Influens: manifest Novih autoriteta

piše: Marko Vesić

Tanane filozofske čežnje svih nas često su sposobne da se obračunaju tek sa partikularnim ili, ako ne njima, ono bar sa fenomenima koji su, prema sistemima naše uobrazilje, lokalni, no koji zahtevaju već uspostavljene temelje koje najčešće ne dovodimo u pitanje – oni su ili preveliki za konkretan, lokalni problem (kada razmišljam o nekom društvenom činu, ne bavim se čitavim sistemom religije koji je taj akt usmerio) ili su, sami po sebi, ekstremno kompleksni i heterogeni u isto vreme (ukoliko razmatram globalnu ekonomiju, transakcija u lokalnom marketu samo je daleka posledica toga, iz ptičje perspektive gotovo nevidljiva). U potonjim redovima pokušaću da kadriram specifična mesta epistemološkog zaokreta koja nam omogućavaju da razumemo na koji način se složenost savremenog sveta trasira u mikroplanovima svakodnevnih aktivnosti. Ona neće biti pobrojana u celosti, ali će njihov mehanizam biti naznačen i predstavljen tako da se istima inherentna logika može primeniti i na druge slučajeve.

I

Imajući u vidu da prve tragove organizovanog života vezujemo za neolit (pre između 8000 i 10 000 godina), a da jasnu podela rada, trgovine i vlasti, uključujući i koordinisanu religijsku praksu uočavamo tek u Mesopotamiji, čini se da je društvo, kao funkcionalna celina, relativno mlada tekovina u istoriji roda Homo (poređenja radi, najstariji primerak roda, Homo habilis, odvojio se od svog pretka pre oko 4 000 000 000, a Homo sapiens star je svega 3 000 godina.). Ipak, sa porastom društvenih interakcija naš (zajednički) jezik je evoluirao, a pored toga, u nasleđu naših predaka, dakle i u nama samima, nalaze se stara, bazična svojstva jedinke čija je uloga upravo u očuvanju zajednice, empatija i altruizam.

Činjenica je i da društvo savremenog čoveka u oko 80% slučajeva čine pojedinci iz lokalne geografije, jednostavno osuđeni jedni na druge, te da mrežu stabilnih odnosa on gradi sa ne više od 150 ljudi (tzv. Dunbarov broj, nazvan prema britanskom naučniku Robertu Dunbaru koji je do ovoga broja došao razmatrajući korelaciju između veličine grupe i neokorteksa, koji zadaje kognitivna ograničenja). Uzevši navedeno u celini, ispostavlja se da je naše obitavanje u ovdašnjim, vrlo kompleksnim zajednicama na neki način moralo da bude potpomognuto, pa ono na šta odmah pomislimo svakako su različiti sistemi – od ekonomskog i pravnog, preko političkog, sve do obrazovnog i socijalnog. Međutim, mislim da njih pre treba shvatiti kao naše eksteriorizacije kojima (društvenu) stvarnost spasavamo od raspada, a koja se morala dogoditi usled specijalizacije poslova; najveći civilizacijski napredak ostvaren je kada su ljudi počeli da rade i da se usavršavaju za konkretne poslove koji će – u sinergiji sa drugim ljudima i poslovima – obezbediti progres. Stoga, morala je nastati nekakva infrastruktura koja garantuje sigurnost dok se poslovi, ali i život kao takav obavljaju.

Vratimo se, sasvim kratko, na eksteriorizaciju; reč je o nečem što produžava, odnosno aktualizuje naše unutrašnje potrebe na širem, krupnijem planu, ali isto tako i nečem što predstavlja tehnologiju uma (poput pisma, bankarski sistem reguliše odnose vrednosti, uloga i dobitka, zasnivajući se na ekvivalentnoj ili bar sličnoj ideji – olakšati i optimizovati spoljnu stvarnost). Zanimljivo, postavlja se pitanje šta to, sa druge strane, unutrašnju stvarnost drži konzistentnom, pored efekata ovih sistima koji, u izvesnom smislu, garantuju sigurnost? Na šta se čovek, kao čovek, oslanja kada je prepušten sebi kao…sebi?

