piše: Đorđe Petrović
Prošlo je više od godinu dana od premijere predstave Razvojni put Bore Šnajdera,a na biletarnici Jugoslovenskog dramskog pozorišta i ovog septembra tražila se karta više. Ovakva okolnost ne čudi, s obzirom na to da predstava govori o univerzalno gorućim problemima egzistencije u trulom birokratskom ambijentu kancelarije prigradske beogradske opštine. Reditelj Egon Savin skupio je maestralni ansambl ne bi li, po stručnom izboru, ponovo oživeo najbolju posleratnu dramu napisanu na srpskom jeziku. Moram se složiti sa rečima Irfana Mensura da je sala Ljuba Tadić okupila pravi Beograd, koji je došao da na daskama prisustvuje farsi malog, nesnađenog čoveka u potpunom rasulu.
Lik i delo Bore Šnajdera oživeo je „otac nove srpske drame i avangardnog pozorišta” Aleksandar Aca Popović, krećući se od apsurda, preko uzora poput Joneska i Nušića, pa sve do farse u koju utiskuje socijalnu kritiku. Farsa – sirova komika puna grubih šala i lakrdijaških efekata – sredstvo je prekoračenja, podrugljivi spektakl koji nas vodi u žarište satiričnih varnica koje paraju sve šavove nevešto skrojenog odela.
Egon Savin prigrlio je Popovićevo delo i na sceni priredio opšti haos koji se pretvara u čudovište zabluda. Jer, kako i sam kaže, „energija zablude je dalekosežnija i veća od energija racija”, a isključivo racionalno delo bilo bi, po rečima Popovića, dosadno. Pisanje drame je pisanje proze u dijalozima, a u tim razgovorima stoji slika sveta koji nastaje nasuprot onom koji nestaje. Središte drame je periferija – prostor između seoske patrijarhalnosti i duha građanskog života, gde se meša predratno građanstvo i posleratni politički establišment. U celoj toj zbrci jezički aparat igra ključnu ulogu. Novi jezik koji pisac stvara, prožet svakodnevnim frazama, uličnim idiomima i aktuelnim anegdotama, stran je urbanom govorniku. Čovek je ono što misli, a kako i Radjard Kipling kaže: „Reči su najjača ljudska droga” i onaj koji je navučen postaje otuđen od svog prirodnog okruženja.
Da bi se na pravi način prenela ideja drame, upravo zbog specifičnosti govora koji je odlikuje, tekst ne sme da se menja, što ostavlja malo prostora za improvizaciju. Dakle, podelu je morao da čini provereni i iskusni kadar, koji će se kvalitetno prevazići sve izazove koje ovakvo delo stavlja pred njih. Ulogu Piklje tumači Branislav Lečić, koji kao najveći izazov navodi upravo težinu teksta koji glumce uslovljava da budu tačni, ali i efektni. Naslovna uloga dodeljena je Nenadu Jezdiću, koji mimikom i pokretima dominira scenom, a odličnim osećajem za komični trenutak precizno plasira svoje replike. Uloga Selimira, matorog činovnika službe, poverena je Irfanu Mensuru, čiji je ulazak na scenu pratila partizanska muzika. Pohlepnog idealistu tumači Radovan Vujović, koji celim svojim bićem otelotvorava vrlo dvodimenzionalni karakter, plešući od smirenog boljševika do usplahirenog makijaveliste. Ognjenu Nikoli Raduloviću poveren je povodljivi Miloje koji svojom poslušnošću vrlo lako napreduje. Prevrtljivu i snalažljivu Linu, vrlo često neprijatnu i bez dlake na jeziku, odigrala je Branka Šelić. Marija Klanac tumači Gocu, nesnađenu pomoćnu radnicu koja na sve načine traži svojih pet minuta, iako joj baš i ne ide biologija. Lokalnu kafansku zavodnicu Roziku, koja partnere menja po udobnosti fotelje i koja zavodi Boru, drsko i sigurno oživela je Milena Živanović.
