Poznato je da se alkohol i različiti narkotici vezuju za umetnike i proces stvaranja njihovih dela. Spisak velikih imena je prilično dugačak: Vinsent van Gog, Ludvig van Betoven, Frensis Bejkon, Čarls Bukovski, Kurt Kobejn, Volfgang Amadeus Mocart… Čini se da bi bilo lakše napraviti listu umetnika koji su stvarali potpuno trezni. Da li su opijati samo izgovor za trenutnu inspiraciju ili su zaista sredstva bez kojih umetnost ne bi bila ovo što je danas? Alan Beveridž u članku sa zanimljivim naslovom Pijem, dakle postojim: alkohol i kreativnost (I drink, therefore I am: alcohol and creativity) navodi da je: „Medicinski pogled na pijanstvo negativan. Opijanje je viđeno kao samodestruktivna aktivnost koja izaziva ogromnu socijalnu i psihičku opasnost… Mnogi pisci i umetnici imaju potpuno drugačiji pogled. Kod njih se alkohol ceni zbog moći da otkrije nove kreativne vidike i herojsko opijanje je dugo bilo deo umetničke persone. Umesto da bude viđen kao znak ličnog neuspeha, alkoholizam je uzet kao dokaz umetničkog integriteta.” Međutim, životi veoma značajnih imena završeni su prerano usled prevelike konzumacije opijata. Jedna od takvih ličnosti bio je ruski kompozitor Modest Musorgski.
Modest Musorgski (1839–1881) rođen je u selu Karevo, u imućnoj porodici. Sa majkom je počeo da uči da svira klavir i već kao sedmogodišnjak je izvodio Listova dela. Roditelji su ga 1849. godine poslali u Petrograd da bi usavršio svoje sviranje, ali je 1852. godine upisao vojnu školu, kako je nalagala porodična tradicija. To nije sputalo ljubav prema muzici i prvo delo, salonska polka, nastalo je iste godine. Nadarenost za komponovanje tada još uvek nije bila istaknuta, ali je kao pijanista bio vrlo uspešan i poznat. Međutim, vojna služba je u život Musorgskog donela alkohol, koji je u potpunosti promenio njegov tok. Iako je vojsku napustio 1858. godine, konzumiranje alkohola (p)ostalo je sastavni deo njegove ličnosti. Usled finansijskih poteškoća i gubitka porodičnog imanja, bio je primoran da postane državni službenik, što nikako nije odgovaralo njegovom kreativnom duhu i sputavalo je stvaralački zanos. Nezadovoljstvo svakodnevicom i životnim nedaćama uslovilo je još češće okretanje alkoholu. Čini se, takođe, da je Musorgski bio izrazito emotivan i vezan za ljude koji ga okružuju. Kako je svoju majku bezgranično voleo, vrlo teško je podneo njenu smrt 1865. godine – tada je njegov odnos sa alkoholom ojačao i počeo je da boluje od delirijum tremensa.
Kako je adiktivna priroda Musorgskog uticala na njegovo stvaralaštvo? U vezi sa tim, mišljenja su vrlo podeljena. Poznati ruski kritičar i kompozitorov prijatelj, Vladimir Stasov, podelio je njegovo stvaralaštvo na tri perioda: period učenja muzike (1852–1864), period procvata muzičke ličnosti i kreativne nezavisnosti (1865–1875) i početak slabljenja (1875–1880). Međutim, pesnik Arsenij Goleniščev Kutuzov poslednji stvaralački period vidi kao „početak novog i plodnog perioda kreativnosti”. U prvom periodu komponovao je klavirsku muziku, solo pesme i neke delove nedovršene opere Salambo, baziranoj na Floberovom romanu. Drugi period je vreme nastanka njegovih najuspelijih dela – simfonijske poeme za orkestar Noć na golom brdu, opere Boris Godunov, inspirisane Puškinovim tekstom, klavirske svite Slike sa izložbe, kao i tri ciklusa pesama, od kojih poslednja dva predstavljaju omuzikaljenje stihova Kutuzova: Dečija soba, Bez sunca i Pesme i igre smrti. Dve nedovršene opere, Hovanščina i Soročinski sajam predstavljaju najznačajnija dela poslednjeg perioda. Postavlja se pitanje: da li je nekonzistentost u radu posledica konzumacije alkohola ili je pak veliki broj ideja koje su se rađale doveo do nemogućnosti da se do kraja posveti svakoj?
