Zamišljajte sledeću scenu. Godina je 1948. i vaš profesor psihologije, izvesni gospodin Forer, daje vam papir sa vašim imenom na njemu, kao i svima ostalima u vašoj učionici. Na tom papiru, kaže vam on, nalaze se neke činjenice o vama koje je on ustanovio analizom vaše ličnosti. Spuštate pogled i čitate:
- Imaš veliku potrebu za sviđanjem i uvažavanjem od strane drugih ljudi.
- Imaš tendenciju da budeš samokritičan.
- Imaš veliki deo neiskorišćenih potencijala.
- Iako imaš neke karakterne mane, generalno pronalaziš način da ih kompenzuješ.
- Spolja deluješ disciplinovano i pod samokontrolom, ali težiš da budeš pun briga i sumnje iznutra.
- Povremeno imaš ozbiljne sumnje u to da si doneo pravu odluku ili uradio pravu stvar.
- Preferiraš izvesnu dozu promene i raznovrsnosti i brzo postaješ nezadovoljan kada si sputan ograničenjima i zabranama.
- Ponosiš se svojom sposobnošću da razmišljaš nezavisno i ne prihvataš tuđe tvrdnje bez dobrih razloga.
- Smatraš da nije mudro biti previše iskren kada se otvaraš drugima.
- Ponekad si ekstrovertan, prijatan i druželjubiv, dok si ponekad introvertan, oprezan i rezervisan.
- Neke od tvojih ambicija teže da budu prilično nerealne.
- Sigurnost je jedan od glavnih ciljeva u tvom životu.
Koliko ste zadovoljni njegovom procenom? Prilično vas je dobro opisao, zar ne? Ono što možda ne znate, jeste da vaše mišljenje u velikoj meri deli i svaka druga osoba u toj učionici. Svi vi mislite da vas je profesor odlično pročitao. I svi vi ste dobili identičan papir. Dobro došli u fascinantan, i nekim čudom uvek aktuelan, svet hladnog čitanja.
Ovaj tekst treba da vas upozna, za one koji već nisu upoznati, sa fenomenom hladnog čitanja. Ovo je neophodno da bi se u narednom pozabavili etičkim problemima istog.
Hladnim čitanjem (eng. Cold Reading) generalno nazivamo sposobnost da o nekome dobijemo informacije bez toga da ta osoba bude svesna da ih ona sama daje. Osim hladnog čitanja, postoje i vruće i toplo čitanje. Osnovna razlika između vruće (topla je nešto između) i hladne varijante je to što se kod ove poslednje informacije dobijaju na licu mesta u interakciji sa osobom.
U tu svrhu upotrebljava se više različitih psiholoških tehnika (čitaj trikova), kao što su dobra stara opservacija, hvaljenje (tj. korišćenje činjenice da većina ljudi ima pozitivnu sliku o sebi) i prethodno opisani Barnumov/Forerov efekat, između ostalih.
Radi se o davanju određenih tvrdnji o osobi koje su, iako zvuči suprotno, dovoljno neodređene da budu primenjive na većinu ljudi. Ovo ostavlja (kada se uradi kako treba) gotovo mističan efekat na osobu, čime se omogućava stvaranje poverenja. Ovo je, naravno, ključno. Sledeći korak predstavlja otkrivanje razloga zbog kojeg je osoba uopšte potražila da vas čuje: da li zato što želi savet, dozvolu, ili samo nekoga saosećajnog i pametnog da sa njim priča (da je sasluša). Kada se osoba otvori našem uticaju (kroz prethodno ostvareno poverenje i poštovanje) i kada uspešno prepoznamo njenu motivaciju, onda je relativno lako zaključiti šta je to što ta osoba želi da čuje. I njoj se daje upravo to. Ako se uspešno prepozna ovaj poslednji element, onda se osobi konačno pruža tačno ono što ona želi da čuje. Upravo ovde nastaju najinteresantnije poteškoće, jer ljudi vole da čuju ono što vole da čuju i teže da su u društvu ljudi koji su kako inteligentni i pronicljivi, tako i saosećajni i spremni da ih saslušaju. Možda ovo objašnjava zašto i dalje imamo čitanje dlana, tarot, seanse komuniciranja sa mrtvima i astrologiju. Zvuči smešno? Primera radi, da li možda znate koji ste znak u horoskopu? Naravno. Svi mi znamo koji smo znak u horoskopu.
piše: Logoreik
april, 2018.
