Intervju vodio: Igor Belopavlović
Fotografije: Stefan Simonović
Pre nešto manje od deset godina, u našoj prvoj godini postojanja, imali smo priliku da razgovaramo sa Jasminom Lorin, tadašnjom dirigenticom hora Viva Vox i upoznamo njihov rad i iskustva. Sada, vraćamo se toj priči kroz razgovor sa Milošem Botićem, koji je angažovan u horu skoro od samog početka – kako na bini tako i iza nje. Miloš nam otkriva kako je Viva Vox rastao i menjao se kroz dve decenije, kako se prenose vrednosti sa generacije na generaciju, kao i sve izazove i radosti koje nosi rad u jednom od najprepoznatljivijih horskih ansambala u Srbiji.
1. Za početak, kako se Viva Vox, koji postoji preko 20 godina, razvijao i menjao kroz decenije?
Početak je sledeći – ekipa koja je 2003. završila Zemunsku gimnaziju htela je da nastavi druženje i dalje kroz horske aktivnosti. Tada su se priključili KUD-u „Branko Radičević” u Zemunu. No, kao samostalan hor, Viva Vox zvanično nastaje 9. maja 2005. godine. Prvih pet godina bio je period klasičnog horskog života jednog malog hora u Beogradu, odnosno u Zemunu. Nastupalo se eventualno jednom godišnje na nekom godišnjem koncertu u maloj sali, najčešće u domu Vazduhoplovstva u Zemunu. Pevali smo klasični repertoar – Mokranjac, duhovna muzika, ponešto zabavno, ali vrlo ograničeno. Eventualno, ako je bilo potrebno za gimnaziju, tu smo imali probe. U tih prvih pet godina bilo je možda pet do sedam nastupa.
Negde krajem 2009. odlučili smo da proširimo repertoar, birali smo muziku koju volimo i koja je zabavna za nas. Počinje druga faza – kada postajemo pravi a cappella hor. Intenzivan period od tri do pet godina uključivao je putovanja po svetu – Ujedinjene nacije, Kina i razni gradovi. Stotine koncerata. Taj period traje do 2015, a veliki koncert u Areni zatvara to razdoblje. Nastupi su se nastavili intenzivno po Srbiji i regionu sve do dolaska korone.
Tokom korone, zbog zabrane okupljanja, hor nije imao probe dve godine. Veći deo članstva se odjavio, čak i dirigentica. To je bio treći veliki period – velika promena. Dolazi novi dirigent, Boris, dolazi novo članstvo, neki stari članovi se vraćaju i krećemo u novu fazu. Nova pobeda obeležena je koncertom u Sava centru.
2. Šta se u Voxu prenosi sa generacije na generaciju?
Dobra energija, sličan zvuk. Ljudi koji vole muziku sa kojom smo krenuli – rok, alternativa, pop, metal, tehno. Kontinuitet, žila kucavica. Ideja je da muzika pomera granice horskog pevanja i da bude nešto neočekivano.
3. A šta se menja promenom članova?
Vox je počeo kao grupa prijatelja koja je želela da peva. Kako idu životne obaveze, ljudi napuštaju hor i zamenjuju se novim članovima. Inicijalno, članovi nisu bili prijatelji, već ih je privukla zajednička muzika i nastup. Sada je proces obrnut: članovi hora postaju prijatelji.
4. U našem prethodnom intervjuu spominjali smo mogućnost i autorskih pesama…
Ideja postoji, ali do sada se ništa konkretno nije desilo. Možda bude do narednog intervjua, za novih deset godina.
5. Kako izgleda proces izbora novih članova i audicija posle svih ovih godina?
Izbor novih članova za svaku generaciju postaje sve teži. Inicijalno su to bili uglavnom ljudi koji su voleli da pevaju i koji su bili deo društva. Bilo je i dobrih i manje dobrih, ali smo svi rasli zajedno. Kako je Vox porastao, porasli su i zahtevi. Ljudi koji dolaze sada moraju brže da se uklope u priču. Ne mogu da imaju toliko vremena koliko smo mi imali da učimo i rastemo, nego dolaze skoro kao već izgrađeni pevači. Samim tim, proces audicije je postao mnogo komplikovaniji i stroži, a prijavljuje se mnogo više ljudi, pa je i selekcija teža. Ako se za jednu audiciju prijavi 500 ljudi, a imamo pet ili šest mesta, kriterijumi moraju biti jasni.
6. A izbor pesama?
Izbor pesama uglavnom ide iz naše želje i ljubavi prema muzici. Ono što volimo, to volimo i da pevamo. Sami dajemo predloge, a na kraju aranžer odlučuje da li pesma može ili ne može. Bitno je da pesma ima dovoljno harmonije da može da se razloži na hor i da dodatno pomeri granicu – da bude nešto neočekivano i izazovno, a ne nešto što smo već pevali.
7. Pored samog rada u horu, možeš li reći nešto o radu iza scene? Sa kakvim izazovima se suočavate?
Potreban je veliki rad da bi se postigao pevački kvalitet. Sastav mora biti spreman za nastupe, što uključuje koreografije i komplikovane aranžmane. Vežba je obavezna za sve članove, a oni koji učestvuju u organizaciji van pevanja imaju dodatne zadatke. Pošto pevamo a cappella, svaki glas mora da se čuje posebno, što podrazumeva mikrofone za svakog člana – ako je 40 glasova, to je 40 mikrofona. Tu je mikseta sa 40 kanala, monitoring za 40 ljudi i ozvučenje.
Stvar je i produkcijski vrlo složena. Za svaki nastup potrebna je adekvatna scena, tehnički dogovori, marketing, društvene mreže. Nastupali smo uglavnom bez sponzora, pa treba pokriti i finansijski deo. Logistika je velika, ali imamo iskustva, većinu stvari radimo sami, a za određene angažujemo saradnike.