Musorgski je 1879. godine krenuo na petomesečnu turneju sa poznatom pevačicom Darjom Leonovom. Ubrzo po povratku u Petrograd, 1. januara 1880. godine, bio je primoran da napusti državnu službu. Stasov je tada pisao Balakirjevu: „On [Musorgski] se raspada; od 1. januara je bez posla i sredstava! Sada će početi da pije još više!”. Prijatelji su odlučili da mu finansijski pomognu, ali pod uslovom da završi rad na Hovanščini i Soročinskom sajmu. Međutim, kao i mnoga druga dela, Musorgski ove opere nije završio. Prvi čin Hovanščine ugrubo je završen leta 1875. godine, a komponovanje poslednjeg, petog čina, koji je ostao nedovršen, Musorgski je započeo 1880. godine. Međutim, i u središnja tri čina bilo je dosta nedorečenosti i nedorađenosti muzičkih misli. Kako bi delo doživelo izvođenje, 1883. godine ga je dovršio i orkestrirao Nikolaj Rimski-Korsakov, a nakon njega su svoje verzije načinili i Moris Ravel (1913), Igor Stravinski (1913), Boris Asafjev (1931) i Dmitrij Šostakovič (1959). Slična sudbina zadesila je i Soročinski sajam. Naime, napisao je samo polovinu opere u tri čina, a delo je završio Cezar Kjui 1916. godine.
Poslednja godina života Musorgskog bila je izrazito teška. Užurban i nenajavljen, 11. februara je došao u stan Leonove, koja navodi da je bio: „u vrlo uzrujanom, razdražljivom stanju i [rekao] da nema gde da ode, da je ostavljen da luta ulicama i da nema nikakvih sredstava i, samim tim, ne vidi izlaz iz ove situacije.” Uveče su zajedno prisustvovali kocertu Leonovine učenice, koju je Musorgski pratio na klaviru, nakon čega je izgubio svest: „Izgledalo je kao da je imao šlog, ali kada je bilo vreme da krenemo, Musorgski se potpuno oporavio.” Narednog jutra, rekao je da se oseća dobro, ali „čim je to izgovorio, okrenuo se u svoju desnu stranu i odjednom pao celom dužinom na pod. Do večeri je imao još dva takva napada”. Pismo koje je Stasov poslao Balakirjevu 13. februara 1881. godine svedoči o izuzetno lošem stanju kompozitora: „Mogao bi da živi još godinu dana ili više, ali bi, takođe, mogao da umre sada, odjednom; nemoguće je pretpostaviti, naročito ako bi opet počeo da pije… Zamisli samo, juče u stanu Leonove […] u intervalu između drugog i trećeg šloga, već je tražio vino!” Pismo 15. februara 1881. godine, tri dana nakon prijema Musorgskog u bolnicu, svedoči o njegovom lošem mentalnom stanju: „Doktori kažu da nije imao šlogove, već početke epilepsije […] Izgleda kao da se ništa nije desilo – sada – zna svakoga, ali priča bog zna kakve budalaštine i bezbrojne fantastične priče. Takođe kažu da je, pored epilepsije i šlogova, na neki način lud”, a Rimski-Korsakov je potvrdio isto: „Srećan zbog naše posete, ponekad je pričao sa nama potpuno normalno; ali odjednom bi upao u ludački delirijum”. Međutim, tokom boravka u bolnici došlo je do znatnog poboljšanja. Ilja Rjepin je u martu 1881. godine naslikao čuveni portret Musorgskog i posvedočio da je „bio naročito zdrav, u trezvenom stanju”. Ubrzo nakon toga se stanje pogoršalo, o čemu svedoči zapis iz dnevnika libretiste Ilije Timeneva: „Brat mu je došao i doneo novac [kao rođendanski poklon]. Iako je stražarima bilo striktno zabranjeno da dobavljaju alkohol pacijentima, Modest Musorgski, doveden do ekstrema bolesti, ponudio je čuvaru 25 rubalja, i to ga je opčinilo; uzeo je novac i doneo alkohol”. Mihail Ivanov, lekar Musorgskog je naveo da: „oporavak više nije bio moguć. Njegove ruke i noge su bile paralizovane […] Paraliza je postepeno zahvatala njegove respiratorne organe: bio je u mogućnosti da diše samo uz poteškoće i konstantno žaljenje zbog nedostatka vazduha”. Musorgski je preminuo 16. marta 1881. godine.
Alkohol je, po ko zna koji put u istoriji, čovečanstvu oduzeo izrazito bitnu figuru. Međutim, da li bi bez pića dela Musorgskog bila toliko velika? Da li njegovo stvaralaštvo treba posmatrati kroz prizmu flaše ili se više posvetiti inovativnosti i značaju njegovih kompozicija? Preporučujemo da preslušate dela ovog ruskog velikana i sami donesete svoj sud. Čaša vina je uz to dobrodošla.
piše: Sonja Ristić
