Poštovani čitaoče, ukoliko niste ispratili naš članak iz oktobarskog broja, a koji se bavi teorijama osporavanja Šekspirovog autorstva, savetujem Vam da pre ovog pročitate njega.
Dakle, gotovo svi akademici kojima je Šekspir polje interesovanja slažu se da je osoba koju nazivamo Šekspir, onaj Vilijam Šekspir, rođen u Stratfordu na Avonu 1564. i koji je tamo i umro, 1616. godine.
Šekspirolozi nemaju razlog da sumnjaju da je ime Šekspir pseudonim ili da je ovaj, prvobitno glumac, bio paravan za nekog drugog. Tadašnji spisi beleže Šekspira kao autora, drugi poznati pisci tog doba, Ben Džonson i Kristofer Marlou, imaju slično poreklo, a nije poznat nijedan Šekspirov savremenik koji je na bilo koji način osporio Šekspiru autorstvo. Premda jeste tačno da su mnogi detalji o njegovom životu malo ili gotovo potpuno nepoznati, isto se može reći i za brojne druge njegove savremenike. Literarni eksperti smatraju da se većina argumenata koje poteže suprotstavljena strana može svrstati pod (netačan) argumentum ex silentio – dokaz tišine, koji nepostojanje dokaza tretira kao dokaz nepostojanja. Metode koje se koriste da se identifikuju alternativni autori smatraju se nenaučnim i nepouzdanim, time objašnjavajući zašto se barem osamdeset ,,autora” do sada predlagalo kao onaj ,,pravi”.
Fransis Mer, crkvenjak, autor, Šekspirov savremenik, 1598. godine navodi Šekspira kao jednog od onih koji su ,,silno obogatili engleski jezik”. Šekspiru pripisuje dvanaest komada, ali i dodaje još tri, koja su napisana pre 1598. i izdata anonimno: Tit Andronik, Romeo i Julija i Henri IV deo I. Spominje i Šekspirove sonete kao poslasticu za njegove prijatelje jedanaest godina pre njihovog objavljivanja.
U krutoj društvenoj strukturi elizabetanske Engleske Šekspiru je odobrena počasna titula ,,gospodina” i ova se titula spominje u mnogim tadašnjim spisima koji se tiču Vilijama Šekspira, autora brojnih cenjenih komada. Prosto rečeno, ako je i bilo dva Vilijama Šekspira, NIJE moglo biti dva gospodina Vilijama Šekspira.
Nakon Šekspirove smrti, Ben Džonson izričito navodi gospodina Vilijama Šekspira kao autora, u svojoj elegiji U znak sećanja na našeg voljenog gospodina Vilijama Šekspira i onome što nam je ostavio, a koja je štampana 1623. godine.
Ser Džordž Buk bio je od 1603. do 1622. godine glavni organizator engleskog dvora za sve javne manifestacije u zemlji. Možemo reći neka preteča ministra kulture. Između ostalog, posao mu je bio da nagleda i eventualno cenzuriše komade koji su se davali u javnim pozorištima, kao i da organizuje igranja na dvorovima. Buk beleži da se 1599. godine konsultovao sa Šekspirom po pitanju autorstva oko određene predstave. Bio je izuzetno posvećen da svakom delu pronađe tačnog autora, a 1607. godine je lično odobrio da se Kralj Lir štampa kao delo gospodina Vilijama Šekspira.
Mada, možda je najzanimljiviji deo koji dokazuje Šekspirovo autorstvo, u ovome moru pomalo i dosadnjikavih, iako ubedljivih argumenata, onaj u kojem sam Šekspir, u svojim delima, daje dokaze o svom postojanju: Šekspirova dela su najobrađenije sekularno štivo u istoriji i sva moderna istraživanja i rezultati potvrđuju autorstvo nekome ko je imao isto obrazovanje, poreklo i životni vek kao i Šekspir. Na primer, nijedan Šekspirov savremenik ne govori da je ovaj ikada imao klasično obrazovanje. Ben Džonson, na primer, jasno ističe da je to ono što mu je falilo. Ako je dela napisao kakav plemić, koji se krio iza Šekspirovog imena, teško je objasniti brojne gafove koji se mogu naći u njegovim delima: u Troilu i Kresidi i Grci i Trojanci citiraju Platona i Aristotela iako će proći hiljadu godina pre nego što će se oni uopšte roditi.
