Krenimo od pitanja šta je to…
Ona se desila godine 1996. povodom objavljivanja jednog članka, nama umobolnima, krajnje zanimljivog naslova: Prekoračivanje Granica: u Pravcu Transformativne Hermeneutike Kvantne Gravitacije (eng. Transgressing the Boundaries: Towards a Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity). (E to se zove naslov!) Ovaj rad je napisan od strane Alena Soukala (eng. Alan Sokal), profesora matematike i fizike na univerzitetima u Njujorku i Londonu. Dakle, gospodin čovek. Članak je poslat uglednom akademskom postmodernističkom časopisu Socijalni Tekst, a potom je u istom i objavljen. Članak je ukratko obrazlagao kako je kvantna gravitacija društveni konstrukt (tj. ne postoji u nekoj objektivnoj stvarnosti van nas samih). I sve bi bilo ok da sam Soukal nije u jednom članku u jednom drugom časopisu priznao da je u pitanju čista, iako elokventna, baljezgarija. Ovo je izazvalo sveopšte proklamacije da je rezultat definitivni udarac postmodernizmu (celom!) i smatra se tačkom usijanja takozvanih „ratova nauka” (eng. science wars – perioda prepucavanja postmodernista i realista koji je trajao od početka devedesetih do ranog početka novog milenijuma. (Pritom bi trebalo da znate da te živahne i često ratoborne razmene mišljenja nisu bile stvar nekih tamo zadrtih akademskih krugova, naprotiv, o ovome su uveliko pisali i mejnstrim mediji. Možete misliti?)
I dobro, koga briga za sve to? Malo koga. Ali evo zašto bi možda trebalo da bude. Prvo, najočigledniji razlog – ako vam se postmodernizam u svojim raznim oblicima sviđa, ili ga smatrate ispravnim načinom razmišljanja o nekim stvarima, onda bi trebalo da vas interesuje barem nešto o onome što se univerzalno smatra najvećim pojedinačnim napadom na njega. Tačno da na osnovu ove fleke u reputaciji jednog uvaženog postmodernističkog časopisa ne možemo da zaključujemo definitivno o celom postmodernizmu, što je i sam Soukal spremno govorio, ne bismo ni smeli biti imuni na takve stvari. Tako i za bilo koju drugu oblast. (Kritičko) mišljenje o bilo čemu po pravilu podrazumeva upoznavanje sa najjačim protivargumentima.
Sledeći razlog bi mogao biti taj da su određeni stavovi, tipično uzimani za postmodernističke, vrlo prisutni i danas, bez izgleda skorijeg jenjavanja. Najčešće navođeni primeri predstavljaju rodne studije, feminizam, teorija književnosti, lingvistika, multikulturalizam, ali i generalni stavovi, kao što su, primera radi, oni o nepostojanju istine (pa i realnosti) van naših umova i njegovih konkretnih alata, negiranju objektivnih/apsolutnih moralnih vrednosti, i nemogućnosti nauke da bude nepristrasan alat u službi svih nas. A uopšte ne morate ići daleko da biste se sa bilo kojim od ovih, a često i svima njima u paketu, susreli u svakodnevnom životu. Što nam verovatno pokazuje da je postmodernizam i dalje živ i zdrav, hvala na pitanju, bili mi toga svesni ili ne.
Međutim, poslednji razlog bi, velim, morao biti najprivlačniji. Ono što se često prebacivalo postmodernističkim misliocima su opskurantizam i konfuzija koju kod mnogih proizvode namernom ili slučajnom (zlo)upotrebom jezika. Tako na internetu možete naći i dovitljive sprdnje na tu temu, poput Postmodernističkog generatora, programa pomoću kojeg za manje od sekunde dobijete gotov esej vrhunske retorike, naravno, potpuno nasumično generisanih reči. Toplo preporučujem da ga isprobate.
To će nam lako izmamiti osmeh. To jest, lako bi ga izmamio, da nismo u međuvremenu saznali da je u više navrata korišćen sličan program (SCIgen) radi smišljanja oko stotinak radova koji su onda objavljivani po nekim, tobož, stručnim časopisima. I sada se pitamo koliko svako od nas, pojedinačno, ima moć da se suprotstavi lepo upakovanim besmislicama sa kojima se neminovno srećemo? Evo, oprobajte se na samom Soukalovom radu i sami.
Bogami, vrag odneo šalu, zar ne?
Ili, ako želite primer iz prošle godine, sa upečatljivim naslovom: Konceptualni penis kao socijalni konstrukt , koji možete naći ovde.
Ako vam se pak ne čita (a kratki su radovi), uvek možete potražiti neko od predavanja Džordana Pitersona, trenutno ekstremno popularnu intelektualnu figuru, i probati da razumete o čemu čovek priča…
A možda je i ovaj članak skup nasumično generisanih reči?
piše: Logoreik
novembar, 2018.
