intervju vodile: Milica O. Marković i Sonja Ristić
Ivan Jegdić (1998) je novo lice naše popularne muzičke scene, koji svojim talentom sve više osvaja srca fanova širom zemlje, ali i privlači interesovanje mnogih producenata i medija. On je mladi kantautor i tekstopisac koji se još kao srednjoškolac (2016) predstavio u muzičkom šou Ja imam talenat, i to sa svojom autorskom pesmom Zalazak sunca, te vrlo pozitivno iznenadio tadašnji žiri. Dobrim plasmanom otvorio je vrata ozbiljnijoj karijeri, ali, ljubav, rad i trud, koje Ivan ulaže u svoju muziku, odnosno, kvalitet, originalnost i individualnost koju ispoljava u svojim delima,elementi su koji omogućavaju da se za njegovo ime zna, da njegovo stvaralaštvo odjekuje. Pesma Bolji čovek je izazvala veliko interesovanje slušalaca, a za njom su usledile Kazaljke, Osam dana…Pored muzike, Ivan je student završne godine studija istorije na Filozofskom fakultetu, zbog čega često uvodi istorijske elemente u svoje pesme, poput Cezara i Kaligule, dok u slobodno vreme igra šah i prati nemačku fudbalsku ligu.
Da još jedan broj KUŠ!-a ne bi izostavio trenutno jednu od vrlo značajnih mladih figura naše muzičke scene, Ivan je upravo naš sagovornik u februarskom Intervjuu.
Kako je tekao razvojni put tvoje karijere? Kada se javilo primarno interesovanje za muziku, a kako se tvoja ljubav prema njoj dalje razvijala?
Od malena sam voleo muziku i slušao kasete koje su mi bile dostupne. Do dvanaeste godine, kada sam, zahvaljujući sestri, došao do prve gitare, samo sam maštao kako bih mogao da sviram jednog dana, a onda je to postala stvarnost. Nakon učešća u šouu Ja imam talenat bio je odličan momenat koji je trebalo da iskoristim, ali mi je u tom trenutku bilo prekomplikovano pronalaženje studija, producenta, snimanje pesama… Ipak, i pored toga sam u podsvesti znao da ću jednog dana pokušati ozbiljnije da se bavim muzikom. Trudio sam se da iskoristim priliku da učestvujem na festivalima kantautora kojih, nažalost, ima veoma malo. Međutim, u julu 2017. naleteo sam na Kantaut, na kome sam kao nagradu dobio snimanje pesme u studiju Kaspera Vajnberga, holandskog producenta koji živi i radi u Beogradu. Tada sam imao prvi dodir sa profesionalnim studijom i metodama producentskog rada, iz čega je nastao Dezerter. Krajem 2018. godine sam kupio svoju opremu, shvatio da mogu sam da snimam i tada je sve krenulo da teče u kontinuitetu, a mislim da mi je upravo to nedostajalo.
Kada si shvatio da je tvoja karijera počela da ide uzlaznom putanjom?
Teško je posmatrati jedan događaj kao okidač za bilo šta. Napraviću analogiju – to je kao da kažeš da je Prvi srpski ustanak počeo 1804, bez uvida u prethodna dešavanja i ono što ga je prouzrokovalo. Bolji čovek jeste bio neka vrsta okidača, pesma koja je lansirala moju solo karijeru, ali iza nje stoji ceo proces tokom kojeg je izgrađena. U momentu kada sam shvatio da postoje ljudi koji bi platili da slušaju Ivana Jegdića, osetio sam odgovornost da ih ne razočaram. Naravno, ne odbacujući, pri tome, ono što ja želim da radim i što je centralni deo moje ličnosti, ali se svakako trudim da stvaram što kvalitetniju muziku, zato što moja publika to definitivno zaslužuje.
Kako je sviranje na beogradskim ulicama uticalo na tvoju karijeru i samu muziku? Da li ti je pomoglo da se oslobodiš treme?
Sviranje na ulici je potpuno drugačije od svih drugih vidova muziciranja. Tada nisam pevao svoje stvari, ali sam naučio da se nosim sa ljudima i mislim da je to najznačajnije. Naročito je bitno da shvatiš da nećeš uvek biti u centru pažnje, što može da boli jednog umetnika. (smeh) To je potpuno nerealno iskustvo koje može da se shvati tek kada se doživi i svakako je ostavilo ogroman trag na moje stvaralaštvo, kao i na način na koji se ponašam na koncertima, kako shvatam publiku i kako ona shvata mene. Generalno sam tremaroš, pa mi ni posle toliko svirki nije svejedno kada izlazim pred publiku. (smeh)
Da li si samokritičan? Vraćaš li se na stare pesme nakon što ih završiš?
