Isidora Sekulić, foto: Wikipedia

Isidora je bila nesvakidašnji primer jake, nezavisne, umne žene, koja je, za to vreme s početka 20. veka, neubičajeno, živela sama, bez muža i dece (iako se udala u Norveškoj za doktora Emila Stremnickog, ali je on posle svega godinu dana njihovog braka preminuo). Ona se sama izdržavala od svog rada, bez porodice i imanja, i sama se borila za svoje mesto u muškom svetu koji nameće i muške vrednosti. Isidora je živela u muškom svetu, po muškim principima, ali je bila žena i to nije mogla sakriti, ni u svojim delima, ni u svom ličnom životu.

Hrvatski pesnik i esejista Antun Gustav Matoš kada se prvi put susreo sa delom Isidore Sekulić pomislio je da se iza njenog imena krije: „muškarac rafinovane, ženske osećajnosti što nas mistifikuje ženskim pseudonimom”. I doista, Isidora je, u to vreme kada su razlike između načina života muškaraca i žena bila izraženije, više naginjala ovom prvom. U domaćinskim, ženskim poslovima, poput čišćenja, pranja i peglanja, Isidora nije uživala. Hranila se po kafanama, a svoje učenice je vodila na fudbalske utakmice.

S početka 20. veka, jedno od vodećih pitanja kulture u Evropi bilo je pitanje emancipacije žena. U doba kada je, kako u Evropi, tako i kod nas, veliki broj ljudi mislio kako se od žene ne može očekivati ništa intelektualno, Isidora Sekulić je u svojoj zemlji želela da probudi žensku svest. Ona je postala dopisni sekretar Međunarodnog Saveza žena i učestvovala je u kongresima ženskih društava koji su se borili za rodnu ravnopravnost. Iako je, iz današnje perspektive posmatrano, svojim radom Isidora dokazala da je žena, i u to doba, mogla stajati rame uz rame sa muškarcem (Isidora je bila prva žena koja je postala član Srpske akademije nauka), velika većina njenih savremenica nije želela da krene putem kojim je Isidora išla.

Isidora Sekulić

Posle mnogih, uzaludnih pokušaja da ovdašnje žene pokrene na akciju, pogotovo nakon neuspelog pokušaja da za Novu Evropu, posvećenu ženama, sakupi članke na Kongresu kulturnih ženskih društava u Ljubljani, Isidora odlučuje da tu borbu napusti. Ona je tada donela odluku da više nikada neće učestvovati u ženskim društvima i njihovim časopisima i ironično prokomentarisala: „Radoznalost je strašna energija. Žene bi, dakle, trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno ko se od koga razvodi.”

Karakteristike koje je pripisivala ženama, poput ogovaranja i praznih naklapanja, Isidora nije mogla da podnese. Pred samu smrt, u razgovoru sa Grozdanom Olujić, Isidora je istakla kako je svakom čoveku, za razvoj duhovnog života, potrebno mnogo samoće, rada, ćutanja i skepse, a te kvalitete pripisala je upravo muškarcima: „Mene je vaspitao muškarac, otac. A to je ostavilo traga na mom karakteru i stvaralaštvu. Ne volim prazna naklapanja. Ako nema šta da se kaže, bolje je ćutati.” I upravo to muško vaspitanje i ćutanje dozvolilo je Isidori da se još u mlađim danima okrene vrednijim stvarima – razmišljanju i čitanju. Kako je i samoj Grozdani Olujić rekla: „Čim nema žene u kući, život ima viši stil.”

No, koliko god se trudila da živi taj muški princip, Isidora je u sebi ipak skrivala i jednu nežnu ženu, kojoj je u retkim trenucima dopuštala da se pokaže. Te je tako, verovatno nesvesno, u književnim delima velikih pisaca uvek „vrebala” žene i način na koji su one prikazivane. Gotovo povređena, Tomasu Manu je zamerila što u njegovim delima nema ženskih likova, a povodom ženskih likova u Andrićevom delu napisala je: „Primitivna, putena, jednolika žena je tu da bi je muškarac vijao, mamio, plašio, lovio i imao; ili da muškarcu pričini neko stradanje i tako krene u njemu pogano ili pravo junaštvo. Žene su sakrivene, sporedne, ispod života, i nisu ličnosti nego jedino pokretne snage.”. Iako nije volela „tipično ženske” osobine, Isidora nije bila toliko protiv žena, koliko protiv položaja koje su one imale u društvu.

Svu dramu borbe između tog skrivenog, nežnog ženskog principa u Isidori, i javnog, muškog iza kog se ona skrivala, razotkrio je Miloš Crnjanski kada ju je intervjuisao za časopis Vreme. Smatrajući je samostalnom, dostojanstvenom, intelektualnom ženom, feministkinjom koja je svoj život vodila vodeći se samo sopstvenom željom, Crnjanski je došao kod Isidore da sa njom razgovara o pitanju ženske slobode, o novom tipu žene i ženine sreće koje je donelo novo vreme. Crnjanski kao da je od nje želeo da čuje da je ona u svojoj usamljenosti srećna, a Isidora kao da je želela da se ogradi od sopstvenog života i da istakne da on ne bi trebao da služi ženama za primer. „Sa feminističkim naporima se prvo identifikovalo bilo: zbrisati kuću, tiraniju domazluka i porodice, a ja mislim da bih, kao i svaka žena, mogla biti srećna samo u porodici.”, odgovorila mu je Isidora.

Isidora nije bila ekstremna feministkinja, ali nije bila ni antifeministkinja, kakvom su je pojedinci njenog vremena smatrali. Ona se zalagala za ženske slobode i patrijarhalne vrednosti, ali u jednom izmenjenom ključu. Kako je i ona sama rekla: „Žene danas smeju skoro sve što i muškarci, premda to uvek ne žele i uvek ne mogu.”

piše: Tamara Živković

Leave a Reply

Your email address will not be published.