo glumac i ja da istražujemo: šta se može, šta se ne uklapa, šta on uopšte može sa svojim telom, pa kada dođemo do nekog cilja, tu varijantu ponudimo reditelju. To nije kraj. Moglo bi ovako ili moglo bi onako. Ako imaš živaca, istražuješ dalje. Tražiš šta je ono što svima odgovara, a dopada se publici jer je u funkciji. E, ako si stalno umoran i nemaš želju za boljim i boljim, idi kući. Nisi za ovo.
Kad je sve na svom mestu, publika zadovoljna, a glumci srećni. Tako je i u životu. Dosadno je i monotono kad je sve isto. Kakvi sve likovi prolaze ulicom pored nas, a ti koji imaš oči, ne vidiš to i ne zapamtiš, nego iz večeri u veče igraš druge predstave, a ti isti. Pa nije publika blesava. Publika sve vidi. Život se ne izmišlja, život se živi.
Da li Vaš posao podrazumeva isti proces i cilj i kada su u pitanju javni nastupi političara, voditelja, pevača ili nastupi za evrovizijsku scenu koje takođe stvarate?
Nikako. Ni sličan proces ni sličan cilj. Političari, uglavnom, sve znaju najbolje, pa često ne znaš ni što su te onda zvali. Teško primaju novo i brzo zaborave šta si rekao, pa se posle pravdaju. Voditelji bi svi da liče jedan na drugoga, a često je baš to i želja njihovog urednika. Kako ostati normalan? Kako nekom voditelju objasniti da, ako mu je najvažnije da se slika, povede računa kako stoji, koji kuk je izleteo, kako sedi i šta da radi sa rukama. Da pročita ranije te vesti, pa da prilagodi izraz lica, a ne da stalno ima facijalis.
Sa pevačima ne volim da radim ili jako biram sa kime ću ući u posao.Većina bi da pokaže u jednom spotu sve šta zna u životu (da kuva) jer „to još nije viđeno”?! Drugi bi da skače, pliva, jaše konja, vozi klizaljke, kamione, avione… da li to treba pesmi, nije bitno.
Evrovizija, ono što sam uradio (Lane moje, Molitva, Oro…) – tome su predhodili dugi razgovori, to su izvodili pravi umetnici, a zajednički trud je doveo do tih zapaženih rezultata.
Postoji li, s obzirom na važnost i vrednost koju scenskim pokretom jedna predstava dobija, fakultet koji vas sprema za profesora ili savetnika istog?
Škola za scenski pokret ne postoji. I bolje da ne. Koji bi to predmeti bili? Kako osposobiti nekog da glumcu koji je sve smislio kod kuće, pre prve probe, kad još ne zna šta će biti traženo od njega, objasni da nije na dobrom putu? Kojim načinom mu pojasniti da ne spremamo komediju nego dramu ili obrnuto? Kako drugom objasniti da igramo tekst koji govori o zimi i da ne mora svaki čas da se skida do pola, da vidi publika da on često ide u teretanu, ali i da je tamo zaboravio mozak? Kako privoleti glumicu, sa lepim telom, da ostane u istorijskom kostimu zakopčana do grla, kad je ona zamislila haljinicu uz telo sa šlicem?
Vaša biografija beleži i umetnost pantomime. Koliko je pantomima zapravo zastupljena u našoj zemlji u odnosu na zapad i postoji li za taj umetnički pravac škola koja se može završiti?
Pantomimu sam pokušao da radim još kao glumac amater i posle prve predstave sam ukapirao da to nije za mene. Ofarbano lice u belo i insistiranje na grimasama nije mi pasovalo i tu se ljubav završila. Posle sam doznao da reč pantomima znači imitiranje, preterivanje, karikatura.
Kad sam upoznao francusku školu MIM-a, to mi se dopalo. To je govor tela. Sva stanja i emocije treba izraziti celim telom (smeh, plač). Tehnika govora tela zahtevala je duge pripreme. I po šest meseci smo spremali predstavu, probajući svaki dan. Predstavu od 20-30 minuta. Ko danas da posveti toliko vremena i od čega onda da živi? E, zato nema onih koji bi se time bavili i zato nema tih predstava, ali publike ima, to ja znam.
Radili ste brojne predstave za gluvoneme osobe. Pretpostavljam li dobro da je scenski pokret suština i najbolji način da se zapravo telom odigra jedan tekst i time najviše približi osobama bez sluha?
Šesnaest godina sam se družio i pravio predstave sa malim gluvim i nagluvim Novosađanima, a kad su odrasli i više nisu bili za to (porodica, posao), onda smo se lepo razišli, svako na svoju stranu. Njih desetak koji su bili okosnica u svakoj predstavi, pomogli su da petnaest puta pobedimo na festivalima u ovoj državi, gde je svaki put bilo i po dvadaset predstava. Tri puta smo bili balkanski prvaci, četiri puta učestvovali na evropskom festivalu predstava za gluve i gluvoneme i jednom bili drugi na svetskom festivalu u Madridu.