Naravno, mislim da je to sastavni deo sazrevanja jednog umetnika. Uvek analiziram svoj prethodni rad, gledam šta bih mogao da promenim i šta bih mogao da naučim iz toga. Takođe, smatram da je odlika dobrog umetnika svestranost. Neophodno je obratiti pažnju na mnoge discipline i aspekte života koji čine planinu sastavljenu od velikog broja vrhova. U mom slučaju je najveći vrh muzika, ali trudim se da ne zapostavim ništa sa strane.
Šta je za tebe muzika?
Svi smo igrali nekad Super Maria. Postoje oni dimnjaci u koje skočiš i nađeš se u nekom sasvim sedmom svetu i samo skupljaš novčiće. To je otprilike muzika za mene – neko neočekivano mesto u kome je svet potpuno drugačiji, u koji ne možeš tako lako da stigneš, ali jednom kad se nađeš tamo, možeš da skupljaš sve novčiće. (smeh) Muzika je za mene mnogo više od umetnosti, reči, publike i mnogo veća od mene samog.
Kako teče proces nastanka tvojih pesama?
Kao kada sanjamo nešto, sledećeg dana se sećamo obrisa, ali ne svih detalja. Otprilike se tako osećam nakon što napišem pesmu. Obično krenem sa nekom improvizacijom na gitari i ubodem par sekundi koje zvuče pristojno. (smeh) Onda preko toga pevušim melodiju, a tekst dolazi nekako sam. Svakako da postoje spoljašnji uticaji – kada sam dosta čitao Branka Miljkovića, njegovi motivi su često uplivavali u tekstove, a u periodima kada sam se bavio biblijskom tematikom, uglavnom je u pozadini bila neka biblijska problematika. To su stvari koje dolaze nesvesno, ali ne i automatski, zato postoji velika zabluda da je muzika samo stvar inspiracije; tu je dosta matematike. Početni impuls je naizgled spontan, ali njega čini sve čime si se do tada bavio.
Koliko su pređašnja muzička iskustva uticala na tvoje stvaranje?
Svakako da jesu. Interesovanje za etno muziku krenulo je kada sam počeo da slušam Slobodana Trkulju, koji nije klasičan etno izvođač, već unosi sve i svašta. Gusle sam slušao jako često, jer je moj deda Crnogorac starog kova, tako da uživa u guslarskim pesama. Obično se ta muzika ne sviđa ljudima, ni sam ne uživam baš u njoj, ali jako je zanimljivo kada se posmatra u istorijskom kontekstu. Smatram da u svakom žanru postoje dobri elementi, pa volim da istražujem različitu muziku. Trenutno najviše slušam post-rok i pesme od osamnaest minuta jer su tužne pesme moj separe. (smeh)
Tvoje pesme su fuzija različitih žanrova. Da li smatraš da je muziku neophodno svrstavati u kategorije ili je treba pustiti da bude to što jeste?
U idealnom svetu trebalo bi je pustiti da bude to što jeste, ali ovo nije idealni svet. Mislim da je ljudima lakše da razumeju stvari koje postave u kategorije, jer su onda klasifikovane i jednostavnije dalje pronalaze nešto što je slično. Ipak, danas je scena apsolutno hibridna, sve je veća fuzija žanrova i to postaje sve teže.
Svoju muziku opisuješ sintagmom Samo Biblija i tužna muzika. Kako je do toga došlo?
Bila je premijera Osam dana na Jutjubu i trebalo je da se obratim ljudima koji čekaju. Pesma je dobila naziv zbog simbolike broja osam u Bibliji, koji označava novi početak. Čekao sam da to neko provali, ali čini mi se da je jako mali broj ljudi uspeo. Tada sam odlučio da napišem „samo Biblija i tužna muzika”, jer mislim da je to najbolji opis pesme, i samo je tako ostalo.
U jednom intervjuu si rekao da „slušaoci pre osete tuđu tragediju nego tuđu sreću”. Čini se da se vodiš time kada pišeš tekstove svojih pesama.
Jednom sam pokušao da napišem srećnu pesmu. Želeo sam da, za početak, bar melodija bude durska i mislio sam da će srećniji tekst doći sam. Međutim, melodija je bila tobogan, a tekst zamka iz vijetnamskog rata na kraju tobogana. Tada sam shvatio da nisam sposoban da napišem srećnu pesmu. (smeh) Kao što sam rekao, ljudi lakše osete tuđu tragediju nego sreću, naročito danas, jer mogu da se poistovete i shvate da nisu sami.
U tekstovima često vršiš umetničku transpoziciju istorijskih likova, a onda i u celokupnom muzičkom ambijentu. Pojasni nam bolje odakle takve aspiracije.
