piše: Teodora Rebić
Ceo svet traga za tajnom dugovečnosti. Svi bi želeli da žive dug i srećan život. Vekovima je upravo to naše centralno pitanje: šta je poenta života i kako da je pronađem?
Zapadna civilizacija polako je postala sasvim fokusirana na načine za unapređivanje sopstvenog života. Knjige iz oblasti psihologije samopomoći sve su popularnije. Svuda oko nas su priručnici za dobar život, ali kao da i dalje nismo došli do one prave formule. Možda formule nema? Ili smo je tražili na pogrešnom mestu.
Pogledajmo na istok. Na Dalekom istoku ljudi žive veoma dugo, ali i veoma kvalitetno. Za sebe tvrde da su pronašli formulu sopstvene sreće. Takozvani ikigai je japanski koncept, ni manje, ni više, nego životne svrhe. Naime, Japanci smatraju da svako ima svoj ikigai, svoj razlog postojanja. Neki su pronašli svoj ikigai i svesni su ga, dok ga drugi nose u sebi, ali još tragaju za njim. Ikigai je skriven duboko u nama, pa je, da bismo došli do njega, neophodno da strpljivo istražujemo dubine svog bića. Kako kažu žitelji Okinave (ostrva s najvećim brojem stogodišnjaka srazmerno broju stanovnika): ikigai je razlog zbog kojeg ustajemo ujutro.
Kada čovek ima jasno definisan ikigai, kada ima veliku strast, njegov život je ispunjen i srećan i ima svrhu. Put pronalaženja ikigaija je paralelan sa putem održanja zdravog tela, uma i duha.
Recept za dug život isto je što i recept za kvalitetan život, jer će, logično, kvalitet uticati na kvantitet. Čovek koji je zadovoljniji želeće da živi duže. Posedovaće razlog za radovanje svakom novom danu. Velika želja za životom prvi je uslov za produžavanje života. Tako bi, pojednostavljeno, mogao da se shvati ikigai. Nepojednostavljeno, ikigai zavisi i od fizičkog zdravlja, okruženja kome pojedinac pripada, od mentalnog sklopa, i od dubokih uverenja pojedinca. Za svaku od ovih sfera života, postoje prilično jasne i konkretne smernice.
Japanci kažu:
Prvo – Samo čovek koji je aktivan želi da živi sto godina
Blaga fizička aktivnost je neophodna. A sprovedena istraživanja pokazuju da najduže žive ne oni koji se najviše bave sportom, već oni koji se najviše kreću. Okinavljani su veoma aktivni i sa punih osamdest ili devedeset godina. Ne sede kod kuće gledajući kroz prozor ili čitajući novine. Oni mnogo pešače, kolima idu na karaoke koje zajednica redovno organizuje, ustaju rano ujutro i, čim doručkuju, izlaze u baštu i rukama čupaju korov. Ne bave se nikakvim konkretnim sportom, ali se neprestano kreću dok obavljaju svakodnevne poslove.
Onima koji žive u gradu i nemaju mogućnosti da veći deo dana provedu napolju, u prirodi, preporučuje se vežbanje. Istočnjačkih tehnika za postizanje ravnoteže duha, tela i uma ima dosta, one postaju sve popularnije i na Zapadu. Najpoznatija među njima jeste joga, koja svakako ima svoja blagotvorna dejstva; ali, u zavisnosti od vašeg fizičkog zdravlja (ili bolesti), ali i temperamenta, možete naći tehniku koja vama najviše odgovara. Japanci predlažu radio taiso, tai či, ći gong i šijacu. Sve ove tehnike u osnovi se sastoje iz vrlo jednostavnih pokreta, koje se dalje mogu usložnjavati. Njihov dobar uticaj na zdravlje je nesumnjiv, jer, pored aktivacije, tela utiču na smirenje misli i duha.
Drugo – pravilo 80 posto
Drugim rečima, kada osetite da ste gotovo siti, ali biste mogli da pojedete još malo, tada prestanite da jedete. Najlakši način za sprovođenje ovog principa jeste izbacivanje deserta ili smanjivanje porcija. Činjenica je da Okinavljani jedu manju količinu hrane, ali oni jedu često i veoma raznovrsno. U njihovoj dijeti redovno se konzumira 206 vrsta namirnica, od kojih se 18 različitih konzumira na dnevnom nivou. Najmanje sedam porcija voća ili povrća dnevno pojede jedan prosečan stanovnik Okinave. Žitarice su u osnovi njihove ishrane, a šećer retko kada direktno unose.
Treće – Živim jer sam bitan deo zajednice
Pored fizičkog zdravlja bez kog se ne može, stogodišnji Japanci motivaciju za život pronalaze u bogatom socijalnom životu. Oni se ne predaju i ne odustaju jer im se osećaj da njihov život ima svrhu svakodnevno obnavlja. Oni doprinose zajednici, opštini, komšiluku, društvu, učestvuju u zajedničkim organizovanim aktivnostima. Ne osećaju da su teret, niti da zavise od ostalih, jer to i nije slučaj.
