Nekada davno rečni bog Kefis među svoje valove zatoči zeleno-plavu nimfu Liriopu, obavi je lelujavim tokom i obljubi silom. Ona potom rodi ljupkog dečačića neodoljive, omamljujuće lepote i dade mu ime Narcis – neka opija svakog ko ga pogleda, to neka mu ime znači.
U to vreme se već bilo raščulo o Tiresijinom proročkom daru, pa mlada majka reši da proveri koliko u tim pričama ima istine, te upita vidovnjaka za svoga sinčića: hoće li biti dugoga veka, doživeti vremešnu starost. Proročanstvo je glasilo „Ako sam sebe ne (s)pozna”. To se svima činilo kao puko trućanje, uobičajena vidovnjačka zamuljancija bez mnogo veze sa pameću i stvarnim životom.
Narcis je izrastao u prekrasnog momčića. Silne su devojke u njega bile zaljubljene. I mnogi momci, i gorske i vodene nimfe… svako ko ga je video. No, ta nežna lepota je bila samo zastor preko oholosti i nadmenog grubijanstva jednog samoživog šesnaestogodišnjaka koji nikome nije dozvoljavao ni da ga takne.
Jednom, dok je lovio srndaće po šumi, ugleda ga nimfa Eho. Ona je, inače, bila prilično brbljivo stvorenje, pa su je sestrice nimfe često angažovale kao stražarku koja će pričama zamajavati Junonu dok se one ljubakaju sa Jupiterom. I to je bio dobar plan, međutim, ljubomorna kraljica bogova napokon prokljuvi o čemu se tu radi, pa reče:
„Ma, skratiću tebi taj jezik budalu od mene
što pravi! Neće ti velika vajda taj glas biti više!”
i svoje ostvari pretnje. E, odtada ova svršetak
govora ponavlja samo, odgovara onim što čuje.
To joj, naravno, nije smetalo da uzavre strašću za prelepim Narcisom, ali je morala da sačeka zgodnu priliku i nađe načina da mu izjavi svoju ljubav. Kriomice i uporno ga je pratila po šumi, a nakon nekog vremena okolnosti joj dođoše naruku:
Odvoji jednom se momče od drugova svojih, pa viknu
„Ima li nekoga ovde?”a Eho mu odvrati „ovde…”
Narcis se zapanji; zagleda okolo, traži, pa pozva
glasnije: „Dođi!”; I ona se odazva pozivom istim.
Motri svud ponovo – ne dođe niko – te viknu: „Je l’ ti to
bežiš od mene?” I ponovo začu izrečene reči.
Zamišlja lik on tom drugome glasu i maštom zaveden
nastavi: „Ovamo! Spojmo se!” Nikad radosnijim tonom
Eho mu „spojmo se!” vrati, pa presrećna pođe iz šume
svoje da ostvari reči, da obvije rukama nežno
vrat što priželjkuje s čežnjom. Ko bezglav tad pobeže Narcis
vičući: „Koga da grliš? Da takla me nisi! Pa, ja ću
umreti rađe no ti da i dodirneš moju lepotu
ona mu odvrati samo: „… i dodirneš moju lepotu”
Tužna i posramljena, Eho se sakrila u šumi, od besanih patnji sasvim okopnela: kosti joj postaše stene, samo glas ostade od nje. Hraneći ljubav neizmernom tugom, stalno je tumarala po šumama, u pećinama. Niko je ne viđa, a svi je čuju.
Narcis je nastavio po svome – i dalje neodoljiv, ali još drčniji, mnoge koji su ga poželeli je ponizio, mnoge unesrećio. Najzad, neko od prezrenih, u očaju i gnevu, podiže ruke ka nebu i izreče ovakvu kletvu:
…„Dabogda zavoleo i on ovako, ovako
voljenog ni on ne tako!”…
Taj vapaj začu boginja Nemezis, ćerka Noći, osvetnica i čuvarka kosmičke pravde koja kažnjava obesne, svakoga ko naruši zakone pravičnosti i harmoniju sveta… i nije joj mnogo trebalo:
Iznuren lovom i žegom, tražeći mesto za kratki odmor, Narcis nabasa na divni senoviti lug sa kristalno bistrim jezercetom koga opasuje sočno busenje i zelena trava, pa prileže uz vodu.
