Magična rečenica od koje ćete u svoj verovatnoći ispasti mudri i promućurni u određenim društvima. Pogotovo ako je praćena dugim i teatralnim cimom cigare (nemojte to raditi ako imate lulu, postići ćete suprotan efekat). Rečenica od koje će većini filozofa najverovatnije ili pripasti muka, ili zbog koje će vas pažljivo i vrlo metodično ignorisati u ostatku vremena trajanja razgovora.
Kao i uvek, da bismo videli da je istina subjektivna, moramo videti šta uopšte ovo znači. Iako ljudi često pričaju o istini u jednini, ili Istini sa velikim I, nije sasvim očigledno šta time treba da se naglasi. To ne radimo samo sa pojmovima kao što je istina, već na takav način pričamo često i o Ljubavi i Lepoti (nekad se ove reči uzimaju i za sinonime u nekom „dubokom” značenju). Pošto je ovo nejasno, predlažem da istinu (sa malim ili velikim I) jednostavno posmatramo kao sve ono što je istinito. A šta to može da bude istinito? Da li može jedna čaša da bude istinita? Očigledno, ne. Može li osoba da bude istinita? Opet zvuči čudno, valjda je bolje reći da osoba može da kazuje istinu, ali ne može sama osoba biti istinita. Šta je sa slikama, mogu li one biti istinite? Isti slučaj, one mogu prenositi poruku koja je istinita, ali je krajnje čudno reći da je sama slika istinita. Većina nas bi posle malo razmišljanja verovatno rekla da su rečenice te koje mogu biti istinite.
Pod subjektivnim ovde se verovatno misli na to da istina zavisi od osobe koja tu istinu govori ili misli. Objektivna istina bi onda bila ona istina koja ne zavisi od toga ko je kazuje. Pošto sve osobe imaju svoje specifične emocije, misli, karakter, temperament, vaspitanje, pogled na svet, itd., ne zvuči van pameti reći da će istina biti isto tako specifična za svakog od njih, zar ne? Ne baš. Problemi su sledeći:
1) Za početak, teško je poverovati da neko ne veruje u barem neke objektivne istine, npr., istine matematike. Da li iko zaista veruje da je subjektivna istina da su dva i dva četiri? Tu bismo se svi (zaista se nadam) složili da su dva i dva četiri uvek i svugde (zanimljivo je pitanje da li bi dva i dva bilo četiri i kad ne bi postojalo nijedno inteligentno biće da o tome razmišlja, ali o tome drugi put).
2) Šta bi moglo da posluži kao primer subjektivne istine? Recimo da dve osobe gledaju neku sliku i jednoj od njih se ona mnogo sviđa, dok je kod druge potpuno suprotan slučaj. U ovom slučaju, ako su oboje iskreni, onda i jeste istina to što tvrde. Međutim, ne bilo ispravno reći da je istina u ovom primeru subjektivna. Ona je o subjektima (ljudima), ali je ona sama objektivna. To znači da možemo pričati objektivno o subjektivnim stvarima i subjektivno o objektivnim stvarima. Dakle, možemo ustanoviti činjenice u vezi sa vrlo subjektivnim stvarima kao što su mentalna stanja (kojim se bavi psihologija), a možemo i jednu istu stvar različito doživljavati (npr. eksperimenti gde su ljudima puštali film sudara voza, a zatim pitali te ljude da opišu šta su videli. Odgovori su u velikoj meri zavisili od sugestivnosti pitanja samih istraživača). Neko ko veruje u objektivnost istine ne mora verovati da će se svi slagati u mišljenju i doživljavanju stvarnosti, već samo da je istinitost utvrđena realnim stanjem stvari u svetu. Prema tome, ako neko kaže da mu se sviđa slika koja se vama ne sviđa i ako je pritom iskren, objektivno je tačno da mu se ne sviđa slika.
3) Ako je istina subjektivna, kako neko može grešiti u onome što misli? Ako je dovoljno da nešto bude istina to da neko veruje ili oseća da je nešto istina, onda ste vi uvek u pravu! Pa nije li to sjajno?! Osećaj mora da je fantastičan. Ako verujete u subjektivnost istine, onda biste trebali biti strastveni aktivisti za ukidanje mentalnih institucija, jer kako mogu uopšte postojati lude osobe? Morali biste isto tako strastveno tražiti da se smesta izbaci pojam optičkih iluzija iz nauke, pošto je to očigledan nonsens. Isto tako, ako bi neko iskreno verovao (recimo posle konzumiranja neke psihoaktivne supstance) da može da leti i da želi da skoči sa desetog sprata, da li biste mu „bacili kosku” i trknuli po kameru da to snimite, ili biste pokušali da ga odvratite od namere? Da neko iskreno veruje isto to, ali bez konzumiranja bilo kakve supstance, da li biste ga onda pustili da leti? Ako odgovorite sa ne, vi barem prećutno uzimate da je stvarnost takva kakva jeste, bez obzira na to kako neko misli i koliko god bio ubeđen u to. Dobrodošli u tabor objektivne istine.
4) Tvrdnje o istini su posebno interesantne zato što se daju primeniti na sebe same. Šta se onda dešava sa rečenicom „istina je subjektivna”? Ako je ova rečenica tačna, onda je ona istinita za svakog ko tako misli. Međutim, šta ako se neko ne slaže? Ako je istina subjektivna i ako neko veruje da ona nije subjektivna, onda je subjektivna istina da istina nije subjektivna. Možete pročitati ovu rečenicu pedeset puta ako želite i neće vam biti ništa jasnije. To je zato što je ona besmislena – u njoj se nalazi očigledan paradoks.
Ako vi nemate problem sa tim da verujete u paradoksalne stvari, onda je to, prividno paradoksalno, veliki problem. I to objektivan.
piše: Logoreik
mar, 2016.
