Intervju vodio: Marko Vesić
Julski broj našeg časopisa vam donosi intervju sa još jednom zanimljivom ličnošću iz sveta umetnosti i kulture. On je rođen u Beogradu gde i odrasta sa željom da jednog dana postane glumac. Fakultet dramskih umetnosti upisuje još u gimnazijalskim danima i biva primljen u klasu profesora Dragana Petrovića Peleta zajedno sa danas veoma poznatom plejadom glumaca mlađe generacije poput Miloša Bikovića, Tamare Dragičević i Nine Janković. Tokom srednjoškolskih dana je bio u prilici da se oproba na daskama kamerne scene V beogradske gimnazije i Pozorišta Duško Radović u kome rado ostaje do prvih velikih poduhvata na glumačkoj sceni, a danas ga možete videti u Ateljeu 212, Zvezdara teatru, Beogradskom dramskom pozorištu i mnogim drugim. Publici kraj malih ekrana je poznat, između ostalog, i iz kultne serije Vojna akademija gde tumači ulogu kadeta Mirka Klisure, a odnedavno može da se pohvali i ulogom u seriji Južni vetar koja je, nakon istoimenog filma, pobrala brojne simpatije domaće i strane publike. Ne želi da bude popularan jer to može da bude svako, ali želi da bude prepoznatljiv po svojim ulogama koje pažljivo bira. Svirka, ronjenje i joga su njegova strast. Reč je, naravno, o talentovanom mladom glumcu Ivanu Mihailoviću.
Sudeći po Vašem raznovrsnom repertoaru i svim ulogama u kojima ste se ostvarili, rekli bismo da je posao jednog glumca zaista izazovan i uzbudljiv. Ako se osvrnemo na istoriju Ateljea 212, koji je Vama posebno drag, možemo primetiti da je on bio prostor za istraživanje i avangardu tadašnjeg, ali i sadašnjeg vremena. Gde je mesto glumca i umetnika u svetu umetnosti i koliko daleko se otišlo sa istraživanjem u domenu savremene glumačke prakse kod nas i ostvarenjima na daskama koje život znače?
Atelje 212 je oduvek bio poligon za istraživanje avangarde i za ispitivanje granica umetnosti. Otvorila ga je nestvarna Mira Trailović koja je imala neverovatnu viziju i potencijal vođe, ljudi su bili zaljubljeni u nju i njenu veru kao i ljubav prema umetnosti i umetnicima. Tada je prvi put u jugoistočnoj Evropi odigrana predstava Čekajući Godoa, a Beket je, inače, bio zabranjen u većem delu Evrope. Prema mom ličnom senzibilitetu i autorskom i glumačkom, Atelje 212 jeste kuća koja meni najviše odgovara, repertoarskom politikom, hijerarhijom u pozorištu, postavkom svih stvari i istorijom koja ga za mene čini našim najvećim pozorištem. Tu je prvi put igrana i Kosa koju je Mira dovela iz Amerike, veliki glumci su bili deo te priče, a ja sam naslednik. Mi moramo da idemo dalje i duhovi ljudi koji su tu bili ne smeju da nam budu teret, moramo dalje da istražujemo jer to jedino ima smisla. U pozorištu nisu velike zarade, nisu veliki honorari, mora da nam bude lepo, istraživački i zabavno, tu niko neće postati milioner, a trenutno jeste zabavno. Ansambl pozorišta je neverovatan i, tehnički, ne postoje prvaci, svi smo prvaci i imamo mogućnost da kažemo, predložimo, a to je dragoceno, što nije slučaj i sa svim drugim pozorištima. Nove predstave dolaze kod nas. Jedini internacionalni festival kod nas koji ima kredibilitet je Bitef, nekad je bolji, nekada je lošiji, ali se trudi da dovodi predstave koje su u svetu i Evropi umetnički relevantne. Naravno, voleo bih da toga bude više i da budemo u koraku sa ostatkom sveta, kaskamo pa kaska i umetnost, ali ne zbog umetnika nego zbog sistema, otežavajućih okolnosti prelaska granica, memoranduma o saradnji između pozorišta i to mora biti olakšano. Umetnost je jedina koja razbija granice i na tome treba raditi, nisam zadovoljan, ali verujem da će biti bolje, da ćemo mi gostovati i da će drugi gostovati kod nas, a ne da se bavimo „kukuruz ligom” i da se takmičimo koja predstava će otići na Sterijino pozorje. Okej je Sterijino pozorje, ali gde su drugi festivali, gde je razmena umetnika? Mi ćemo svakako nešto da naučimo od njih, oni će od nas i jedino tako se razvija umetnost. Progres postoji, ali bih voleo da bude jači, bezobrazniji i…progresivniji.
