Hiljade i hiljade cvetnih stabljika posečeno je tog proleća ne bi li rimski car Heliogabal napravio banket vredan pamćenja, kakav rimsko plemstvo do tada nije videlo. Ono što dvorski baštovani nisu znali, bila je namera cara da svoje goste u trenutku opuštanja nakon bogate gozbe ubije bujicom latica koje će se na njih sručiti sa lažne pokretne tavanice. Presto rimskog cara pamtio je mnoge zločine i mnogo je krvavih stopa prošetalo na putu ka njegovom vrhu, ali nikada pre nije se desilo da zvanice carevog banketa skončaju ugušene laticama cveća. Bio je to cvet koji je prelio čašu – osuđen na najgoru kaznu Rimskog carstva, car Heliogabal je zbog svog devijantnog ponašanja i monstruoznih zločina osuđen na brisanje iz sećanja i iz istorije. Sve što danas znamo o ovom imperatoru sačuvano je, igrom slučaja, u rukopisu zvanom Historia Augusta – kolekciji biografija rimskih vladara pisanoj u 4. veku nove ere.
„U sobi za banket sa pokretnom tavanicom jednom prilikom car Heliogabal zakopao je svoje goste u ljubičice i drugo cveće tako da su neki od njih nastradali ugušeni, ne uspevajući da se dokopaju površine”, glasi citat ovog rukopisa koji je mnogo vekova kasnije dospeo u ruke britanskog slikara holandskog porekla zvanog Lorens Alma-Tadema. Prihvatajući porudžbinu, da za četiri hiljade funti naslika dekadentno rimsko društvo prepušteno užitku u najnižim strastima, slikar bira da prikaže Heliogabalov banket, taj retko prikazivani, gotovo zaboravljeni delić istorije u kojem se krije nepresušna potreba ljudsog roda za proslavljenjem i dekorisanjem zločina i smrti.
Vladavina rimskog cara Heliogabala bila je ispunjena aferama i skandalima. Osim što je za manje od tri godine uspeo da se oženi i razvede pet puta, ovaj car, poznat po svojoj lepoti, imao je običaj da se maskira u ženu – nosio je šminku i perike, depilirao je telo i tražio od dvorjana da mu se obraćaju u ženskom rodu. Najdužu ljubavnu vezu ostvario je sa jednim od robova svoje druge žene i obećao je velike sume novca lekaru koji bi uspeo da mu obezbedi ženske genitalije.
Kada su u pitanju slavlja, tu je njegova surova strana dolazila do punog izražaja – umeo je da ritualno žrtvuje po stotinu bikova za jedno jutro, postavljajući buriće najfinijeg vina ispod žrtvenih oltara ne bi li se njihova krv pomešala sa napitkom, puštao je tigrove na svoje goste ili bi im služio staklenu hranu i terao ih da je jedu. Naredivši ubistvo svih neistomišljenika, 222. godine Heliogabal je svirepo ubijen nakon čega je nad njim izvršena najstrašnija kazna, takozvani damnatio memoriae. Pomen njegovog imena izbrisan je iz svih dokumenata, spisa i knjiga, a statue sa njegovim likom strateški su uništavane u celom carstvu ne bi li se zauvek zatro trag cara nedostojnog rimskog trona i sećanja njegovih podanika.
Predstavljajući mladog cara u dnu raskošne mermerne palate, slikar Lorens Alma-Tadema ogrće ga zlatnim plaštom, u uši mu stavlja ženske naušnice, a u kosu cvet. Okupljeni za carevim stolom najviši rimski zvaničnici i dvorske dame lenjo posmatraju zvanice koje odnosi bujica latica ruže (slikar je svojevoljno pomenute ljubičice zamenio ružama). Svirajući duvački instrument, aulos, mlada muzičarka odevena, poput Meneada, u krzno leoparda, muzikom proslavlja scenu ove neobične smrti. Muzika, vino, ekstaza, raskoš, zločin i sjaj, sve na ovoj slici upućuje na prisustvo boga Dionisa i orgijastično uživanje njegovog kulta. Zbog toga slikar u pozadinu scene smešta statuu boga vina i telesnih užitaka, aludirajuci na skulpturu Dionisa sa panterom i Satirom iz 2. veka nove ere, koja se u periodu kada je slika nastala mogla videti u Rimu kao deo čuvene kolekcije umetnina kardinala Ludovika Ludovizija.
Lorens Alma-Tadema slikao je Heliogabalove ruže u periodu kada je u Engleskoj bilo previše hladno za ovu biljku da bi cvetala. Zbog toga je slikar naručio da mu sa juga Francuske svake nedelje tokom četiri meseca stiže kamion ruža, ne bi li u ateljeu imao uvek sveže latice koje je prenosio na platno.
Na esteski primamljiv način, slikom Heliogabalove ruže ispričana je priča o bogatom i moćnom carstvu kojim upravlja monstrum spreman na nepojmljive izdatke u cilju puke kratkotrajne zabave. Pastelnim tonovima i laticama ruže Alma-Tadema izvlači iz zaborava namerno izbrisan deo istorijskog sećanja, preispitujući njegovu vrednost u modernom dobu i drugačijem društvenom uređenju, ostavljajući posmatrača u nedoumici da li se pred njim odvija scena masovnog ubistva ili kulise velelepnog spektakla.
Lorens Alma-Tadema ostao je upamćen po svojim idiličnim predstavama antičke prošlosti sagledane u duhu istoricizma devetnaestog veka. Godine 1888, kada ova slika nastaje, intelektualnim krugovima zapadne Evrope već uveliko bujaju dekadentne ideje, a umetnici proslavljaju mračne strane ljudske duše, sunovrat društva i opadanje moralnih vrednosti. Inspiraciju za dela ovakve tematike umetnici će uglavnom pronalazili u rimskoj istoriji bogatoj najmaštovitijim zločinima i užasima, upozoravajući svoje savremenike da se istorija uvek ponavlja, ako ne slušamo pažljivo njene lekcije.
jul, 2020.