II

Nekada je to bio poglavica, a kasnije je to bila crkva. Mnogo nakon toga istorija je oprobala da čovekom vlada zakon, slovo na papiru, ali on to nije mogao činiti kao što čine drugi ljudi ili – entiteti, ljudima. Društvena hijerarhija upisana je u čovečju egzistenciju, a kao takva postoji i u kulturama drugih primata, dakle – delimično je i genetski uslovljena. Iako se u renesansi vratila antička ideja o vrednosti čoveka, činjenica je da do danas broj verujućih raste, te da tzv. veliki narativi, kako je smatrao Liotar, nisu prevaziđeni; dovedeni u pitanje, sistemi patrijarhata kao i, između ostalog, religije jesu pod konstantnim, često nenameravanim napadima filozofije, ali i nauke koje, u sinergiji, daleko bolje objašnjavaju stvarnost od bilo koje religije.

Da smo se kroz istoriju vodili samo zamislima iz Biblije i srodnih apokrifa, sumnjam da bismo bili u stanju da menjamo srca i kukove, pravimo hidroelektrane i avione, a ponajmanje da uživamo u apsolutno svim blagodetima savremenog sveta, od kafe do slatkiša, za koje nam je potrebna nauka. Treba, ipak, dodati i da broj verujućih opada u razvijenom delu sveta (Evropa, SAD), dok u zemljama u razvoju on raste, pa je ukupni efekat – porast, što bitno govori o tome da će, sve je verovatnije, krenuti da opada kada zemlje na putu razvoja dostignu specifičnu tačku u kojoj će shvatiti da njihovo zadovoljstvo zavisi od uspešnosti (interakcije) sistema ekonomije, politike i nauke, te od ideje o samostalnom pojedincu.

Sve ovo nagoni nas na pitanje o održivosti društva, budući da nam sveopšti nemar prema planeti govori o tome koliki je stepen otuđenja od razmišljanja, no kako smo došli do toga – objasnićemo kasnije. Sada je bitno shvatiti da su se, bar u zapadnom sistemu mišljenja, stvari preokrenule; veliki narativi postoje, ali se partikularno preferiraju i upražnjavaju, savremeni čovek za njih nema vremena i više se oslanja na svet-kao-takav, sopstvena umeća i učinke u društvu, kao i na osećaj zadovoljstva – imajući pak u vidu da dan njegovog života nije, u celini, protkan radom, već i da ima slobodnog vremena koje je, u suštini, rezultat razvoja civilizacije.

Senke prošlosti ili, jednostavno, nasleđa ovde stupaju na scenu, pa postaje nejasno šta je to garant društva i njegove kohezije ukoliko ga uopšte i ima (u poslednje vreme često čujemo optužbe na račun individualizma i tržišne ekonomije, što je više stvar neinformisanosti, nego bilo čega drugog, ali tuđom se sramotom ovde ne možemo baviti). Otuđenost, tvrde, postala je problem, ali to ne bi bila celovita priča – neotribalistički osećaj da čovek negde pripada fragmentiran je na više društvenih podsistema, grupa ili klaudova, a za to su, ponajviše, bile zadužene društvene mreže.

Autoriteti i dalje postoje iako je njihova priroda sada lokalna i fragmentarna, obezbeđujući ljudima da budu deo više društvenih grupa u isto vreme – od ljubitelja vege hrane, uticajnih eko-tviteraša i ljudi iz gejming industrije, pa sve do tradicionalnih zajednica. Prednost društvenih mreža je i u tome što su ljudi vidljivi, oni lajkuju i šeruju, a na sve to su i njihove lokalne i sporadične vođe, kojima svojom masovnošću daju legitimitet, vizuelno i zvučno prisutne, dakle slikom i glasom, dok niti jedna fizička barijera ne postoji sve dok influenseri i korisnici uredno plaćaju račune za internet i – struju. O krhkosti planete drugom prilikom.

Čini se, tako, da savremeni čovek oslonac traži u raznim vrstama influensa, lokalnih tačaka – pa i sistema – koje mu se iz ovog ili onog razloga dopadaju, gradeći, simultano, i sopstveni identitet. Na tom tragu, formula „poštujem pravila i kada mi se ne dopadaju” bitno je izmenjena u „poštujem, volim i zagovaram ono što mi se dopada iz X, Z razloga i njima se, u svom ponašanju, selektivno podvrgavam”. Fragmnetacija ove vrste dovodi nas u sledeće iskušenje – da li je put ka oslobođenju i samostalnosti u isto vreme i put ka sreći ili samo put ka slobodi?