Tokom pandemije aktuelnog virusa vodili ste onlajn dnevnik. Kako vidite angažmane različitih ustanova kulture u ovom periodu i da li ste očekivali toliki odziv publike? Sa druge strane, posao umetnika nije sasvim sigurno zanimanje, pa ni u tom pogledu, verujem, nije bilo lako. Šta biste, iz sopstvene perspektive, rekli o položaju glumaca i (slobodnih) umetnika u ovom periodu i u aktuelnom trenutku nakon pandemije? Kako i kada dalje?
Mi smo sada postali, umesto slobodni, više sobni umetnici, pošto smo uglavnom prinuđeni da radimo u svojim sobama sada kada je završen prvi talas korone. Međutim, mi ne radimo, pozorišta ne rade, tako mi nemamo poslove, ko se kako snašao. Položaj slobodnog umetnika je katastrofalan. Nema mnogo konkursa i mogućnosti i to što postoji je malo i nedovoljno dobro. Ja nisam slobodni umetnik, zaposlen sam kao glumac Ateljea 212, pa pričam iz drugačije perspektive, ali gomila mojih kolega su slobodni umetnici i prosto nije lako, stvar je neizvesna i nemam odgovor na pitanje šta će i kako biti, ali verujem da će biti bolje. Što se tiče onlajn projekcija predstava, publika je to masovno gledala i pratila, to je samo dokaz da je ona žedna umetnosti i pozorišta. Sa druge strane, dosta je čudno da se mi gledamo i da nije lajv. Nikada ne može da bude isto kada predstavu gledate u pozorištu, uživo, i kada gledate preko televizije. To je jedan, a drugi par rukavica je to što smo mi davali svoje sadržaje besplatno, što je lepo i u redu, ali nisu ni pekari davali svoj hleb besplatno, a to je, na kraju, naš posao. Ja se ne bavim glumom iz hobija, to je moj posao, ja od toga zarađujem.
Kao glumac ste se sigurno susreli i sa lakšim i sa težim ulogama. Da li biste mogli da izdvojite neke od njih koje su Vam posebno drage i da nam kažete na koji način ste se spremali za te uloge? Na koji način ostvarujete kontakt sa publikom?