Čuveni argument o Šekspirovom rečniku je zapravo veoma preuveličan: kada se uporedi njegov, kao i fond reči njegovih savremenika, dolazimo do velikih sličnosti, pre nego razlika. Poredba njegovog stvaralaštva sa drugim pokazuje upadljivo veće bogatsvo reči, ali samo zato što je Šekspirov opus značajno očuvaniji od opusa njegovih savremenika, kao i da poseduje veliki broj različitih likova i tema. Takođe, upadljivo je odsustvo upotrebe latinskog jezika, kao i pridržavanja klasičnih principa drame koja je uspostavio još Aristotel. Jedino se drame za koje se zna da su sačinjene u koautorstvu razlikuju po prisustvu ovakvih elemenata, a to su Tit Andronik i serijal Henrija VI. Šekspirova dela puna su fraza koja su se mogla naći u tekstovima za osnovno obrazovanje, a spisak stranih autora koje citira u svojim delima, kao što su Cezar, Vergilije, Horacije, Ovidije, Plaut ili Seneka, začuđujuće je isti kao i spisak autora koji se izučavao u osnovnim školama elizabetanskog perioda. Lingvistička istraživanja pokazala su da je za Šekspirov opus najverovatnije odgovorna samo jedna osoba, a da se sačuvana dela njegovih savremenika, za koje se sumnja da su ih, možda, pisali umesto njega, kao što su Oksford, Bejkon ili Marlou, upadljivo razlikuju. Sam Šekspirov stil je neprekidno evoluirao kako bi se prilagodio potrebama vremena: njegove kasnije drame, Oluja ili Henri VIII, jasno se razlikuju po stilu od njegovih ranijih. Prve dve pokazuju jasne obrise jakobinskog uticaja, dok su ranije drame čisto elizabetanske. Jedna studija iz 2004. godine pokazala je da redosled drama, kakav se zvanično priznaje, uz par manjih odstupanja, veoma odgovara tadašnjim aktuelnim političkim situacijama u kojima su nastale, dok se u slučaju bilo kojeg drugog autora takva podudarnost gubi.
Za kraj, pogledajmo Šekspira onakvog za kakvog su ga smatrali njegovi savremenici: moraće da prođe čitav vek i po od njegove smrti da bi Šekspira, u sopstvenoj zemlji, počeli da posmatraju kao najvećeg pisca. Za života, smatran je dobrim piscem i pesnikom, poput mnogih drugih iz njegove generacije. Niko se, za to vreme, nije smatrao kadrim da ospori mrtvom geniju auteničnost njegovog stvaralaštva. Sporenje je nastalo tek nakon što je ovaj proglašen za ,,najvećeg”. Do početka 19. veka Šekspir je već smatran transcendentalnim genijem, što je fenomen koji je Džordž Bernard Šo nazvao ,,bardopoklonstvom”. Kako mu je rasla reputacija, tako se i jaz između onoga odakle je potekao i onoga što je stvorio povećavao. Ljudima je počinjalo da bude neverovatno da jedan takav um može doći iz jedne tako oskudne sredine i obrazovanja. Premda mu nije sporio autorstvo, Ralf Valdo Emerson je 1846. javno priznao da mu je nespojiv Šekspirov stih sa slikom tog istog čoveka kao žovijalnog glumca i upravnika pozorišta.
Razvitak kritičkog metoda u nauci, koji je s vremenom osporio autorsko jedinstvo Homerovih epova, kao i istorijsku tačnost Biblije, samo je čekao da udari na Šekspirov opus, tada već odavno smatran za vrhunac engleskog jezika. Dejvid Štraus, koji je ispitivao postojanje Isusa, i čiji su rezultati šokirali javnost po svom objavljivanju, podgrejao je debatu i o Šekspiru. Semjuel Šmuker, 1848. godine, želeći da objavi satiričnu kritiku na Štrausovo osporavanje istinitosti jevanđelja, kao i Isusovog postojanja, primenio je isti metod na Šekspirova dela. Premda je sam Šmuker uvek verovao da je Šekspir – Šekspir, njegova je satira, pogrešno shvaćena, kasnije poslužila da pokrene i podgreje mnoge teorije koje Vilijamu Šekspiru oduzimaju mogućnost da je od boga ili slučaja poslat genije, kakav se rađa jednom u hiljadu godina, kako bi ovaj svet učinio boljim i lepšim mestom, što, evo, već četiri stotine godina i čini.
piše: Andrej Pipović
