piše: Tamara Živković
Knjiga Ideoluzije je zbirka priča mladog slovenačkog pisca Jasmina B. Freliha. Za svoj prvi roman Na/pola Frelih je dobio nagradu Evropske unije za književnost, za najbolji prvenac, a taj modernistički ton, iznenađujuće sveže teme i neobičan stil pisanja koji su mu i doneli nagradu, Frelih je nastavio da neguje i u Ideoluzijama.
Na samom početku knjige pisac nam daje ključ u kom treba da čitamo i tumačimo ideje iz priča koje će da slede. On ih je nazvao dvema činjenicama savremenog života. Prva je da je savremena civilizacija mreža primljenih značenja i da u njoj nema istina već postoje samo relacije značenja koja se protežu između individualnih agenata. A druga je da je osećanje jedina istina koja je zajednička svima koji egzistiraju u istom trenutku. Takva postavka viđenja savremenosti daje piscu mogućnost da se poigrava sa simbolima, idejama i temama savremenog društva, bez potrebe da se odredi na kom su delu suprotstavljenih polova – istine i laži.
„Ako krenem sad da vam pričam jednu priču, nema šanse da mi verujete jer ni sam još ne verujem u nju, meni samom se čini neverovatna, međutim, kad mi se već desila, pa nisam valjda lud da ne verujem samom sebi, tako da ću je zato ispričati i vama, a vi sami sa sobom posle većajte šta će biti sa vašim poverenjem i hoćete li ga mojoj pripovesti pokloniti ili ne. Ako mi poverujete, priča će vas zabaviti, ako ne, e onda ste najobičnije neverne Tome i treba da čitate isključivo enciklopedije jer ste dosadni i toliki ste smorovi da ne znate da cenite priče i, opšte uzevši, predstavljate rizik po celo društvo, prokleti pričomrsci.”
-iz priče Noćna straža
Naslov knjige nam donekle otkriva šta je to što će biti zajedničko pričama koje slede – ideologija i iluzija. U svakoj od priča je tematizovana neka ideologija, uverenje, shvatanje savremenog društva, čiji je nosilac lik iz priče. Teme variraju iz priče u priču – od povratka Mesije kojim se otvara zbirka, preko Amerike kao zemlje snova i ideje da je suština očima nevidljiva, do socijalne pravde i licemernosti savremenih država. Iako neke od ovih tema zvuče pomalo klišizirane, one su u Frelihovoj obradi sve samo ne to. Ako bismo za primer uzeli priču Readymade koja se poigrava, između ostalog, sa idejom da se suština nečega ne može sagledati očima, primetićemo spomenutu inovativnost u obradi same teme. Priča donekle podseća na Gogoljev Nos – jednog dana, glavni junak se budi bez lica. Nakon nekog vremena traganja pronalazi ga kod neke male devojčice koja se sa njim igra kao sa plastelinom, tako da nije mogao da uzme svoje lice nazad jer je već bilo celo izgnječeno. Paralelno sa tom narativnom linijom, umetnica, koja se u priči karakterizuje kao isprazna poput mrtvih priroda koje slika, traga za čovekom bez lica. Kada se pronađu, nakon nekog vremena ona postaje nezadovoljna jer shvata da on nju uopšte ne vidi i na pomalo morbidan način, oduzme sebi vid.
„Da te nikad, zabola se u desno oko, više, pa u levo, ne vidim očima!
Teskoba ga je opkolila, ceo celcat utrnuo je na stolici. Lila joj je krv iz očnih duplji, a kad je uz glasni zveket viljuška tresnula o zemlju, odjednom je preneraženo uzdahnula.
O Bože, rekla je. Pa ja te vidim! Ja te vidim! O, kako si divan, o Bože, kako si divan!”
-iz priče Readymade
Iako se ova priča može čitati na mnogo dubljih nivoa, već i iz same fabule primećujemo tendenciju pisca da uzdrma, šokira čitaoca, da ga baci u stanje pozornosti koje će ga navesti da sa punom pažnom čita svaku priču u ovoj zbirci.
Ono što je takođe zanimljivo jeste da je u svakoj priči naracija prepuštena nekom drugom liku, to može biti čovek, žena, dete, stabilan, nestabilan lik… Čak se u pojedinim pričama često smenjuju likovi koji vrše naraciju. Tako da je svaka priča ispričana na drugačiji način, sa drugačijim stilom koji zavisi od onoga koji je priča, što doprinosi izuzetnoj dinamičnosti same zbirke, ali i potvrđuje ideju sa početka knjige – ono što je zajedničko svim ljudima, ma koliko oni bili različiti, jeste osećanje, a osećanje je jedina istina na ovom svetu.
maj, 2020.