Izdvojio bih svoju ulogu Vladimira iz predstave Čekajući Godoa. To je studentska predstava koja je nastala na fakultetu u nekim nenormalnim okolnostima u okviru festivala koji se zove Fist. Mi smo pozvani da igramo u toj predstavi i kao, gde sad, to je težak komad i shvatili smo da i dan-danas otkrivamo taj komad, da nas Beket i dalje iznenađuje i da iznova otkrivamo nešto novo, tako da proces stvaranja uloge u Godou još uvek nije gotov. Kada je reč o spremanju uloge, ti postaviš koordinate i pitanja za koja tražiš i dobiješ odgovor, ali možda će ti jednostavnije biti ako te neko pita ko si ti? Trebaće ti vreme da mi odgovoriš na to ko si ti, kako ti meni da objasniš ko si ti? Zamisli onda koliko je teško da ti objasnim lik. Nekada bolje znam lik nego sebe zato što lik živi van scene i tih datosti koje u tom trenutku postoje, a ti moraš maštom da razvijaš gde je on bio pre, gde je bio posle, šta je bilo u njemu, ali nikada ne možeš do kraja da odeš. I zato moraš da ideš stalno, do beskonačnosti, a što si dalje otišao, to je uloga bolja. Moraš da imaš specifičan talenat za to kao što moraš da imaš talenat da ostvariš kontakt sa publikom, ne postoji neka specijalna formula za to da neko može da te nauči tome. Ima nešto što je neobjašnjivo, kao ime one emisije, X faktor, imaš X faktor. Ja ne znam šta je to, ali je sigurno neka vrsta ekscentričnosti. Baviš se glumom, a ne voliš da te gledaju? Pa, kad voliš da te gleda trista ljudi, to je već ekscentrično i nije baš, kao, normalno. Od deset ljudi, statistički, devet se boji javnog nastupa. Kako da kažem, to je neka vrsta šifre, dijagnoze sigurno! Svaka publika je drugačija, svaki dan je drugačiji, osećaš njihov puls, nikada nisi isti. Nekada zavisi i od toga da li pada kiša, kakva je situacija u državi, da li je visok pritisak, doslovno neke sitnice utiču na kontakt sa publikom. Počne predstava, ti osetiš njih, oni osete tebe, a onda počne jedan ples, desi se simbioza, ne uvek, ali kada se desi, to je neprocenjivo iskustvo i to nijedan honorar ne može da ti…to je nešto što te hrani na mnogo nivoa.
Poznato je da glumite u velikom broju beogradskih pozorišta, ali da imate i svoju putujuću trupu. Međutim, priča o Vašem dolasku u Atelje 212 i prvim koracima je posebno zanimljiva. Da li biste mogli da je podelite sa našim čitaocima?
Moja prva predstava u Ateljeu 212 je Slavna Florens koju igram sa Goricom Popović i Tamarom Dragičević. Pre toga sam, na početku karijere, igrao u Buhi, imao sam neke predstave u Jugoslovenskom dramskom, ali ništa nisam imao u Ateljeu. U jednom trenutku me je Tamara, moja drugarica sa klase, pitala da li sviram klavir, poslala mi je poruku. Razmišljam: „Šta me ova pita, ne sviram klavir, kako može da me pita posle osam godina poznanstva da li sviram klavir?” Ja napišem: „Aha”, ironično i kao, bože šta me pita, a ona je bila na sastanku sa Goricom gde je dobila ulogu i tražili su glumca koji kao svira i ona kaže – Evo Ivan, Ivan svira! Oni mene pozovu na sastanak i ja im kažem da ne znam da sviram! Međutim, pokazao sam očigledno neke druge kvalitete koji su se dopali Gorici, rediteljki Đurđi Tešić, celoj toj ekipi, a to sviranje klavira nije bilo najvažnije u toj predstavi, a ona se igra i danas. Tako sam, preko neumeća sviranja klavira, došao u Atelje.
Verujemo da nije isto glumiti u jednoj seriji, filmu ili u pozorištu, ali nam je, kao publici, posebno zanimljivo da iznova postavljamo jedno isto pitanje – u čemu je razlika? Uostalom, kako izgleda radna nedelja jednog glumca i sa kojim se problemima on suočava?
To je vrlo individualno pitanje. Nije svaki dan isti, zapravo nijedan dan glumca nije isti. Srećeš druge ljude, ni probe ni snimanja nisu ista što je dosta čudno i dosta umarajuće. Nemaš rutinu, ne jedeš uvek u isto vreme, ne spavaš u isto vreme. Nekad su tu tri slobodna dana, pa onda četiri dana snimanja, dvadeset četiri časa bez prestanka, imaš predstavu, probu i neki intervju, a nekad ne radiš ništa, tako da je to jedna dosta turbulentna profesija. Onda ponovo ustaneš, imaš dečju predstavu u 10 sati, imaš pauzu pola sata, pa drugu u 12 sati, posle odeš na probu, pa imaš predstavu uveče, posle čega juriš na noćno snimanje do 6 ujutru, a onda imaš probu u 10 sati, spavaš 4 sata. Konstantno moraš da budeš dobar jer, na kraju dana, obična publika neće reći vidi ovog reditelja, snimatelja kako je loše uradio, nego će reći vidi ovog glumca, nema pojma. Niko te ne pita da li si umoran, a prinuđeni smo da radimo sve.
