U autorskoj muzici postoje pesme – potpisi, koje su obeležile rad i karijeru pojedinih muzičara. Retki su oni koji su napravili toliko dobrih i kvalitetnih pesama, da ni najveći poznavaoci muzike ne bi mogli da izdvoje samo jedan upečatljiv i prepoznatljiv hit. Ipak, ima i takvih autora, a jedan od njih je svakako narod, možda i najprominentniji autor muzičkih numera koji se ikad pojavio.
Lajkovac je jedna mala varoš kraj Lazarevca, a svoje postojanje u obliku u kakvom danas postoji, duguje jednom izumu novog veka – vozu. Naime, geografski položaj Lajkovca uslovio je i razvoj pruge u kolubarskom kraju. Uskotračna pruga (popularni „ćira”) prošla je kroz ovu varošicu, a s vremenom se u njoj napravilo i ozbiljno železničko čvorište za uskotračnu železnicu, odakle su vozovi išli u razne krajeve naše sadašnje i bivše zemlje. Bilo je tu raznih naroda, istorija, sudbina, religija. Voz svašta sa sobom donese, a ne mora da odnese. Tako je bilo i u Lajkovcu, sve dok uskotračna pruga nije otišla u istoriju. Široki kolosek, onaj nama mlađima poznat, nije doneo takav kulturološki naboj Lajkovcu, ali je sama pruga, ostala simbol ove varošice. Sve živo u ovom gradiću vas podseća na železnicu, a ne možete ni da je izbegnete, jer se grad širio niz prugu.
Pored pruge, onaj po kome je Lajkovac najpoznatiji, jeste Mile. Mile je čovek nepoznate naravi, performansi, prezimena. Ono što je izvesno jeste da ide prugom, pušač je, ima drugara i sklon je da ga ostavi nasred pruge samog. Mnogi su se trudili da utvrde pravi Miletov identitet, ali on je, poput Valtera, odlučio da bude svaki Kolubarac kog možete sresti. Sumnjalo se da je to izvesni Mile Lazarević, a da mu je drugar Milisav Stojković, obojica „milinci”, pa sad i ne može čovek znati ko je baš traženi Mile od njih dvojice. Sa druge strane, neki su govorili da se radi o Miodragu Bankoviću, lajkovačkom lekaru. Verzija koja je autoru najbliža je ta da je Mile, u stvari, svaki seljak kolubarskog kraja i da mu je prikačeno generičko ime, jer je jedno od najčešćih u tome kraju. A kako drugačije, kada je autor pesme narod?
Drugo pitanje koje se postavlja jeste: zašto Mile i njegov drugar idu baš prugom? Što ne idu putem, kao i svi ljudi? Istini za volju, ovo pitanje je postavio slavni srpski književnik i slikar Momo Kapor, ali vrlo brzo je dobio čitavu paletu odgovora na to pitanje, sličnog sadržaja. Naime, razlog zašto Mile ide prugom jeste taj što, kada krenu kiše s proleća i jeseni ili pljuskovi leti, jedini spas za seljaka od kaljanja sa stokom po zemljanim putevima jeste bila upravo pruga i kameni nasip na kojem je položena. Andrija Bajić će, mnogo kasnije, u jednom intervjuu, dati podrobnije objašnjenje da je pored same pruge bila istovarana i utabavana šljaka, koju kiša ne vlaži i da je to poput hodanja po utabanom pesku. Koristila je pružnim radnicima koji rade na održavanju pruge, ali i seljacima koji su na taj način hteli da izbegnu kaljanje i teže koračanje po blatu.
Treća stvar, kako je Mile postao svetski poznat? Možda Mile nikada ne bi došao do širih narodnih masa izvan kolubarskog kraja da pitanje izvođenja pesme o njemu nije postavio svetski poznat operski pevač – bas, ali i ljubitelj izvorne narodne pesme, Živan Saramandić, i to braći Andriji i Tomislavu Bajiću, u to vreme možda i najpopularnijim izvođačima izvorne srbijanske pesme. Naime, Toma i Živan su išli zajedno u gimnaziju u Aranđelovcu i, iako je Toma bio malo stariji od njega, ostali su prijatelji i nakon završetka gimnazije. Saramandić je jednom dovezao svoj auto na kanal kod Tominog brata Andrije, pa je onako u laganom razgovoru sa braćom potegao pitanje: zašto oni ne bi snimili onu staru pesmu o Miletu i lajkovačkoj pruzi. Toma Bajić kaže da ga je isto to pitao njegov gimnazijski drug, na proslavi mature – što ne zapeva tu poznatu pesmu svog kraja. Poznata je možda bila, ali je Toma nije znao, verovatno iz razloga jer je varošanska po tematici. Možda grešim. Braća Bajić su videla lepu priliku da svoj predstojeći album popune ovom pesmom koja ima, pre svega, lokalni karakter. Dve godine kasnije, na svoj album ovu pesmu, baš onakvu kakvu je danas poznajemo, uvrštava i poznati pevač i kompozitor narodne muzike Predrag Živković Tozovac. On je kompoziciju korigovao na taj način što je umesto instrumentalnog prelaza na originalnoj verziji uvrstio napev iz pesme Suvo seno košeno, isto u izvođenju Braće Bajić. Od tog trenutka pesma je dostigla sveopštu popularnost i van granica Srbije i Jugoslavije i predstavlja jednu od najprepoznatljivijih pesama naše narodne muzike.
I dan danas, Mile ostaje čovek misterioznog identiteta, sa zapaljenom cigarom, maramicom svoje bivše drage u ruci, zagrljen sa drugarom dok se vraćaju po sumraku niz prugu. Prođe koji voz od Bara, Beograda, Valjeva… strpljiv je Mile, jer prugom hodi otkad je ona tu, sačeka da voz ode, povuče dim iz te nikada ugasle cigare. Maramicom obriše znoj, zagrli drugara i upita ga Oćemo li, baćo? dok hodaju niz prugu u suton.
piše: Pavle R. Srdić