Kada predstava zaista ne bi imala tekst, da li mislite da je snažna emocija jednako dovoljna, važnija ili manje bitna od scenskog pokreta da bi publika najbolje razumela šta gleda? Može li se odvojiti emocija od tela?
Pre dosta godina u jednom amaterskom pozorištu u Zrenjaninu, gde su bili talentovani mladi ljudi, od kojih su danas većina poznati i priznati glumci, postavio sam komad San letnje noći, Vilijema Šekspira, gde nije bilo nijedne izgovorene reči, a nismo izbacili nijednu scenu. Samo muzika i mnogo njihove radosti i energije. Napravili smo predstavu u kojoj su se zabavljali i glumci i publika. Jednog dana se pojavio gospodin Jovan Ćirilov, selektor festivala BITEF, odgledao predstavu i uvrstio nas u program BITEF-a. Sad mentalitet. Neki od glumaca su mislili da smo pozvani zbog njih, jer su oni genijalni, drugi su to osporavali. Svađe su bivale sve češće,i desetak dana pred festival, trupa se raspala, baš raspala.
Eto malo odgovora i na prvo pitanje.
Emocije! Bez njih ni trava ne raste! Ako nekoga voliš, telo će te samo odvesti do njega. Ako nemaš emocije za tu osobu, nemaš ni gde da ideš. Sedi di si, a ni za tu nisi.
Očigledno da scenski pokret nije usko vezan za pozorište. Vama je sigurno veoma zanimljivo posmatrati ponašanje tela slučajnih prolaznika. Koliko, zapravo, naše telo otkriva nas same u privatnom životu?
Mnogo vremena sam proveo posmatrajući prolaznike oko sebe ili ljude na stajalištima gradskog prevoza, koji telom ili korakom pokazuju kakvog su raspoloženja…Znači ti gest, grimasa, brzina pokreta koju posmatrani čini. Kada kod više ljudi primećuješ slične radnje, onda dolazi i do susreta i provere kod dotičnog, čime se bavi. Dugačak proces, ali naučiš kako hoda domaćica i kada se ne vraća iz kupovine, natrpana stvarima; službenik, uniformisano lice, ali kad je u civilu i u šetnji sa porodicom; zemljoradnik u poseti velikom gradu i još raznih tipova.
Telo otkriva daleko više od reči, ako znaš da gledaš.
Sa Zemunom delite veliku ljubav, te ste bili i direktor festivala u Zemunu Leto na Gardošu. Na koje nastupe ste najponosniji sa tog festivala?
Bio sam u prilici da pokrenem Leto na Gardošu, pa je nekako došlo do toga da budem i selektor, predlagač programa i direktor istog. Trinaest godina sam bio u tome i trudili smo se da tih 75-80 programa preko leta, zabavi i edukuje svojim sadržajem. Na programu su bile pozorišne predstave i bližih i daljih pozorišta, za decu i za odrasle. Koncerti klasične, zabavne i džez muzike. Gledalište gotovo redovno prepuno, svi zadovoljni na kraju programa i sada ja da nešto posebno izdvojim? Kako? Ne mogu. Ma, neću, nije fer.
U svom opusu, pored profesora i savetnika za scenski pokret, imate niz odigranih uloga, a i režiranih predstava. Od svih profesija kojim se bavite, koju biste izdvojili kao onu koja Vam najviše godi srcu i zašto?
Kada za posao radimo svi kao jedan, tada mi ništa nije teško. Kad nije tako i kada moraš da se boriš i sa birokratskim vetrenjačama, to ti oduzima kreativnu energiju. Svaki posao ima svojih lepota, a eho publike te leči i daje ti novu snagu. Kad pogledam iza sebe i uzmem u obzir da sam najčešće bio saradnik za scenski pokret i profesor, dođe da su mi te dve stvari i najbliže.
I konačno, kao neko ko se iz čiste ljubavi, a sa mnogo znanja i iskustva, bavi pozorištem već više decenija – šta se iz Vaše perspektive promenilo u ovoj vrsti umetnosti na našim prostorima?
I sve i ništa. Predstava se radi kao i pre. Možda nešto kraće i ne tako temeljno. Promenili su se i ljudi i odnos prema poslu, donekle, ali to je valjda novo vreme. Dobro, i same predstave znaju biti čudne i neki put ne baš po mom ukusu. Ima i onoga „kol’ko para, tol’ko i muzike”. Tako nam je. Samo da bude emocije i ljubavi i to je onda dovoljno i nama i publici.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Ne mogu i neću. Knjigu biraj prema duši i vremenu koje imaš nameru da joj posvetiš. Dobro, i veličina slova je bitna, da se ne mučiš. U bioskop ne idem, jer tamo se jede, zato valjda i dođu, telefonira i…. malo koga zanima sadržaj filma. Nije mi ugodno. Pozorišta još ne rade, tj. ne igraju se velike prave predstave. U fazi sam da slušam samo instrumentale ili Morikonija. Ovo pitanje je više šta ja volim. E, nisam spreman da to otkrijem.
oktobar 2020.
