Skoro sam imao priliku da pogledam ovaj film koji se od decembra daje u našim bioskopima (sada samo u bioskopu Fontana). Prva stvar koja me je iznenadila je bila činjenica da sam na projekciji bio sam i mislim da je to velika šteta.
Reditelj Ivan Marinović je svoj debitantski film snimio na dobro poznatom terenu, poluostrvu Luštica u Crnoj Gori odakle je poreklom. Film se bavi pokušajem meštana sela da prodaju svoju zemlju britanskoj investicionoj firmi i na taj način dođu do lake zarade. U tome ih sprečava pop Petar, koga tumači Nikola Ristanovski. Uprkos insistiranju meštana, on nije spreman da proda parcelu u svom posedu. Pored Ristanovskog u filmu igraju Filip Kolicov u ulozi sina, Seka Sablić u ulozi majke, kao i Leon Lučev, Ljubomir Bandović, Bogdan Diklić i Dragana Dabović u sporednim ulogama.
Dobra glumačka ekipa i nepretenciozan rediteljski pristup ovaj film čine stvarno prijatnim za gledanje. Radnja teče organski bez puno digresija. Narativ je klasičan i umerenog tempa što ga čini lakim za praćenje, dok su likovi dopadljivi i tipizirani kako bi služili radnji filma. Na samom početku i u još nekoliko kadrova tokom filma elementi unutar kadra su dobro komponovani u više planova, prenoseći atmosferu prostora u kome se likovi nalaze na izuzetno maštovit način. Često kompozicija kadra otkriva apsurdnost situacije u kojoj se akteri nalaze – izmeštajući se iz njihovog ličnog prostora i uzimajući hladniju poziciju posmatrača.
Svi ovi elementi ne bi činili upečatljiv film da nisu podređeni dinamici koja postoji između grupe muškaraca iz mesta koje odumire na jednoj strani i popa Petra na drugoj. Petar je izuzetno zanimljiv spoj gotovo raspućinovskog izgleda i karakterno slabog čoveka. Meštani kojima se suprotstavlja su veoma slični njemu, ali su naučeni da budu deo grupe. Ovaj unutrašnji sukob između potrebe za pripadanjem i odbrane ličnog identiteta glavnom liku daje univerzalnost, jer govori o težnji pojedinca ka pronalaženju svog mesta u društvu, težnju sa kojom je, barem meni, bilo lako identifikovati se. Kroz seriju događaja međuljudski odnosi u malom mestu degradiraju i on biva primoran da se suoči sa ljudima iz zajednice kojoj pripada.
Kulminacija tog odnosa je odlično sproveden deo filma u kome pojedine scene podsećaju na filmove Zveri Južnih Divljina Bena Zejtlina ili Sijeranevada Kristija Pujua. Tome najviše doprinosi glumačka igra Nikole Ristanovskog i Leona Lučeva, u ulozi Save, vođe grupe muškaraca kojoj je Petar suprotstavljen. Prividna produhovljenost Petra kao sveštenog lica se razgrađuje i on postaje besan, ogorčen i sujetan pri tome postajući sličniji ljudima od kojih je mislio da je bolji. Opiranje je neizbežan deo procesa inicijacije. Krah Petrovog ega je odlično prikazan i uverljiv, a opet uspeva da ne postane tragičan i destruktivan. Kao takav je redak primer pozitivnog rešavanja konflikta u nama bliskoj kinematografiji.
Upravo zbog toga je Igla ispod praga film vredan pažnje. Iako su likovi tipizirani i sam film nije ni vizuelno ni dramski izuzetan, on uspeva da svojom humanošću i razumevanjem za ljude kojima se bavi izazove empatiju kod gledaoca i na taj način ga navede da navija, ne samo za glavnog aktera nego i likove kojima je suprotstavljen. To filmu daje retku vedrinu uprkos kompleksnosti teme koju obrađuje. U svakom slučaju, moja topla preporuka, pogledajte ovaj film dok se još daje u bioskopima.
piše: Nenad Tesla
februar, 2017.
