Ako ste pratili ovu rubriku, možda ste primetili da je pisano o najrazličitijim „kreativcima”, od zanimljivih rukotvorina u vidu torbi i nakita, pa sve do arhitekture, slikanja i poezije. Međutim, postoji jedna kategorija, usudiću se da kažem, često potcenjena po pitanju kvaliteta, a i količine umetnosti koju kreira. U pitanju je gejming industrija. Iako je jača tvrdnja da su video-igrice umetnička forma sama po sebi, kontroverzna i u manjoj meri prihvaćena, slabija tvrdnja da one često imaju umetničku vrednost, deluje intuitivno prihvatljivo. U pitanju je, naravno, i lukrativni biznis koji je već pre oko deset godina globalno zarađivao duplo više od filmske industrije. Sa takvom količinom resursa, jasno da postoje preduslovi za kvalitet, pa i umetnički. Prema nekim procenama, stotine hiljada igara (ako ne diskriminišemo po veličini) izda se svake godine, pa vi zamislite samo tu konkurenciju. Međutim, postoje ljudi koji, iako svesni te činjenice, igrice prave zato što su, pre svega, entuzijasti, kojima se je sam proces privlačan i ispunjavajuć.
Svake godine održava se veliki broj hakatona (od eng. reči hack – marathon), posebnih, uslovno rečeno, programerskih događaja gde se razni (neretko ad hoc) timovi takmiče da nešto naprave u zadatom vremenu. Podvrsta hakatona gde su video-igrice finalni proizvod, poznata je kao gejm džem (eng. game jam).
Takvih manifestacija, nećete verovati, ima i kod nas, i mi smo danas kratko o tome popričali sa dvojicom mladih i kreativnih (mig, mig), višestrukih učesnika ovih događaja. Jedan od njih će vam možda biti poznat, ne po imenu, a ni po rečima. Po delu, jer je on jedan od veterana KUŠ!-a, donedavno zaslužan za značajan deo vizuelnih nadražaja koji su vam sa naših virtuelnih strana stizali, Filipom Abramovićem. Naš drugi sagovornik je programer Miloš Manojlović, i obojica su članovi (iako ne jedini) gejm džem grupe Jammed Game. (Eto nove brzalice, narode!)
Šta je najveći izazov?
MM: Teško je organizovati ljude, čak i u profesionalnom okruženju, a još manje u volonterskom izdanju. (Što je vašem časopisu sigurno poznato). Nije lako ni zavozati se i konačno krenuti sa projektom. Pritisak može da bude ogroman, a kraj nimalo na vidiku bez obzira na kratak rok.
Zbog čega ovo radite?
FA: Prvenstveno iz velike strasti i ljubavi prema video-igrama. Fantastično je koliko ti jedna prilika za učešće u njihovom nastanku donosi. Svako od nas se na ovaj ili onaj način dobro zabavio, nešto novo naučio, iskusio timski rad u intenzivnoj a opet prijatnoj atmosferi. Stekli smo znanja u nekim novim tehnologijama, kao i iskustva koja će nam možda pomoći da se jednog dana san o stvaranju video-igara obistini i postane ozbiljnija, karijerna priča.
Koje bi zablude o gejmingu i video-igricama voleli ovom prilikom da razbijete?
FA: Prvo, postoje zablude u vezi sa samim igrama, da su one periferna grana industrije zabave, što je svakim danom sve dalje od istine. Drugo, konačni proizvod u kome uživaju mase jeste divna, lagana i zabavna stvar, razbibriga, ali sam proces pravljenja igre je nešto sasvim drugačije. Ljudi najčešće nisu svesni šta sve sa sobom nosi razvoj video-igara – koliko to može da bude naporan i frustrirajući zadatak, pun razočarenja. To je priča o ogromnom broju uloženih sati napornog rada, uz večitu opasnost da se sve to na kraju ispostavi uzaludnim ako rezultat ne opravda očekivanja. Ipak, rekli bismo, vredno je te žrtve.
Da li su video-igrice umetnost?
FA: Apsolutno mogu biti. Video-igre su samo medijum – postoji sada već izuzetno veliki broj primera koji se u potpunosti mogu klasifikovati u prvoklasnu umetnost u svakom pogledu. Ako su filmovi umetnost – kao spoj slike, fotografije, priče, glume, zvuka, muzike uz upotrebu raznih talenata i veština, video-igre mogu biti sve to – sa dodatnom dimenzijom interaktivnosti.
Svih četrnaest igrica koje je ovaj eklektički tim napravio možete pogledati i isprobati na sajtu https://jammedgame.itch.io/. Upozorenje – neke od njih su stvarno zarazne!
piše: Uroš Vučenović