III

Kumulativni efekat prethodnih odeljaka upravo je prostor slobode; podelivši vreme na radno i neradno, uz napredak nauke i ljudskih prava, došli smo u situaciju gde je relativno lako otići na drugi kraj sveta (dnevno se obavi oko 100 000 letova!), pojesti specijalitet kakve egzotične kuhinje (od 2016. godine, kaže Harari, više je gojaznih, nego neuhranjenih), a na sve to – stvari, kao takve, nikad nisu bile dostupnije odnosno jeftinije (poređenja radi, za istu količinu svetlosti za koju ste u srednjem veku radili 8 sati sada radite delić sekunde). Zvuči neverovatno i zaista jeste veličanstveno, ali: slobodna trgovina u isto vreme znači da sebi možete priuštiti tegove za kućni trening koliko i opijate raznih vrsta. Racionalno znate da je vežbanje za vas dobro, ali je instant osećaj bolji kada degustirate čašu viskija! Dakle, čovek mora da bira, ali i da promisli kako će koristiti svoju slobodu, imajući u vidu da ga priroda uživanja – paradoksalno! – u tome sputava.

Kempbelov zakon kaže sledeće: iako su ocene imale funkciju evaluacije, one su danas svrha po sebi. Nije li ista stvar i sa hranom? Dok je bila deo preživljavanja, ljudi su je, vođeni lepim ukusom, upražnjavali i dozirano uživali u njoj. Međutim, shvativši da nam ona, kao takva, izaziva zadovoljstvo, počeli smo je unositi u nezdravim količinama. Mnoge su stvari na ovom svetu krenule stranputicom Kempbelovog zakona, samo razmislite. Nadalje, treba li pomenuti da, ukoliko se odlučimo da u slobodno vreme uzimamo časove instrumenta, to ne mora, nužno, biti lak i prijatan proces? Vežbanje boli naš mozak, sinapse se razvezuju i ponovo povezuju – govorimo, na ovom mestu, o neuroplastičnosti – pa ne treba da nas čudi što ljudi lako odustaju od srodnih aktivnosti iako im se, zapravo, dopadaju.

U opisanoj asimetriji između onoga što će nam lako pružiti kratkotrajno i, najčešće, štetno zadovoljstvo, i onoga što nam pruža kvalitetan osećaj prijatnosti učestvuje još jedan aspekt našeg uma: naime, čovek bolje pamti loša iskustva, iz prosto evolutivnih razloga, pa nam se sreća uvek čini ređom i nedostupnijom. Dakle, sloboda nije, jednostavno, prostor zadovoljstva (sam po sebi), već se prema unutrašnjim principima on mora organizovati i usmeravati; iskušenja su česta i nenameravana, jer upravo sveopšti princip slobode znači da ćete biti okruženi drugim i tuđim slobodama koje kumulativno vode upravo – iskušenju, te se čovek mora zaista potruditi kako bi bio zadovoljan na način koji je u skladu sa njegovim telom i racionalnom mišlju, ali i zadovoljstvima koja po prethodne kategorije nisu, u biti, destruktivna.

IV

Fokusirajmo se, sada, na konkretan primer – ljubav u doba slobodno. Bihevioralna psihologija smatra da je ovulacija kod žena skrivena kako bi muški partner ostao sa njom i tako bio siguran da je potomstvo njegovo, što ima drugu i jedino važnu konsekvencu: on će, potom, učestvovati u razvoju deteta, njegovoj sigurnosti i preživljavanju jer je svet izvan materice samo drugačije okruženje koje ponovo nazivam In utero, spolja. Ljubav je – nakon zaljubljenosti – onaj osećaj koji je zajednicu držao u celini. Činjenica je, međutim, da period zaljubljenosti, te intenzivnog zadovljstva ne traje duže od osam godina, ljudi su naviknuti jedni na druge, ali osnovni motiv zbog kojeg se nalaze u tom stanju post-zaljubljenosti i izdržavaju ga svakako je dete, suštinski cilj evolucije. Ipak, sagledajmo stanje savremenog sveta – brojčanost populacije verovatno će biti na vrhuncu polovinom ovog veka usled demografske tranzicije, deca se dobijaju sve kasnije, a stopa razvoda u Americi je, primera radi, u prvih pet godina 50%.