Mora se priznati da je scenografija, kao što se i očekuje, ključno uticala na opšti dojam o predstavi. Egon Savin je svoju viziju vrlo slikovito pretočio u ambijent u kome se farsa odvija. Zidom pozornice dominira slika partizanskih vojnika Ismeta Mujazinovića sa natpisom „Zbratimljeni i ujedinjeni u narodnom frontu izvojevali smo slobodu i gradimo budućnost”. Tu odmah nešto ne štima, jer „sloboda i budućnost” nisu baš tako blistavo prikazani kroz Razvojni put Bore Šnajdera. Sam Popović je verovao da će posle 1946. godine kroz četiri petoletke biti ostvaren komunizam u Jugolaviji, pa je možda i malo razočaran ishodom napisao ovu dramu 1967. godine.
S obzirom na to da je ovo priča o malim ljudima koji pogrešno tumače svoju ulogu u društvu, dakle, koji se nalaze na mestu koje im je strano, bilo je bitno primetiti koliko im je neprijatno. Stoga su stolovi i stolice bili pomalo nagnuti na jednu stranu, pa bi njihovo korišćenje izazvalo neprijatnost likovima, ali i iskrivilo vizuru gledaoca. Kostimografkinja Lana Cvijanović potrudila se da Bora, šnajder po zanimanju, nosi vrlo interesantne odevne kombinacije, ali sa duhom vremena koje se prikazuje. Celokupni utisak o predočenoj okolini zbunjuje i tera posmatrača na dodatno razmišljanje o okolnostima koje se odvijaju.
Međutim, pometenost je opšta karakteristika svih likova u predstavi, gde figurativno mali čovek pokušava da se snađe u okrutnom svetu, koji je van njegove kontrole. Bora Šnajder je tipičan predstavnik ove grupacije, te je prikazan kao antiheroj njemu nepoznatog sistema vrednosti, nametnutih obaveza i prevelike odgovornosti. U jezgru farsičnog mikrokosmosa prepliću se istorijski metež i narodni vrvež, zbunjujući svakoga ko se nađe u tom viru. Ali, ljudi će se iznova daviti u istom vrtlogu, a zbunjenom čoveku jedino ostaje da smisli drugačije načine za rešavanje istih problema. U tome se i najbolje ogleda farsa ove predstave. Lajtmotiv nije problem komunističke birokratije, ono je samo pozornica glavnog ljudskog pitanja – kako preživeti? Čovek je naviknut da živi i samo je tom zanatu vičan, ali situacija u kojoj se nalazi nateraće ga na neobjašnjive postupke. Iz haosa koji se stvorio, u svoj toj gluposti, nepromišljenim odlukama likovi se stavljaju u nebrano grožđe, a iz njihovog neiskustva proizilaze komične situacije. Međutim, Egon Savin uspeo je da farsu primiri i da se u njoj ne izgubi oštrica društvene kritike. Prikazujući različite mentalitete, navike, običaje i zablude Jugoslavije šezdesetih godina, uperio je prstom i u sve nas, terajući nas da se zapitamo kako da se izbavimo iz vrtloga. Parolaškim govorom, karnevalizacijom jezika i učestalim nabrajanjima stvorena je avangardna defabulizacija, prostor slobode mišljena i izražavanja u pokušaju da se nadvlada život.
Pozorišni sastanak reditelja Savina i dramaturga Popovića stvorio je unikatnu apsurdističku farsu na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Jedan je emotivno pisao o vremenu koje je doživljavao, drugi prikazao to vreme u matrici modernog pozorišta. Ali obojica brinu o prirodi stvari u društvu, a još od antičkih vremena po tom se pitanju ništa nije promenilo. Kritika koju imaju prema društvu satkana je od ljubavi prema njemu. Ovo nije samo razvojni put jednog šnajdera u gradonačelničkoj fotelji, već razvojni put svih malih ljudi naspram opšteg haosa. Zbog toga ova predstava ima posebno katarzičan efekat pri izlasku iz pozorišta. „Danas će sutra biti juče“.
oktobar, 2024.