Bilo bi super da radim samo jedan film ili da spremam predstavu, a to je u ovoj sredini nemoguće. Ne verujem na Meril Strip radi dečju predstavu, pa ode na intervju, probu i snimanje, nego žena ode da snima film i samo se time bavi. Ona je plaćena da radi samo to, a ja da živim samo od toga ne mogu. Nekada pomislim kako bi bilo dobro da imam vikend kao kad kažu ljudi, da imam rutinu. Ne znam da li bih iz ove turbulencije, iz ovog maratona, trijatlona uspeo da se prilagodim na neke druge okolnosti. Mislim da sam se duboko inficirao ovim poslom i duboko oboleo!
Dijalektika vrednosti u kulturi i izvan nje je jedno od velikih pitanja i enigmi savremenog društva gde je (skoro) svako u prilici da konzumira sve. Pomeriću težište sa pitanja – šta je umetnost? – ka pitanju – gde je umetnost danas i gde je u odnosu na popularnu kulturu, kome je namenjena i čemu ona danas služi?
Mislim da je to dosta teško i bolno pitanje za svakog umetnika. Na pitanje šta je umetnost ja ne znam da ti odgovorim. Bilo bi previše egocentrično da ja sad kao znam šta je umetnost, ja ne znam šta je umetnost i možda sam nekada bio umetnik, u većini nisam, ponekad se desi da sam umetnik. Ne volim tu reč, diskutabilno je reći za glumca da je umetnik, po mom mišljenju. Taj teret može da upropasti glumca. Stalno pokušavaš nešto da stvoriš, dobiješ tekst, ovo ili ono, reditelja i onda si ti deo nekog lanca putem kog se stvara neko delo. Zapravo dramsko delo je celovito umetničko delo, dobro ili loše, ono je zaokruženo. Izvođačka umetnost je dosta diskutabilna, ali ako ja napišem delo, izrežiram ga i glumim, onda možda jeste umetničko delo, kao Kolja Pejaković. Ja sam sigurno umetnik u Godou, u nekim projektima, ali ne uvek. Da, popularna kultura, teško i bolno pitanje. Mi smo ne deveta rupa na svirali nego nepostojeća, neprobušena rupa na svirali. Rijaliti programi su u Ustavu ove zemlje igrani program, a igrani program je isto što i serija i tom logikom, na papiru, ja sam isto što i neka tamo iz rijaliti programa. To je zaista nenormalno i ta reč umetnost je dosta izlizana, zato ne volim ni da je pominjem. Neka drugi kažu da li sam ja umetnik. Sada svi mogu da pišu, što je okej i kao nema cenzure, kao. Zapravo je dosta ima, ali nema one prave. Ima jedna pank pesma Hoćemo cenzuru, KUD Idioti. Kao, borili su se za ukidanje cenzure godinama, decenijama, sad je, uslovno rečeno, ukinuta, sve može, ne postoje zakoni pisanja i sve je otišlo u… Bilo bi mi fino da postoji porez na treš, može da postoji rijaliti program, ništa nećemo da zabranimo, ali neka bude kao pornografija na televiziji koju moraš da platiš i ukucaš šifru jer si maloletan, tako mora da bude i kraj priče. Estradni pevači su relevantniji i najzastupljeniji u medijima. Neka postoji sav taj šund, oni su, što se tiče biznisa, savršeni, mi smo u problemu što nismo znali da sistematizujemo naše stvari, ali ne može baš da ne postoji ni džez scena, rege scena, mora sve da postoji. U ovom gradu od dva miliona ljudi sigurno ima prostora za sve. Eto, tu je pozicija umetnosti, izjednačeni smo sa pripadnicima rijaliti programa – zakonski.