Budući da studiram istoriju, neminovno sam okružen njome i studije su me naučile da u svemu posmatram upravo te istorijske procese, kontinuitete i diskontinuitete, društvo kao takvo. To je u slikarstvu oduvek bila praksa – slikari su predstavljali istorijske događaje kroz umetničku prizmu. Ali mislim da muzičar treba da bude i istoričar, psiholog, sociolog, filozof, budući da je muzika produkt svega što nas okružuje, a ne stvar za sebe.
U tekstovima si se bavio i biblijskom tematikom. Na koji način te to inspiriše?
Biblija može da se čita i ako nisi preterano religiozan, jer sadrži dosta poučnih stvari i bavi se pitanjima morala i univerzalnih vrednosti. Sve to može da se dovede u vezu i sa sadašnjim društvom, što pokazuje da se menja samo ono što društvo stvori, ali da je ono samo po sebi isto hiljadama godina unazad.
Tvoji tekstovi ostavljaju dosta prostora za različita tumačenja i interpretacije. Kako gledaš na to?
Zbog toga mi je posebno drago, zato što lepota umetnosti i muzike leži upravo u činjenici da svako može da je interpretira onako kako želi i niko ne može da kaže da je to pogrešno. U srednjoj školi sam mnogo voleo časove srpskog jezika i književnosti, jer sam imao sreće da imam dobre profesore koji nas nisu učili da postoji samo jedno tumačenje dela i da postoji samo jedan tačan odgovor. Moji tekstovi su tu da bi ih slušaoci doživljavali na svoje načine i ko sam ja da kažem da nije tako? Moja reč je tu da bi je oni interpretirali, a ne da bi postojala sama za sebe.
Da li smatraš da je činjenica da si samouk muzičar prednost ili mana?
Mislim da je prednost, budući da muzici pristupam iz ugla laika i ne komplikujem stvari previše. Imam u vidu da će moje pesme slušati ljudi koji mahom nisu muzički školovani, pa ako meni nešto zvuči lepo, velike su šanse da će i drugima. Sa druge strane, jeste mana jer se dešava da ne mogu da objasnim ono što želim, ali sam okružen ljudima koji imaju muzičko i teorijsko obrazovanje, što mi dosta olakšava komunikaciju.
Sa kim sarađuješ i nastupaš?
Uživo imam stvarno neverovatnu ekipu: Stefana Aćimovića (on zna sve akorde, ja blage veze nemam) i Marka Arizanovića iz benda Dram, i Savu Tomića i Matija Pešića iz Keni Nije Mrtav. Sava se dugo bavi i producentskim poslom, pa sa njim i Nenadom Glavonićem imam sjajnu saradnju; ne moram ništa da im kažem, samo im dostavim trake i oni znaju šta želim.
Koja ti je svirka ostala u najboljem sećanju?
Imali smo jako ludu svirku u Vinkovcima (Hrvatska) i to mi je možda najdraži događaj, iako je bio neverovatno stresan. Ali ako moram da izdvojim najdražu svirku, to je definitivno bilo u Nišu. Svirali smo Dram, Keni Nije Mrtav i ja, a Nišlije su apsolutno najluđa publika pred koju smo izašli.
Šta misliš o muzičkoj sceni u Srbiji?
Ljudi se često žale da nemaju prostora od cajki i IDJ-a, ipak, ako si kvalitetan, uspećeš da se probiješ. Mislim da dugo nismo imali ovakav talas mladih autora, i to u različitim žanrovima. Klinci su shvatili da sve zavisi od njih samih, počeli su da grade svoj put i ne dozvoljavaju da im se u njega neko meša, a rezultat je stvarno dobra muzička scena koju trenutno imamo.
Radiš na snimanju svog prvog albuma. Šta možemo da očekujemo?
Pesme su snimljene, preostalo je da producenti završe svoje, da napravimo selekciju i snimimo spot za jedan singl koji će biti uvertira za album. U trenutnoj situaciji je teško planirati bilo šta, ali za sad je okvirni plan da album izađe na proleće. Pesme su različite, ostaju u istom maniru kao i do sada, a koji bih označio kao prvu fazu svog stvaralaštva. Trudim se da ne upadnem u neki šablon, okvir je možda isti, ali su pesme same po sebi veoma raznovrsne. Tokom karantina sam bio vrlo produktivan, tako da već imam ideje za drugi album. (smeh)
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
U suštini, imam samo jedan predlog – ljudi treba da čitaju Njegoša. On je bio fantastičan čovek, iako ga često ne doživljavaju tako, ali je zapravo bio ozbiljan filozof. Tako da Gorski vijenac i Luča mikrokozma.
februar, 2021.