Žeđ kad je hteo da zgasi, drugačija razgore žeđ se
pijući vide lik krasni, lepotom ga opčini silno
Pomeri pameću Narcis od strasti, zapanjen osta da zuri u odraz: nežno, belo lice prošarano čednim rumenilom, a oči – bliznakinje zvezde! Usta mu k’o prelepi broš, vrat k’o od slonove kosti, uvojci k’o Apolonovi da su… od prekrasnog prizora ne može oči odvojiti. Na Narcisov namig – on odmigne; kad pruži ruku da ga pomiluje – i onaj iz vode ka njemu pruža, kad se nasmeje – uzrati mu osmehom, kad progovori – on miče usnama… ali ga nikako ne može čuti. I nikako dotaći. Očajan i uveren da niko nikada nije doživeo tako nesrećnu ljubav, poče da jadikuje, pitajući se zašto mu voljeni stalno izmiče, a tu je pred očima. Nisu među njima kapije silnih tvrđava, kalauzi, vrleti i stenje, samo malena voda. Nije moguće da mu se Narcis ne dopada, to sigurno nije – onolike nimfe za njime ludele. I najzad shvati: da se divi svemu onome zbog čega su se njemu divili; da već ima ono što želi; da je zbog svih svojih blaga postao prosjak; da će sve nestati kad se okrene i ode; da žudi za samim sobom; da mu je jedini spas smrt.
Potpuno satrven od tuge, razočaran, Narcis se zaplaka, a njegove suze zamutiše površinu vode i voljeni nestade. Potom se nanovo vrati, pa ponovo ode… Nesretni mladić poče da nestaje od tuge, da se topi kao vosak pri plamenu, kao jutarnji mraz na suncu, dok najzad ne izgubi čilost, svu snagu i telo za kojim je čeznula Eho. A ona ga nije napuštala uprkos svemu. Svako njegovo „jao” odjeknulo bi opet, a kad on reče poslednje „zbogom” i ona mu odvrati „Zbogom!”
Žalile su Narcisa sestre najade, sa njima naricale i drijade – tugom odzvanjala Eho.
Lomaču spremile, samrtni odar, usplamtele baklje,
no tela njegovog ne beše više: pronađoše samo
cvet jedan žuti kom latice bele okružuju tučak.
Ovidijeva verzija mita o Narcisu ispričana je kroz sto sedamdeset heksametarskih stihova i najduža je nama poznata. Bez obzira da li je kao uzor korišćen neki helenistički spis ili tradicija, sve kasnije umetničke interpretacije potiču upravo iz III pevanja Metamorfoza. I ime nimfe Lirope nam je poznato samo sa ovog mesta i nije nemoguće da ga je Ovidije izmislio i to tako da asocira na grčku reč za ljiljan. Ovidijevi opisi su senzualni i erotični, mnogo je stilskih igrarija koje (mogu da) imaju i seksualnu konotaciju, sve je prepuno strasti i patnji, višeznačja su u svakom stihu. Među najzanimljivijim je, možda, Tiresijino proročanstvo o Narcisovoj sudbini koje glasi „Ako sam sebe ne bude (s)poznao” čime Ovidije (naravno, svesno) zbunjuje čitaoca svog vremena (kao i nas), makar u prvom momentu, budući da izjava izgleda kao banalna inverzija jednog od najvažnijih moralnih načela antike: gnothi seauton – spoznaj samoga sebe, ispisanog na Apolonovom hramu u Delfima, a koje je i Platon (kroz Sokratov lik) navodio u svojim dijalozima. Mudri Tiresija, na prvi pogled, ne daje nikakvo „filozofsko proročanstvo”, ne predviđa Narcisu moralne samospoznaje i duhovne lomove, već govori o konkretnom, fizičkom (pre)poznavanju sopstvenog lika: Narcis bi, dakle, bio dugoga veka da nije video (tj. prepoznao) svoj odraz u vodi, a Ovidije se poigrava, vešto kombinujući uobičajenu nejasnost proročanstava sa različitim nivoima značenja glagola noscere (spoznati). Ipak, kako je Narcisovo samoljublje i psihološki problem, i tumačenje prorokovih reči u kontekstu čuvene delfske pouke bi ga moglo spasiti od fatalnog ishoda.
Nije sigurno da li je Narcis dobio ime po cvetu ili je cvet nazvan po samoljubivom mladiću, ali je prilično izvesno da je psihološka karakteristika koju je inspirisao ovaj mit prvi put upotrebljena krajem 19. veka i to u značenju seksualne perverznosti i/ili prekomernog masturbiranja. Psihologija je u međuvremenu korigovala svoju terminologiju, oko perveznosti i masturbacije Svetska zdravstvena organizacija često revidira stavove, te, eto, kad nekome sledeći put kažete da je pravi narcis, setite se… Ovidija.
piše: Anđelka Nastić
mart, 2018.