Verujem da svi željno iščekujemo da čujemo Vaša iskustva iz serije Južni vetar. Međutim, uloga Mirka Klisure je takođe bila vrlo autentična. Kako iz Vaše perspektive izgledaju te dve velike priče naše produkcije i kakav je bio odziv na njih?
Klisura je prva uloga koju sam dobio u karijeri posle završetka Akademije i koja mi je donela te neke odvratne popularnosti, dosta prolazna stvar, kao, neki me ljudi znaju, sada me znaju, sutra me ne znaju. Draga mi je zato što smo se temeljno bavili njome i bavio sam se poslom za koji sam se školovao, imao sam istraživački deo posla i ozbiljan kasting koji je imao šest krugova. Posebno mi je draga zato što je prva i dobra, imao sam i dobre produkcione mogućnosti da se bavim, sve pohvale za produkciju Vojne akademije.
Da li biste mogli da podelite neku anegdotu sa snimanja sa vašim kolegama i koliko je bitno prijateljstvo u profesionalnoj saradnji? Šta se zaista desi kada se ugase kamere? Znamo da imate jednog velikog belog prijatelja po imenu Zulu. Da li i on nekada ide na snimanja?
Mislim da je bitno da u poslu imaš prijatelje, drugačije bi bilo i besmisleno. Nisu to mnogo velike pare u ovom poslu da bi se tek tako radilo, ja volim to, imam prijatelje u poslu, stvarno mora da ti bude prijatno i moja generacija sa kojom sam završio Akademiju, dosta smo bliski, dosta sarađujemo i čuvamo jedni druge, nismo konkurencija. Dosta se spominje konkurencija, ali meni je to stvarno strano. Ne mogu ja da budem Miloš Biković niti Miloš Biković može da bude ja, različiti smo, ne možemo da budemo konkurencija za istu ulogu. Ja sam izvukao ove karte i igram sa ovim kartama. Prijateljstvo je jako bitno i ono se prenosi kada se stvari dese iz dobre energije i dobrih ideja, zajedničkih ideja, a one ne mogu da se dese ako sa nekim nisi blizak, a to se prenosi na projekte. Vidiš to i na predstavi, čak i ako nije sasvim dobra, vidiš da je neko do kraja u tome, to se dešava kada su ljudi prijatelji, kao kada se u nekoga zaljubiš. Zaljubiš se u kolegu, zaljubiš se u reditelja, u štivo koje radiš, moraš da se zaljubi i budeš zaljubljen, to je recept koji uvek uspeva, ali to nije uvek jer ne možeš uvek da se zaljubiš. Neko traži partnera jako dugo, ali kada nađe, to je to. Da, Zulu je moj dlakavi prijatelj koji je nedavno bio na snimanju jedne reklame, a Nikola (brat) je bio dreser, bio je dobar, bio je bolji od mene, disciplinovaniji. Što se tiče anegdota, pa, najzanimljivije su one anegdote o kojima ne možemo da pričamo! Meni je možda najjača anegdota prvi dan snimanja Vojne akademije kada smo snimali u avionu koji leti, sa padobrancima, još nismo postavili uloge, još uvek ne znamo ni šta snimamo, znaš, treba da se zalaufa i zaigra cela priča, a nas prvi dan stavili u avion sa padobranom, imamo samo jednom šansu da snimimo jer smo samo tada u avionu. Mi snimamo replike, ovi iskaču, mi smo na ivici ponora…Prvi dan snimanja, u vezduhu, vrhunac karijere, bukvalno u vazduhu…na vrhuncu. Meni je bilo drago jer volim avione, ali baš…neki ljudi nisu bili oduševljeni, bili su zeleni…
Andrić je u svojoj besedi koju je čitao prilikom dodele Nobelove nagrade pisao kako se divi Geteovom pravilu „Umetnikovo je da stvara, a ne da govori”. Međutim, da li je to baš tako? Da li umetnik ima pravo na reč i zašto treba ili ne treba da je ima? Koliko prostora imate kao glumac da delujete unutar društvene strukture na bilo koji način?