8. Sada prelazimo na mlađi hor, za decu i mlade do 18 godina – Juke Vox. Kako je došlo do ideje da se pokrene?
Ideja je krenula više kao šala, pošto su neki članovi počeli da dobijaju decu i nisu mogli da dolaze na probe. Zezali smo se kako hoćemo hor za decu, da mi možemo dolaziti na probe i vodimo ih sa sobom. Ali odista je pokrenuta nakon tragedije u Ribnikaru, kada su bivši članovi, direktno povezani sa tim događajem, odlučili da pokrenu nešto što bi deci donelo radost i skretanje pažnje od te situacije. Tako da mlađi hor postoji od 2023. godine.
9. I je li zaživela ideja da u mlađem horu ima dece bivših ili sadašnjih članova?
Da, ima dece bivših članova, a Nale, bivša članica, i ja, sadašnji član, vodimo hor. Njena ćerka je takođe u horu. Isto tako, deca bivših članova iz muzičke škole i naši rođaci su uključeni. To je neka vrsta porodične tradicije. Kada porastu, prelaze u velike horove, što je prirodna selekcija.
10. Koja je razlika u radu sa mlađim horom u odnosu na starije?
Mlađi hor mora da ima jednostavnije aranžmane, ali suštinski princip rada je isti. Ono što smo mi naučili na probama sada prenosimo deci. Deca treba da osete da su dobrodošla, a akcenat je na dobroj energiji i druženju, što se vidi i na sceni. Nije cilj finansijski profit ili biznis plan, nego da deca pevaju i uživaju. Nema plejbeka, snimljenih matrica – samo glas.
11. U decembru ste imali veliki koncert u Sava centru. Kako je bilo vratiti se na veliku scenu i kako je to iskustvo značilo za hor, posebno za mlađe članove?
Za mlađe članove, kao i za Juke Vox, iskustvo je veliko i značajno. Kako smo napunili 20 godina, znali smo da 2025. mora da se održi veliki koncert i da se obeleži ta godišnjica. Otežavajuće okolnosti bile su što smo imali mnogo novih članova, a u jednom trenutku ostali smo bez tenora, pa su ljudi morali brzo da nadoknade celu priču. Bilo je teško organizovati sve u kratkom roku. Veliki koncert zahteva i veliku logistiku, i, naravno, sve to košta. Pošto nismo imali većih koncerata u Beogradu skoro deset godina, razmišljali smo da barem pola repertoara bude premijerno u Beogradu. Neke stvari smo ranije izvodili, ali ne pred publikom, tako da je više od pola repertoara bilo novo. Hteli smo spektakl, pre svega rođendanski, za nas, bivše članove, naše porodice i ljude koji nas dugo prate i vole.
Mislim da smo na kraju uspeli. Na neki način, uspeli smo da uredimo smenu generacija. Mlađi pevači koji su došli sedam ili osam meseci pre koncerta, a kojima je to bio drugi ili treći nastup, položili su veliki ispit jednim velikim koncertom. Od tog momenta više ne postoji podela na stare i nove članove – svi smo samo članovi. Prošli smo jednu veliku stvar, što je ozbiljna odskočna daska za budućnost. Vatreno krštenje novih članova na jednoj od najvećih scena kod nas, pred skoro 4000 ljudi, uz ozbiljnu produkciju, koreografije i ozvučenje, uz vatrenu publiku.
12. Kako ste se odlučili za vizualne elemente hora?
Što se stila oblačenja tiče, ranije smo izabrali stil koji je malo grunge, malo Breakfast Club, uz crno-belu osnovu, razbijenu crvenom bojom, što je boja starki ili aksesoara. To je naš vizualni identitet. Za ovaj koncert smo osvežili celu priču – doveli smo nove saradnike i saradnice, pre svega Juliju i Sofiju, koje su radile kampanju. Obavile su fantastičan posao. Julija je kopirajterka, Sofija dizajnerka, a Andrej nas je fotografisao i takođe odradio sjajan posao. Uradili smo i neku vrstu rebranding-a za tih 20 godina.
13. A što se tiče koreografije?
Imamo koreografa Mirka, sa kojim radimo već deset godina. On zna da možemo više nego što mislimo, izvlači naš maksimum, čak i preko maksimuma. Nekad mislimo da nećemo uspeti ili da nešto ne izgleda dobro, a kada vidimo sa strane, shvatimo da je sjajno. Naravno, nisu sve pesme sa koreografijom, samo one koje imaju energiju. Koreografija prati pesmu – intenzivnije pesme imaju energičniju koreografiju, mirnije pesme prate mirnija kretanja.
14. Šta publika može da očekuje od Viva Voxa i Juke Voxa u narednom periodu?
Sava centar je bila velika prekretnica. Ponovo smo se pojavili na velikoj sceni, mnogi su mislili da više ne postojimo. Pokazali smo da smo tu, da smo refreširani, osvežili smo sastav i repertoar. Stara energija, ali na novi način. Publika može da očekuje još nastupa. Fokusiraćemo se i više na društvene mreže nego ranije. Objavljivaćemo neke klipove kao i cele pesme sa našeg koncerta, i još svašta nešto. To će omogućiti publici koja nije mogla da prisustvuje da vidi kako je bilo i poslužiće kao tizer za eventualni sledeći nastup. Ali nastupi ostaju prioritet.
15. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Serija: Animirana – Arkane; knjiga: Stiven Erikson, bilo koji deo iz serijala Mesečevi vrtovi, fantastična literatura; muzička numera/album: Foo Fighters, uvek mi ulepšava raspoloženje; slikarka – Mila Sretenović.
februar, 2026.