Imati porodicu predstavlja, nadam se i dalje, realno zadovoljstvo (čak je i depresija ređa kod parova), ali i veliku obavezu koju, svesni sloboda koje su vam na raspolaganju, možda i ne morate da preuzimate? Ukoliko danas napustite dete, morate plaćati alimentaciju, suočićete se sa mnogim zakonskim i drugim posledicama, ali to imate priliku da uradite – postoje sirotišta (prva datiraju iz 15. veka), te razvijeni sistemi socijalne zaštite, hraniteljstva i usvajanja. Drugim rečima, vaš nemar ne mora rezultovati kobnim ishodom po dete, a to što ste učinili vaša je stvar. Znajući da će vam prosto seksualno iskustvo doneti zadovoljstvo, niste u obavezi ni da budete u vezi – iako je to nekada bio conditio sine qua non (neophodan uslov); savremeni oblici zaštite, poput pilula i prezervativa, nesumnjivo su doprineli ovom trendu iako imaju, bez ikakve ironije, najplemenitiju funkciju, pa tako dete i ne mora biti ishodište vašeg uzbudljivog putovanja.

Zaključak sledi: esencijalizacija zadovoljstva (otcepljenje zaljubljenosti i svega što nju prati od kompleksnog odnosa čiji je integralni deo) rezultat je ljudskih sloboda u svakom smislu, ali i olakšica društvenih sistema kojim spasavaju neracionalno, samoživo i svako drugo ponašanje, odnosno koji se, u biti, bave konsekvencama naših sloboda. Ponovo, postaje jasno da nestabilni prostor slobode pretenduje da se pretvori u sveopšte forsiranje sopstvene neurobiološke mašinerije instant zadovoljstava, pri čemu se jedna stvar nikako ne uzima u obzir: mi, ljudi, nismo optimizovani tako da naš nervni sistem uvek ima dovoljno molekularnih zaliha za proizvodnju permanentnog zadovoljstva. Dakle, nije moguće uvek biti srećan, ne zato što ne možemo da podesimo parametre sopstvenog života i prilika koje nas snađu tako da se osećamo srećno, već zato što naš nervni sistem dozvoljava da se tako osećamo povremeno i u određenom kontekstu. Nesumnjivo, važno je biti srećan, ali još je važnije biti dobro.

V

Ništa nam, razume se, drugo ne preostaje, no da načinimo kratak epilog stvari. Sloboda je reč, koncept i zavodljivi doživljaj koji ne vodi, nužno, zadovoljstvu. Zloupotreba opijata i srodnih supstanci predstavlja eksteriorizaciju sreće, produžava je i omogućava, ali nas na duže staze – i to je nužno tako – lišava zdravlja, a u perspektivi i života. Ne možemo preko onoga što nam je evolucijom dato, a ono što pak posedujemo u svojim potencijalima moramo znati kako da organizujemo i aktualizujemo.

Individualizam, kapitalizam i zadovoljizam smatram najvećim uspesima ljudske civilizacije, a projekat prosvetiteljstva njhovom dadiljom. Stvar je, međutim, u tome što, kada su jednom osvojeni, ne znači i da su po definiciji kontrolisani, pa ćemo uvek, ali zaista uvek imati obavezu da se njima bavimo i usmeravamo ih jedne prema drugima – ljude prema ljudima, u suštini. Sloboda je nešto što otvara prostor za delovanje, ali u nju nije upisana sreća po sebi. Koliko ćemo uspeti na sopstvenom putovanju zavisi od okolnosti, sopstvenog i tuđeg angažmana oko nas i inicijalnih uslova u kojima smo nastali. Naravno, znak interpunkcije na kraju balade – i tokom nje – uvek stavlja naša misao o svemu tome. Ukratko – biti čovek.

oktobar, 2025.