Umetnost je umetnost samo onda kada nešto problematizuje, ako to ne radi, onda je to zabava za široke narodne mase. Onda ne možeš da ćutiš i da nemaš mišljenje za neke stvari. To ne znači da moraš da se vereš po kamionima, da držiš besede narodu i da budeš političar, ali kroz svoju umetnost ti nešto govoriš. Mislim da je aktivizam bitan za umetnost, zato su neka dela klasici i svaki klasik se bavio nečim. Nijedna beletristika nije ušla u čitanke…mada je ulaženje u čitanke posebna priča, ali nije ostala bitna, nije se bavila nekim problemom. Ne možeš da stvaraš umetnost ni iz čega, moraš da je stvaraš iz života. Zato imaš problem sa nekim dramskim piscima koji pokušavaju da stvore nove forme, a ne znaju, sede u svojim sobama ispred svojih lap-topova i pišu drame, a nemaju odakle. Moraš da znaš repliku, da si to video ili čuo negde da bi o tome pisao. Moraš da budeš u narodu i da ostaviš srce na terenu. Ne možeš da pišeš o kafani, a da nikad nisi bio u kafani. Kada delo ne ostavlja posledicu, ako ne vibrira, što znači da ne prenosi dalje vibraciju, to nije umetničko delo. Umetnost ne može da bude sama sebi svrha. To radiš jer moraš, imaš neku potrebu, moraš nešto da kažeš, akcentuješ. Umetnost, ja bih tu reč zabranio.
Bliži nam se leto, ali verovatno i snimanja nekih egzotičnih i uzbudljivih filmskih i serijskih ostvarenja. Šta možemo očekivati od Vas u nekoj skorijoj, a šta u daljoj budućnosti, koji su Vam ciljevi i da li već od jeseni možemo da se pripremimo za neka nova ostvarenja?
S obzirom na ovu globalnu situaciju koja je nesvakidašnja, planovi se ne mogu praviti trenutno, bar u umetnosti. Mi ne znamo šta će biti sa bioskopima, pozorištima, plaše nas sa svih strana drugim talasom… Postoji taj pritisak. Sigurno je da će TV da radi jer ako nas ponovo zatvore u stanove, snimaćemo serije i to ćemo gledati. Pozorišta trenutno ne mogu da se posećuju, priča se da će moći u septembru, ali ja sam mislio da ću moći da idem u Crnu Goru pre deset dana, pa nisam mogao. Mogu da pravim planove, ali ih je besmisleno praviti. Moraš da ih praviš, imam neka snimanja za serije, sada sam u tome, ali što se tiče pozorišta, ne znam. Planiramo predstave, ali kada će publika doći u pozorište zbog korone…ako se desi drugi talas, onda 2020. nećemo imati pozorište. Nešto se igra napolju, okej, to je neko održavanje, ali trenutno je pozorište na aparatima i nadam se da aparate neće isključiti. Nemam baš optimističan odgovor na to pitanje, egzotično nije ništa trenutno, sve je samo ne egzotično.
I za kraj, koju predstavu, film ili knjigu biste preporučili našim čitaocima? Neka to bude naša mala odjavna špica!
Preporučujem predstavu Čekajući Godoa u Ateljeu 212, mislim da ću do smrti da preporučujem Godoa. Ako niste gledali film Ustav republike Hrvatske, pročitajte prvo knjigu, to mi je baš preporuka, napisano je kao dramsko delo, stvarno je fenomenalno. Definitivno film Moj jutarnji smeh koji je dobio nagradu na Festivalu autorskog filma, svetla tačka srpske kinematografije u poslednjih deset godina, bio sam na premijeri i baš mi je drago zbog toga što se desio. Preporučujem, baš preporučujem. To je to, živeli!
jul, 2020.
