Teško je pisati o bilo kom ratu, a ne dotaći se politike, pogotovu ako je u pitanju rat čiji ste očevidac bili, ali pokušaću da vam izložbu I dok su bombe padale, otvorenu u Istorijskom muzeju u Beogradu, predstavim sa kulturološko-umetničkog aspekta, koji i jeste njen osnovni cilj, s obzirom na to da su izložena umetnička dela nastala tokom perioda bombardovanja 1999. godine.
Na izložbi vas očekuju dela dvoje umetnika, nastalih i inspirisanih prolećem ’99 – Biljane Willimon i Vladimira Veličkovića. Meni su lično najzanimljiviji kolaži Biljane Willimon, koja je tih kobnih dana živela u takozvanom „bermudskom trouglu” Beograda: Vlada Srbije – Nemanjina – Generalštab, i na svoj način, stvarala slikarski ratni dnevnik. „Slikala sam da bih preživela i na taj način sam postala nevoljna hroničarka vremena…”, izjavila je umetnica, opisujući svoje kolaže. Oni beleže ne samo događaje i gorki ukus perioda, već i čuvene rečenice, izjave, maksime, delove pesama, šale i poruke koje smo u tih sedamdeset i osam dana svi naučili, ponavljali i možda s vremenom zaboravili.
„Najviše detonacija odjeknulo je sinoć u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu…”
„Vazdušna opasnost za Beograd, siđite u skloništa, ponesite samo najneophodnije…”
„NATO, molimo te, nemoj da nam pomažeš. Srbi”
„Kolumbo, zašto si otkrio Ameriku?”
Zatim mete, znak mira u koji su ucrtana slova YU, omraženi logoi televizijskih kuća CNN, BBC, SKY NEWS, izolir trake na prozorima… Koliko ih se sećamo, a koliko ne želimo da ih se više ikada prisetimo?
Vojnu letelicu F-117 niko od nas nikada nije video, ali nam je ime te letelice svima dobro poznato, a mislim da ćete znati o čemu govorim i ako kažem „Ja vozim stelta F-117a, nevidljivog, taj ponos NATO-a…” Na kraju izožbe čekaju vas fotografije – porušeni mostovi, dim nad građevinama koje možda više i ne primećujemo ili smo zaboravili da su ikada bile oštećene.
Sagledajte ovu izložbu (i) sa umetničke strane. Neplanirano, ova dela beleže vizuelnu i verbalnu kulturu jednog rata i jednog perioda, na ništa manje značajan način nego što su to radili najpoznatiji slikari minulih vremena. Blizina 1999. godine otežava nam da ovaj rat romantizujemo poput onih u kojima su se borili naši preci, ali kao što posmatramo Gojine ili Grosove slike – kao svedočanstva jedne (ratne) epohe, istim očima sagledajte i one izložene u Istorijskom muzeju, iako nas od njihovog nastanka ne dele dva veka već samo dve decenije. U njih su utkani simboli jednog rata, vizuelno-verbalni kodovi uhvaćeni na licu mesta. Umetnici su odlično ubeležili jedno vreme i njegov senzibilitet, a ova dela su dokumenti koje šaljemo potomcima u budućnost. A retko nam se pruža prilika da zavirimo u sliku koju o sebi kreiramo za one koji dolaze posle nas.
piše: MoonQueen
