piše: Aleksandra Vujić
Filip Grujić je mlad pisac, ali sa već impresivnom biografijom, te mu je I onda opet, iz početka čak treći roman. I to kakav roman!
Kako i pisac sam spada u generaciju nas milenijalaca, on vrlo dobro zajedničke stavove generacije pretače u reči. Izdavač (i.k. Booka) na svom sajtu kaže kako je ovo „prvi pravi milenijalski roman u srpskoj književnosti”. Osećaj neodraslosti, razlike između nas i naših baba i deda, pa i roditelja, različiti strahovi, sve su to motivi o kojima Andrej priča i razmišlja. Ova milenijalka je pronašla sebe i svoje prijatelje, pripadnike naše blago pogubljene generacije u mnogim delovima romana.
Roman je nastao tako što je Filip pisao brojne kratke priče i crtice, koje je, po savetu urednice, sažeo, dorađivao i na kraju došao do finalne verzije. Time je glavni lik u romanu, Andrej, izgubio apsolutno centralni status i priča je, zapravo, fokusirana na događajima, razgovorima i refleksijama.
„Kad sam se rodio, nešto posle tri sata ujutru, s malim mladežom na unutrašnjoj strani pupka, deda je otišao kod komšinice s flašom viskija i glasno uzviknuo:
’Postao sam unuk!’
Dok je bila živa, komšinica je na svaki moj rođendan pričala kako se deda zbunio (mislim da je čitavog života bila zaljubljena u njega), a svi bi se smejali toj besmislenoj inverziji koju je napravio. Ukoliko je rođenje isto što i smrt, a starost isto što i prvi dani, onda moj deda nije mnogo pogrešio.”
I onda opet, iz početka Filip Grujić
U romanu pratimo svakodnevicu glavnog lika koji je na prelazu između dvadesetih i tridesetih godina. On prolazi kroz raskid i preseljenje, dok njegove dane posmatramo kroz različite susrete – sa roditeljima, babom, prijateljima, devojkama. U tim susretima on igra različite uloge u životima različitih ljudi i prilagođava im se u manjoj ili većoj meri. Interesantno je pratiti koliko se ljudi zapravo prilagođavaju onima sa kojima su u kontaktu, pa tako otac glavnog lika ima stav da se ne treba ići protiv svoje porodice jer se u porodicu ne dira, to nisu ljudi već ideali. Potom vidimo koliko se i naš junak pridržava toga, i iako je pomerio granicu koju je njegov otac postavio, ipak se drži sličnog principa zatvorenosti. Kada još malo odaljimo fokus, primećujemo kako zatvorenost biva sve manja kako generacije odmiču, te da su baba i deda bili još rigidniji od oca.
„I onda shvatam, nije pisao da ne bi pisao o svom ocu. Nije pisao zato što je u njemu bilo previše ljubavi za porodicu. Nije pisao da ne bi nekog povredio, a imao bi šta da kaže. I zato priča, sve drugo. Zato zna sve što ga se ne tiče, sve što nije on. Zato poznaje istoriju slovačkih doseljenika, nastanak industrijske revolucije, zato poznaje skrivene ćoškove i način. Jedina je razlika u tome što svako bira o čemu će pričati. I na kraju, što svako bira dokle sme i, još važnije, dokle želi da ide. Otac bi rekao, živiš sa svojim odlukama. I kad ih doneseš, stojiš iza njih, jer ako ne stojiš, ko te jebe.”
I onda opet, iz početka Filip Grujić
Tema smrti se provlači kroz ceo roman, čak je i sam početak smešten na sahranu. Ipak, nikako se ne može reći da je ovo delo mračno ili tužno. Naprotiv, smrt, u različitim oblicima, sastavni je deo života, i glavni junak romana nam to i približava kroz sahrane, putovanja, razmišljanja, pa i komične epizode.
Roman I onda opet, iz početka spoj je sadašnjosti glavnog lika, ali i njegovih priča i sećanja kroz koje žive prethodne generacije i beskrajno je zanimljivo podeliti deo tih priča sa njima.
decembar, 2023.