Četvrto – logoterapija, pozitivan odnos prema životu
Ikigai, koji bi se mogao prevesti i kao radost zbog stalne zauzetosti, povezan je sa logoterapijom, ali ide korak dalje od nje. I čini se da je ovaj koncept jedna od osnovnih tajni neverovatne dugovečnosti Japanaca, naročitao stanovnika ostrva Okinava. Živeći ovaj koncept, oni uspevaju da uravnoteže telo, misli i duh i da sinhronizuju ono što je njihov talenat, zadatak, profesija i strast.
Za zdrave misli i pozitivan stav prema životu odgovorna je logoterapija. Logoterapija je kao psihoanaliza, samo obrnuta. Ne funkcioniše po principu rešavanje problema, jer tada smo fokusirani na sve ono loše što je u našem životu. Ne pretenduje da bilo šta promeni, negira ili odbaci. Nije retrospektivna, ne gleda unazad. Nije introspektivna i analizirajuća.
Dakle, suprotna je psihonalizi. Prvo pitanje u logoterapiji glasi: zašto se ne ubijete? Pacijenta ovo pitanje odmah usmerava na sve što je u njegovom životu dobro i gotovo uvek nalazi dovoljno motiva da to ne učini i nastavi dalje. Drugim rečima, logoterapija deluje tako što nam pomaže da pronađemo razlog da živimo. Prema logoterapiji, negativna osećanja su prirodna, treba ih dopustiti i pustiti, greška psihonalize je u racionalizaciji osećanja jer ih dalje produbljuje i onemogućava im da odu. Cilj nije savršen život i savršen čovek, bez neuspeha i negativnih osećanja, već čovek u ravnoteži koji je spreman da prihvati promenu i razume da je ono negativno sastavni deo celine.
Peto – osećaj toka kao smernica
Da biste pretvorili posao i slobodno vreme u prostor za lični razvoj, potrebno je da pratite osećaj toka. Uživeti se u doživljaj ili prepustiti se toku, znači zaboraviti na prostor i vreme. Dok nešto radimo, toliko smo uživljeni u tu aktivnost da ni na sekund ne obraćamo pažnju na okruženje, vreme koje prolazi, nema misli koje nas ometaju. Mi smo potpuno prisutni. Svima nam se ponekad desilo da upadnemo u tok, dok, na primer, čitamo zanimljivu knjigu, pišemo, ili skijamo. Ovakva specifična vrsta posvećenosti onome što radimo glavni je pokazatelj da u tome uživamo i to je uslov da u tome budemo i uspešni. Ne može nas bilo koja aktivnost ubaciti u stanje toka, a nije ni svako kadar da se baš uvek u toj meri nečemu posveti.
Prema rečima istraživača Ovena Šafera, da bismo se potpuno uživeli u neku aktivnost, neophodno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:
- Da znamo šta treba da uradimo
- Da znamo kako to da uradimo
- Da znamo koliko dobro to trenutno radimo
- Da znamo čemu stremimo (šta nam je krajnji cilj)
- Da datu aktivnost doživljavamo kao izazov
- Da naše veštine budu na visini zahteva zadatka
- Da nas ništa ne ometa i ne prekida
Dakle, treba da izaberemo zadatak koji nam je jasan, svaka zbunjenost i nepreciznost u postavljanju zadatka oduzela bi nam energiju i preusmerila pažnju. Moramo da znamo šta tačno radimo, ali i da znamo pravila o tome kako to treba da radimo. Taj zadatak ne bi trebalo da nam bude pretežak jer bi to izazivalo anksioznost i nazadovoljstvo, ali ne treba ni da nam bude dosadno i neizazovno. Takođe, važno je da znamo zašto i čemu služi to što mi radimo da bismo dali poentu tom zadatku.
Mogućnost da uđemo u stanje toka i potpune predanosti je nešto što se uči, i vežba, a u Japanu izuzetno ceni. Najpoštovaniji su oni majstori, inženjeri i umetnici koji toliko uživaju u svojim poslovima da ih neprekidno rade, kao da svet oko njih ne postoji. Cilj jeste pronaći one aktivnosti kojima možemo toliko da se predamo, u kojima toliko uživamo. Japanci kažu da je nakon toga lako pretvoriti tu aktivnost u profesiju jer ćemo, ukoliko aktivnost volimo, lako dovesti do savršenstva svoj talenat.
,,Možeš da ostariš i da ti ruke drhte, možeš da ne spavaš noću osluškujući šuštanje u svojim venama, možeš da patiš za svojom jedinom ljubavlju, možeš da posmatraš kako svet oko tebe uništavaju opaki ljudi ili kako se tvoja čast gazi u kloakama prostih umova. Jedino što ti tada preostaje jeste da učiš. Da učiš zbog čega se svet kreće i šta ga pokreće. To je jedino što um ne može da iscrpi, otuđi, da te muči time, jedino čega se ne plaši i ne preza od toga, jedino zbog čega neće zažaliti.“
T.H. Vajt, Jedini i budući kralj
Na taj način se naša strast, naš zadatak, naša profesija i naš talenat stapaju u jedno, u naš ikigai. A osoba koja pronađe svoj ikigai, ima sve što joj je potrebno za dug život ispunjen radošću.
april, 2024.
